Vejte snjegovi

Filed under: afirmator,društvo |

Nađem se slučajno u društvu srednjoškolaca, na samom početku stanja koje će uskoro nazvati vanrednim. Veselo društvo, puno brzih pokreta, grlenih povika, firmirane odeće. Naiđosmo na čistača iz komunalne službe koji se trudio da velikom lopatom ukloni sneg sa trotoara i tako oslobodi prilaz za promrzlo stanovništvo koje se tiskalo oko stanice gradskog autobusa.

– Ne vredi ti da to čistiš, prijatelju – dobaci mu štrkljasti momak iz gomile – to je Božja volja.

Simpatičan adolescent, sa 100′ѕ cigaretom u zubima, skoro dva metra visok, bubuljičav, sa ogromnim patikama na nogama. Sve na njemu je veliko, rekao bi neko.

– Moje je da uradim posao – odbrusi mu komunalac i nastavi da struže po asfaltu.

Ovaj kratki dijalog svedoči o svojevrsnom obrtu koji se poslednjih godina uselio u svest našeg stanovništva, a tiče se odnosa čoveka prema prirodi i uopšte o ulozi pojednica u društvu. Radi se o danas dominantnom ubeđenju da smo mi, ljudi, dobili neprijatnu dužnost da svojim rođenjem svedočimo o nesrećama koje se oko nas događaju i da te iste nesreće možemo samo da pratimo pogledom, zabeležimo na hartiju ili snimimo kamerom. Bogu hvala, ima i kompjutera. I struje. I gasa. I tople sobe. I da idu vozovi. I da više nije rat. I da je došao Fiat. I da će doći proleće.

Kako se desilo da ovaj mladić, u godinama kad se snegu samo može nasmejati – već ima bojazan od prirode? Da se predao još pre nego što je počeo da se bori? I radnik, čistač bez škole i jedva pismen, koji ni jezik ne zna dobro – svodi prirodnu nepogodu na nivo posla i zna kako da se izbori s njom. Njemu je za to dovoljna lopata. Izgleda da nije gledao televiziju! Od kako su pali prvi snegovi, počeo je paničan ton u medijima. Istim onim tonom kojim su saopštavane vesti o štetnosti gledanja pomračenja sunca pre desetak godina, baš onim na čijim krilima su došle vesti o epidemijama ptičjeg i svinjskog gripa – preneta je ujdurma sakrivanja surove realnosti našeg društva pod okrilje književnih afera, lažnih atentata, sportskih uspeha i debelih slojeva snega i leda. A u rezervi se drže poplave, klizišta, potencijalni sudari sa asteroidima, zemljotresi, erupcije vulkana. I kad se to desi, onda izmile na ekrane svi mogući kvaziprognozeri da poruče naciji kako su bili u pravu.

Da budem jasan, nema tu nikakve zavere – urednici vremenskih prognoza jednostavno se trude da celim svojim bićem osete šta njihovim šefovima odgovara. Da, baš kao što gmizavci telom osećaju vibracije i kretanje oko sebe. Čim je pao sneg, počelo je podsticanje panike i serviranje preteranih i lažnih prognoza o nemogućnosti borbe protiv njega, kao i nesvrsishodnosti uspostavljanja saobraćaja i izvođenja nastave, o padu produktivnosti privrede (i ako može da se negde uglavi vest, uglavi je molim te – sneg je kriv što državni organi slabo rade). Pa tako, imamo voditeljku koja panično u prenosu uživo priča kako će se sneg na Savi i Ibru razbijati dinamitom. Pa šta? Onda, kako dolaze ledolomci iz Rusije. Pa šta ako dolaze?  Kako su smetovi iznad Crne Trave metar i po i ko zna koliko će još rasti. Toliki su, koliko znam – oduvek. Ništa bolje nije ni u okruženju. Pa, ako je Hrvatima loše – nama je zbog toga dobro! Ma nemoj. Ali, nema opuštanja, najavljuju se nove nevolje, dolazak poplava, ledenih rečnih čepova i santi-ubica. Od društva koje se nije libilo da podigne najveći antifašistički ustanak u Evropi, a posle kineskog – i u svetu, došli smo do apatije koja je medij za uterivanje straha u kosti svim i svačim, pa čak i pahuljama. Ej, to su obične kapi vode, samo ih je mnogo!

Sve vreme, stanovništvo panično i od prvog dana doprinosi širenju ove snežne kampanje. Posle sedam ledenih dana zdušno se prihvatilo proglašeno ledeno doba i poraz pred snegom koji nas je zavejao. Atmosfera je bila takva da se ne podstiče borba, nego mirenje sa sudbinom, a vesti koje se emituju više dolikuju babama koje su predale sve životne bitke, nego mužjacima iz one Makijavelijeve maksime: Sudbine ima tamo gde nema muške snage da je zaustavi.  I eto konačno odgovora na primedbu o Božjoj volji koju je onaj tinejdžer dao čistaču. Ne pružaj otpor. Borba nema smisla. Sedi i gledaj, ionako ćeš umreti.

Naravno, nije kraj: u duhu holivudske akcije, uz prvi zrak sunca i osetno povlačenje snegova, budi se i vedrina medija. Oni aktiviraju snimke helikoptera koji uspešno doturaju hranu mornarima na Dunavu i onda odleću u plavetnilo vedrog neba. Novi heroji su rođeni i odlikovani. Izlazimo na ulice i radujemo se proleću. Ali, nismo ga mi zaslužili, nego nam je dato. Odobreno, jer je Bog ponovo pustio lepo vreme u Srbiju. A ne zato što se Zemlja okreće oko Sunca. Jer su političari odobrili povišicu plate javnom sektoru. A to nisu uradili zato što idu izbori.

No, da i takva radost ne potraje dugo i da ne pomisli neko da se ostvaruje ona romska: posle kiše ide sunce, u našem najtiražnijem dnevniku, dok radnička klasa taljiga preko ledenih puteva u još ledenije proizvodne pogone, sviće naslov: Pola Srbije kliza! Čisto da se vidi da su Romi ovde manjina. E, da – i da se vidi da ova ekonomska muka i nije tako strašna ako se nas sruči sve ono što se može sručiti.

Predrag Milojević