Predstavljamo: BES [manifest i poetika]

Filed under: broj-23-februar-2014,poezija,poezija i proza |

Šta je to BES? BES učitava sadržaje podsvesti, TV-emisija, ili prosto jezika. Ili bilo čega… Potom ih vraća prerađene u nesvarljivu neupotrebljivu masu


BES logo 2014 (1)BES je forma đubreta.

BES može biti:
Bezdušni Erotski Svinjac
Besmisleno Empatičko Sranje
Brbljiva Ektoplazmatična Straćara
Bezobrazni Elektromagnetni Sanitarac
Bramanski Egocentrični Satelit
Blještavi Elektronski Sartr
Blazirani Entropijski Sendvič
Bespolni Enigmatični Slon
Bledoliki Egzorcistički Skorojević
Bežični Evoluirani Stalagmit
Bajkovita Evropska Sisa
Beskrvna Elitistička Slina
Buntovni Euforični Smog
Bakteriološki Eshatološki Starac
Benigni Epifanijski Sarkofag
Beskrajna Ekvilibrična Smrt
Bremeniti Etički Skot

BES

(Bezbožnički Efemerni Sabor)

Bezbožnički: kao bezimeni. Bez korena. Bez oca od kojeg bi preuzeo identitet. Edipovski. Ahasverski. Bludni sin. Lutalica. Bez zaštitne mreže. Bez logosa. Bez poretka. Bez početka i kraja.
Efemerni: jednodnevni, kratkotrajni, prolazni, nepostojani. Bez pretenzija na večnost i na kanon. Kafanski.
Sabor: kao seoski vašar. Karneval. Bez utvrđene hijerarhije: ko je bio gori, sada je doli. I obratno. Rugalački. Smehotresni. Klovnovski. Kičerajski.

Bokica (Bojan Samson)
Esad Plavi (Nika Dušanov [Aleksandar Nikolić])
Sergius (Sergej Stanković)

102

Nika Dušanov – NACRTI IZ POETIKE

1.

Šta ja ustvari hoću? To sam toliko sakrio od samoga sebe, da mom zamišljenom sagovorniku izlazi pena na usta.

O hrabrosti u književnosti ne želim govoriti, jer ovo je polje davno kontaminirano oportunističkim zauzimanjem za već kanonske paradigme, koje u ovom provincijalnom društvu i dalje insistiraju na svom subverzivnom karakteru. Ova igra će potrajati, dok god bude i trunke koristi za apologete i martire. Sve je postalo predstava. Srećom, ne mnogo ubedljiva.

Takođe, Literatura dugo nije imala veću ambiciju da participira u političkoj sferi i shodno tome izvrši bilo kakav uticaj, jednom izgubljen, kompromitovan ili oduzet. Društveno-istorijske prilike u poslednjih 20 godina, umesto da postanu katarzična iskustva na kojima se gradi nova svest, samo su stvorile haotičan diskontinuitet sa sopstvenim literarnim dostignućima i arbitražom.

Sa druge strane, zadovoljstvo u kulturi je više scenario za antiutopijski i ispražnjen svet u kom nasmejana lica konzumiraju društveno nametnute vrednosti. Zbog toga se oslobađamo svih vrednosti i aksioma na kojima se zasniva bilo koji vid društvenosti (Čovek u društvu je uvek porobljen društvom, Ž. Kamat, Protiv pripitomljavanja), pa i ona sopstvena.

2.

Ja sam pevač, a ovo je Miteleuropa!
Brzo! Gde su moji klimavi zubi?!

Verujem da su stvari verdorben ili

spoiled {adj} {past-p} corrupted {adj} {past-p}
foul {adj} bad {adj} [corrupted, rotten]
tainted {adj} {past-p} adulterated {adj} {past-p}
corrupt {adj} [putrid, rotten] contaminated {adj} {past-p}
stale {adj} debauched {adj} {past-p}
spoilt {adj} {past-p} [Br.] addled {adj} {past-p}
putrid {adj} damaged {adj} {past-p}
depraved {adj} {past-p} ruined {adj} {past-p} [spoilt]
twisted {adj} {past-p} [person] putridly {adv}
blighted {adj} {past-p} perverse {adj}
corruptly {adv}
off {adj}f.

 

i da su to nekada bile, i da će to opet biti. Dobro je čuvati se onih koji to žele da isprave. Čuvati se svih dobročinitelja, i njihovih rajeva. Nema baš mnogo guranja za svoje mesto, nad ponorom.

Zalažemo se za poetiku:

  • Bezbožnika
  • Bezdomnika
  • Ne prevrednovanja, već odsustva vrednosti
  • Noći, siromaštva, surovosti, kozerije, travestije, parodije, mahnite nepomičnostii besa i očaja i straha
  • Nove subjektivnosti
  • sumnjivih nečistih i nižih rasa i nacionalnosti, čudnih imena i prezimena, jezika i dijalekata, neodređenih ličnosti, dvojezičnih, dvopolnih
  • snova, umornog apsurda
  • osvešćenih formi – bajatih igara
  • bildunga  (formiranja subjektivnosti); pitanja Oca, pitanja Identiteta; pitanja Prostora
  • seciranja ličnosti (sopstvenih leševa) i njihovih kodova
  • potrage za domovinom, za novim novim svetom
  • ostavljanje Čoveka na postapokaliptičnoj žurci u ruševinama
  • Novog pesimizma – vitalnog prava čoveka

Svoje delovanje ne zasnivamo na budućnosti, jer nje nema.

Oportunistički vodič u izolaciju

U početku beše reč. Ta reč beše: Ne!
A onda smo ustuknuli pred njenom silinom i Nezbivanjem. (U to vreme su se i Lutanja ubajatila.) Izabrasmo Povratke, kao utopljenik koji povremeno izranja iz vode gonjen naviše Naduvenosti svoje prazne utrobe.
Mi smo Mrtvi Evrope.
Seni Bezbožne, Bezdomne; Nerođene seni Novog Jerusalima Česlavove Druge Evrope.
Lako smo razorili Zamkove Moći i Jezika, razotkrili patuljke Naracije iza zavesa, jer to beše njihova Želja.
Želja Igre da se nastani među nama.
Sada, Novalisovi sveštenici Jezika, posredujemo govor forme, političke i komercijalne diskurse, kao moderni instrumenti sviknutog obitavanja među Leševima i Gubitnicima uključeni samo da posvedoče pansirotinjski Spektakl s ove strane Zavese!

103

Sergius

Svet mrtvih

Bez srca, bez duha, to je svet mrtvih.
Mladosti, krila mi daj
da iznad mrtvog sveta uzletim
u obmana i snova raj…

Adam Mickjevič

Pokušavam da napišem tekst koji bi bio ključ za razumevanje mojih drugih tekstova.

Dok sam studirao književnost u Novom Sadu, posmatrao sam druge studente u čitaonici biblioteke Matice srpske, koji su sedeli i čitali tekstove. Ti tekstovi su obično govorili o drugim tekstovima. Od onog što su pročitali, zapisivali su izvode u notese i rokovnike – pisali su tekstove o tekstovima koje su pročitali, a koji su takođe govorili o trećim tekstovima pozivajući se na četvrte, u fusnotama.
Zatim su o tome na ispitu pisali tekst.

Onaj ko pliva ne obazirući se na struje mora biti spreman na nesporazum.
Ne smatram da je utirati nove puteve dobro samo po sebi. Ono što je danas alternativa, sutra će biti norma. Ko utire nove puteve, ne čini to da bi nas oslobodio. On samo radi na tome da represija poprimi drugi oblik.
Radi se o tome da se putevi unište, kao da ih nikada nije ni bilo.
Onaj koji plovi mimo struje, nema ciljeva. On ne želi da ga ljudi prate, njegov čin je prosto praktikovanje slobode.
U tome leži skriveni smisao nadrealističkih tekstova. Taj smisao su prevideli svi oni koji tvrde da ti tekstovi nemaju umetničku vrednost: automatsko pisanje u stvari predstavlja praktikovanje slobode.
Naravno, to je samo iluzija, kao i sve ostalo. Ali prelepa iluzija.

Mi hoćemo da vratimo slobodu u književnost.
Ljudi se danas mršte kad čuju tu reč. Neoliberalizam je kompromitovao ovaj pojam, kao što je kompromitovao ideju demokratije.
Seća li se još uvek neko toga da sloboda znači da radiš šta želiš?
Biti „slobodan“ danas, znači bojati se da ne izgubiš posao, glasati između dve korumpirane partije koje nude praktično isti program, i birati između dve lažne marke farmerki u kineskoj prodavnici.
Ako Evropa zaista nema alternativu, kako tvrde političari sa prividne levice i prividne desnice, zašto onda uopšte izlazimo na birališta?
Ima li slobode ako nema alternative? Da li je to što nam predstavljaju kao ekonomsku nužnost zaista nužno? I ne vodi li nas ta „nužnost“ u društvenu i ekološku katastrofu? Hoće li iz ekonomske nužnosti profitirati samo ekonomija, dok će sve ostalo propasti?
Nacionalistička platforma je samo prividna opozicija globalizaciji. U stvarnosti, nacionalizam i globalizacija mogu se savršeno dobro slagati, kao što nacional-socijalisti u Nemačkoj nisu imali nikakvih problema da usaglase svoje interese sa interesom krupnog kapitala. U današnje vreme, ovo pokazuju povremene pobede nekih od „ekstremnih“ partija u razvijenim zemljama. Pokazalo se da nema bitnije razlike u politici partija „centra“, „levice“ i „ekstremne desnice“.
Zapravo, nacionalizam može predstavljati sjajan alibi globalizaciji. On može pribaviti dobru priču koja će pokriti golotinju neoliberalizma, a da pritom ne dovede ni do kakvih istinskih promena. „Kustendorf“ Emira Kusturice dobar je primer kako se antiglobalisti u praksi mogu ponašati kao globalisti, ali ih njihov politički angažman spasava od kritika. Ako ćemo drugi primer, uzmimo „Guču“, nacionalistički festival trube i „autentičnog“ srpskog duha, koji se u potpunosti vlada prema kapitalističkim zakonima.

Živimo u vreme potrošenih rešenja. Postmoderna je proglasila smrt ideologije i smrt velikih naracija. Ali šta je priča o smrti naracije ako ne metanaracija, odnosno naracija na kvadrat?
Izbegavajući ideologije, mi se, kao muva u paučini, samo uplićemo još dublje u njih. Mi smo ih samo napravili nevidljivima, i sad živimo kao marionete koje ne mogu da vide konce koji ih pokreću.
Grobari sahranjuju svoje grobare. Zatim ustaju iz mrtvih i sahranjuju one koji su pre toga sahranili njih. Avet komunizma nastala je da bi sahranila avet liberalizma. Avet fašizma da bi sahranila avet komunizma i liberalizma. Avet liberalizma da bi sahranila avet komunizma i fašizma. A sada, otkako je neoliberalni poredak doveden u pitanje, aveti komunizma i fašizma ponovo dižu glave.

Život većine ljudi podseća na život mrtvih. Oni prolaze kroz život nesvesni sebe i svojih pravih potreba, kao da nikada nisu ni živeli.
Udruženi mediji i kapital rade na tome da svet oko nas pretvore u virtuelni Diznilend. Svi neprikladni i „negativni“ sadržaji polako se izbacuju iz javnog diskursa. Pedagozi rade na tome da „očiste“ bajke od svih sadržaja koji asociraju na nasilje. Celokupno stanovništvo biće u stanju permanentnog detinjstva, sa svim što ide uz to: večita nezrelost, intelektualna nedoraslost, zavisnost od autoriteta.
Kapitalistički poredak nastoji da pretvori čoveka u ekonomsku jedinicu, nalik na ljudsku bateriju u „Matriksu“ (loše shvaćen film koji mrzovoljni elitistički kritičari nisu hteli da pogledaju kako treba). Ovoj ekonomskoj jedinici jedina svrha u životu biće da služi kapitalističkoj ekonomiji. Svih 24 sata dnevno biće posvećeni služenju tržištu: vreme rada, kada proizvodi vrednost, i vreme odmora i sna, kada troši vrednost. Sve njene potrebe biće podmirene preko tržišta, uključujući i „duhovne“: izabrane tako da ga ne uznemire i ne poremete njegov dobar san.
Drugim rečima, kapitalistički poredak će nas, za našu vernu službu, sve više snabdevati surogatima: lošim holivudskim filmovima, genetski modifikovanim povrćem, lažnim brendovima u prodavnicama, partijama sa prividnim ideologijama.
I mi sami postaćemo surogati: prividne ličnosti, bez kontakta sa svojim istinskim potrebama, anestezirane 24 sata dnevno banalnim informatičkim sadržajima, bez prekida na stimulansima i lekovima, sa sve više kibernetičkih dodataka u telu.

Vratiti slobodu u književnost ne znači vratiti je kao temu, odnosno ponovo uspostaviti diskurs, ili bolje rečeno, brbljanje o slobodi.
Danas ima suviše diskursa, i nijedan zapravo ne pogađa svoj cilj, zato što se na kraju svede samo na to: „govor o“. Ali zato obezbeđuje prisustvo u medijima onoga koji taj diskurs vodi. Tako da se može reći da na kraju ipak pogađa svoj cilj.
Sam umetnički čin može predstavljati praktikovanje slobode, kako su pokazali nadrealisti.
Ljudsko iskustvo predstavlja jedinstvo „pozitivnih“ i „negativnih“ sadržaja. Uklanjanje jednog dela iskustva, ma kako on bio mračan i uznemirujući, iz javnog diskursa, neće ukloniti i samo iskustvo. Samo će ga premestiti u podrum. A čudovišta iz podruma su najstrašnija, to svako dete zna. Zato što je to njihova prirodna sredina.
U ime slobode moramo insistirati na celokupnosti umetničkog iskustva, bez ikakve cenzure sadržaja, ili bilo koje druge vrste. Zapravo, prema zakonima dijalektike, misleći na budućnost i da bi naše namere ostale transparentne, moramo insistirati upravo na negativnim aspektima ovog iskustva. U suprotnom će naša namera ostati polovično shvaćena.
Mada će se to, po svoj prilici, svakako desiti.

Imam utisak da sam prekinuo svoj program upravo u trenutku kada sam počeo da ga iznosim. Osim što me mrzi dalje da pišem, postoji još jedan razlog za to: što je on u glavnim crtama već iznet u tekstovima druge dvojice mojih kompanjona.
Zašto bih se ponavljao?

Zbogom.

101

Bojan Samson
Jesmo li se za ovo borili?

Evo citata koji baš odgovara za početak nečega što ima pretenzije da postane književni manifest: „Samo neprijateljstvo i mržnja mogu spasiti umetnost kada ona postaje moda.“ Ovu misao izgovorio je pre mnogo, mnogo godina Boris Ejhenbaum u govoru posvećenom poeziji Aleksandra Bloka. Pre dve godine sam je postavio kao status na Facebooku, a sada joj se ponovo vraćam, još jednom shvatajući njenu istinitost. I pitam se: da li ovaj tekst pišem inspirisan mržnjom i neprijateljstvom, istovremeno gajeći bolesne ambicije da spasim umetnost, odnosno književnost? Ako je tako, možda će ovaj tekst samo raspiriti nova neprijateljstva i mržnje, dok će od patetične ideje o spašavanju umetnosti ostati samo njena tragikomična, bleda senka. A stvari će postati samo još gore. Ipak, volim da verujem kako su moji razlozi za pisanje ovog teksta konstruktivniji, a osećanja koja me pokreću zdravija i plemenitija. Volim da verujem kako su ideje za koje se ovde zalažem vredne nerazumevanja i sukobljavanja, pa i patnje. Da se razumemo, ima u meni i besa, i frustracije, i gorčine. Volim da verujem da to nije bez osnova. Volim da verujem kako su ova teška osećanja nastala kao rezultat izneverenih očekivanja, kao rezultat neodgovorno iskorišćenog entuzijazma moje književne generacije. Relativno dugo delujem na književnoj sceni Novog Sada, skoro deset godina. Na književnoj sceni Srbije sedam-osam godina. Bio sam prisutan kada je početkom dvehiljaditih na novosadskom Filozofskom fakultetu pokretana književna grupa Zona. Takođe sam pre nekih devet godina bio jedan od osnivača Centra za novu književnost NEOLIT. Učestvovao sam u mnogim književnim programima, objavljivao poeziju, prozu i književnu kritiku u većini relevantnih književnih časopisa u zemlji i regionu, pa ipak već neko vreme imam osećaj neke neobične praznine i promašenosti kada je u pitanju moja književna pozicija, ali i pozicija nekih mojih prijatelja, takođe književnika. Književni odnosi su postavljeni na lošim osnovama, i uopšte celokupna atmosfera u domaćoj i regionalnoj literaturi nije onakva za kakvu smo se zalagali i kakvu smo očekivali ulazeći pre mnogo godina u celu ovu priču.

Da se razumemo, desili su se neki zaista bitni pomaci. Nova generacija pesnika, prozaista i kritičara je u dobroj meri skrenula pažnju na sebe te se izborila za neke važne pozicije na književnoj sceni. Vrlo mi je drago zbog toga jer je to bila jedna od ideja zbog kojih sam se počeo baviti književnim radom. Ali, i dalje postoje otpori književnog establišmenta prema još snažnijem etabliranju mlađih autora i njihovom značajnijem pozicioniranju na književnoj sceni. Ono što mene mnogo više pogađa jeste besomučno favorizovanje jednog užeg kruga autora/ki kroz časopise, književne programe, festivale, antologije, itd. Treba otvoreno reći, na snazi je književna politika isključivanja. Ideje o otvorenoj i demokratičnoj sceni gde bi književna moć bila ravnomerno raspoređena su se izobličile i pretvorile u svoju suprotnost. U novom pregrupisavanju snaga desilo se baš ono protiv čega smo se borili: književna moć se po ko zna koji put skoncentrisala na jednom mestu iz kojeg se distribuira na prilično nejasan način, bez doslednog poštovanja bilo kakvog vrednosnog principa. Uspostavlja se nekakva samozvana književna arbitraža koja nastoji da kontroliše literarne procese, da favorizuje određene poetike te da označava, opet na osnovu nejasnih vrednosnih principa, „relevantne“ autore. Naravno, za „nerelevantne“ autore važi pravilo apsolutnog i nepromenljivog ignorisanja.

Ko su danas „nerelevantni“ autori u novoj srpskoj poeziji? Sve više sam uveren da se oreol „relevantnosti“ danas ne stiče toliko zastupanjem određene poetike ili kvalitetom pisanja koliko bliskim vezama sa određenim centrima moći – opet se vraćamo priči o klanovima u srpskoj književnosti. Srpski književni klan jeste jedna krajnje fluidna forma – njegovi centralni i pridruženi članovi često menjaju pozicije pridružujući se drugim interesnim grupama, ali to su uglavnom isti ljudi koji jako dobro poznaju tokove literarne moći i uticaja i vrlo vešto plivaju njima. Oni koji se nisu snašli u tim igricama, to su „nerelevantni“ pisci, bez obzira da li dolaze iz većih književnih centara ili iz provincije, i bez obzira koliko je njihova literatura zaista vredna u estetskom smislu. Pored toga, dve sintagme, ili bolje rečeno fraze su bitne za „relevantnost“: pozivanje na teoriju i društveni angažman. Naravno, uvek postoji taj virtuelni spisak poželjnih, „relevantnih“ teorija o kojima treba referisati u poeziji, kao i spisak tema iz društvene stvarnosti koje treba obrađivati, ali i prihvatljivi načini na koje to treba raditi, kao i obavezni stavovi koje tom prilikom treba istaći. Drugim rečima, na snazi je diktat opštih mesta u poeziji i književnosti koji savršeno odgovara polutalentovanim i netalentovanim piscima i njihovom opskurnom viđenju stvarnosti i literature. Oni koji su spremni prilagoditi se ovoj poetičkoj diktaturi ulaze u igru, oni koji nisu, ostaju izvan nje, osuđeni na konstantno ignorisanje.

Iako zagovornici ideološke osvešćenosti u književnosti, autori mlađe generacije kao da nisu svesni da svojim poetikama ali i celokupnim književnim delovanjem idu na ruku dominantnom kulturnom i uopšte društvenom sistemu. Postepenim odstranjivanjem čvrstog subjekta i njegovog autentičnog iskustva poezija postaje bezlično, ponekad i besmisleno nizanje teksta u kojem gotovo da ne postoje nikakve čvršće asocijativne veze što bi se zasnivale na nekom opštijem kulturnom iskustvu. Nedovoljnim obraćanjem pažnje na konkretnog autora i njegovu vlastitu poetiku samozvani arbitri pokušavaju dati lažnu sliku o novoj poeziji stvarajući svoju ličnu, „utopijsku“ književnost koja treba da odgovori na postavljene premise i ispuni njihove unapred zacrtane ciljeve. Konačno, isključivanjem poetički „nepodobnih“ i „nerelevantnih“ autora i knjiga novi arbitri nastavljaju utabanom stazom književnog i kulturnog elitizma. Evo primera kako se forsiranjem određenih poetičkih postupaka podržava dominantni sistem vrednosti: da li ste primetili koliko je reč „koncept“ prisutna u teorijskim tekstovima o novoj srpskoj poeziji? Vrlo često, verujte. „Koncept“ je postao glavni pokretač u stvaranju pesničke knjige. Obično su koncepti koje autori sebi iz knjige u knjigu zadaju toliko dosledno sprovedeni da na kraju u takvoj poeziji nema ničega osim tog koncepta – nema iznenađenja, nema spontane kreacije, nema igre, nema odstupanja od prvobitne zamisli, nema preokreta, nema viška značenja, konačno, nema poezije vredne ponovnog čitanja i tumačenja. Poezija je postala rob koncepta – unapred utvrđenog recepta po kojem se piše knjiga, kritika, po kojem se nešto proizvodi, po kojem se živi i razmišlja, itd. Knjiga je vredna onoliko koliko je zanimljiv koncept po kojem je nastala. Pri tome je manje važan kvalitet pojedinačnih tekstova: možete li se setiti prikaza neke značajne pesme koju je napisao mlađi autor? Možete li uopšte istaći najvažnije pesme nove srpske poezije, ne obraćajući pažnju ko ih je napisao? Jeste li poželeli nekada da naučite napamet neku od tih pesama i da je recitujete na nekoj manifestaciji, ili da je govorite, možda i šapućete nekoj vama dragoj osobi?

Eto, dođosmo i do tog nesrećnog čitaoca. Gde je taj čitalac? Postoji li on uopšte? Da li je budan ili spava dubokim zimskim snom? I kako ga probuditi? Godinama slušamo priče o tome kako je književne publike sve manje i manje. Ko je oterao publiku? Kako? Iz kojih razloga? Za koje i čije ciljeve? Publiku su u poslednjih dvadesetak godina oterali upravo oni čiji je posao bio da je privuku: pisci, kritičari, urednici, i dr. I sada publiku treba vratiti književnosti, što jeste jedan dug, težak i neizvestan proces. Ipak, taj posao itekako vredi truda jer je publika najpošteniji i najiskreniji sudija, pa ako se ona opet uključi u književni život, pitanje je da li će mnogi od sadašnjih književnih aktera i dalje zauzimati pozicije koje im trenutno pripadaju. Književna publika se gubi, ali se i pridobija, i sve dok potencijalna publika bude osećala lažnost ove književne priče, ona se u nju neće uključivati. Sve dok se književnost bude pisala za kritičare, urednike, žirije i nagrade, a ne za obične čitaoce, to će biti prilika za osrednje pisce da uzmu za sebe nešto što im ne pripada. Možda je jedan od načina i uključivanje poetike neposrednog iskustva i doživljaja, zatim poetike čvrstog subjekta, jer je to literatura koja i dalje ima moć da običnom čitaocu kaže nešto o njemu samom i o njegovom životu. Kada i književna kritika shvati da se pre svega obraća čitaocu, a tek onda piscu čijim se delom bavi, tek tada će ona prestati da bude ulagivačka i promoterska, a postaće zaista poštena i beskompromisna.

Recimo i ovo: jedan od osnovnih problema je književni centralizam, odnosno beogradizacija srpske književnosti i kulture. Radi se o određenoj favorizaciji beogradskih autora, ali i o bahatom ignorisanju pisaca iz drugih književnih centara koji ne pripadaju neformalnim centrima moći pa i ne mogu doći do izražaja. Ovakva politika sprovodi se kroz delovanje većine prestoničkih časopisa, kulturnih ustanova, festivala, književnih udruženja, itd. Pored toga, i regionalna književna saradnja se ostvaruje uglavnom preko beogradskih književnih ustanova i autora, a zanimljivo, i ovde je na delu politika isključivanja i favorizacije. Naime, u javnosti se sve više forsira jedan uski krug regionalnih autora, a filteri za prolaz u taj krug nalaze se u rukama nekolicine samozvanih arbitara koji otvaraju vrata za prolaz na osnovu vrlo nejasnih kriterijuma. Zbog toga je neophodno jačanje alternativnih književnih centara u drugim gradovima poput Novog Sada, Pančeva, Zrenjanina, Kragujevca, Niša, Užica, Zaječara, Čačka i dr. Ovi centri mogli bi uspostaviti međusobnu saradnju, ali i regionalnu saradnju sa gradovima iz okolnih zemalja. Jedno od rešenja moglo bi biti i praćenje književne margine, odnosno pisanje o delima marginalizovanih autora. Konačno, ako smo za drugačije odnose u književnosti, onda bismo morali inicirati donošenje zakona o sukobu interesa u kulturi. Takvim zakonom bi se regulisalo stanje u ovoj oblasti, tako što bi se kontrolisala raspodela kulturne i književne moći. Na taj način bi književna moć bila ravnomernije raspoređena, a ne bi kao do sada veliki broj funkcija bio u rukama nekolicine ljudi.

Sećate li se čuvene naslovnice legendarnog splitskog nedeljnika „Feral Tribune“ iz sredine devedesetih godina prošlog veka, na kojoj bračni krevet dele Franjo Tuđman i Slobodan Milošević? Ako zamislimo današnju srpsku književnost kao bračni, ili u najboljem slučaju ljubavnički krevet, koji akteri bi ga danas delili? Ko bi danas bili naizgled ljuti protivnici i neprijatelji, a zapravo tajni ljubavnici, lice i naličje istog novčića? To bi danas bio svaki literarni oportunista koji se u potpunosti prilagođava zatečenom stanju, te pod maskom određene poetike ili ideologije prisvaja književnu moć za sebe ili svoju interesnu grupu, zloupotrebljavajući pri tome entuzijazam onih književnih delatnika koji i dalje iskreno veruju u neke zaista vredne i plemenite ideje. Znam da i dalje ima mnogo autora koji su protiv bahatosti i samovolje, protiv zloupotrebe moći, protiv ignorisanja, protiv prosečnosti, a za čiste račune u književnosti, za kontrolu moći, za politiku uključivanja, za poetičku raznovrsnost, za vladavinu talentovanih, itd. Zbog tih ljudi, zbog uspavane publike koju treba probuditi, poručujem književnim moćnicima svih generacija: VRATITE NAM SIMBOLIČKI KAPITAL KOJI SMO SVI MI STVARALI VERUJUĆI U BOLJITAK CELOKUPNE KNJIŽEVNOSTI, A VI GA KURVANJSKI PRISVOJILI ZA SEBE!
Vratite nam naše krpice.