Predrag Milojević: Hronika

Filed under: afirmator,broj 05 - avgust 2012,poezija i proza,proza |

Čitaš Večernje novosti, izašle pre tri godine na današnji dan. Živeo si u Banji, pored grada. Vozio si. Prošao si pored fabričkog kruga i dodao si gas kako bi auto popeo na most. Rano je jutro i jedini ljudi na tom nadvožnjaku su radnici. Banja se naslanja na grad, ali između rehabilitacionog centra i sivih zgrada treba proći i industrijsku zonu. Prvi radnik je bio skoro na vrhu mosta, uzmičući se od vetra i ne uspevajući da upali cigaretu, sećeš se, dok mu se drugi ubrzano približavao. Obojica su obučena u plava odela. Mislio bi čovek da će ih skinuti kad socijalizam napusti ovozemaljsku scenu, ali plave bluze nikako ne umiru. Čitaš Hroniku. Radnik u M. izvršio samoubistvo skokom sa mosta.  Je li to bio neki od ove dvojice u plavim bluzama? Moguće, ali u tom trenutku nije te briga. Ti odlaziš. Sekirom ubio oca, presudio ženi i deci – to su naslovi u Novostima od kojih bežiš. Od događaja u industrijskoj zoni, gde očevi ostavljaju posao sinovima u amanet i gde se ne ide u penziju dok nasledniku ne obezbede radno mesto. I tebi je tvoj babo pokušao da uvali azbestnu prašinu, termoizolacione tkanine, paknove, diskove za kočnice. Da budeš čovek, govorio je. Babo, Bosanac. Nikad nije mario za sociološke teorije: radnička klasa nosi plava odela, a srednja je upravljačka, uvučena u zakopčane bele košulje, već je ceo život proveo udišući azbesna isparenja. Ali, tebi je to jasno, imaš dobar fakultet, za marketing. O vrat vešaš kravate, a ovi drugi, babovi drugovi, o kravate se vešaju. Prolaziš pored instituta u banji  i doma za stare. Tu radnici, ostavljeni od porodica, dolaze da skončaju, viđao si ih kako vise sa drveća u banjskom parku. Da se sklone od očiju familije. Da ne smetaju porodicama, dovoljno je što ih vode po ambulantama, na dijalize i hemoterapije. Znam da je kraj blizu, rekao ti je tvoj Babo, radnik. Kako znaš, čudio si se. Prvo si mi, veli, popustio kad smo raspravljali o gradskoj politici. Onda si namerno napravio previd i izgubio topa, pa sam pobedio u šahu.  Ttreba samo da skupim pare za prvi mesec boravka u domu, a onda, ili će me odneti bolest ili drvo za vešanje, rekao je. Neću više da te puštam da pobediš, kažeš. Barem dvaput nedeljno sretao si policiju kako vrši uviđaj, psujući starce onako mrtve i ukočene.

Boleština na sve strane, tvrdio si. A ti si imao cilj nad ciljevima: otići odavde. Vlast u gradu su preuzeli kriminalci. Drže opštinu, televiziju, sport i industriju. Kupili su državna preduzeća budzašto. Podmitili komuniste, socijaliste, sindikalce. Podmitili državne komisije. Jedino oni imaju novac. Uostalom, to su ti poslodavci, niko te drugi i ne angažuje. Jer ti, ti imaš agenciju za marketing koja opstaje jer te mafija plaća. Pošten svet okreće glavu i od tebe. Krvave su to pare, šapuće ti se iza leđa. Kao da dobijaš milione, a ne znaju da jedva plaćaš struju i vodu. I ti sad bežiš. U Beograd.

Ne smanjivši brzinu pošto si prešao most, tutnjiš preko trga. Tu te napušta jato crnih ptica, koje, obletevši oko silosa, skreću ka crkvi. Vrane, gavranovi, neki gadovi jesu, misliš. U M., tvom gradu, priča se da kad se iz graktanja crnih ptica začuje glas – čovek, čovek, čovek – neko obavezno umre. Nekako si odahnuo kad su promenile pravac. Danas odlazim, viknuo si kroz prozor.

Prolziš pored klanice, grabiš ka magistralnom putu. Odlazim, ponavljaš da se okuražiš. Odabrao si racionalno današnji dan. Subota je, rano je jutro, nema gužve, većina preduzeća danas ne radi. Pre samo deset minuta ubacio si dva kofera sa stvarima u prtljažnik, a sad si već nekoliko kilometara bliže cilju. Zrna sumnjičavosti, međutim, krune ti rešenost. Ima li ovaj plan slabih tačaka? Šta ako se mazda pokvari baš danas?  Šta ako je neko namerno bacao stakla po putu, pa ti se izbuše gume? Uzmi statistiku, ubeđuješ se dalje. Koliko si puta nekim drugim povodom  vozio ovim drumom? Sigurno su hiljade odlazaka i povrataka u pitanju. Pa, zašto se ne bi mirno odvezao i ovog puta? Melanholija te lovi po drumu, ali, ukoliko želiš da ovaj beg privedeš kraju, moraćeš da izguraš ove kilometre. Znaš i sam čega se najviše plašiš. Slušao si kako su neki ljudi pokušavali da odu iz M., a nisu uspevali. Ne može se pobeći odavde, govorili su. Jedan je došao kao zamena za porodilju na tri meseca u dom zdravlja, a ostao dvadeset godina. Drugi je pokušavao svuda kao šofer u Italiji, Francuskoj, Rusiji – nigde ga nisu hteli i eno ga gde čeka kraj igrajući šah u domu staraca. Treći se uselio ženi u kuću, privremeno, dok ne završi gradnju u Bajinoj Bašti, i još je tamo… Ko god ode u Nemačku, radi neko vreme, a onda se vrati, islužen i prevaren, da bi završio na drvetu pored Banje. Otresao si glavom. Neka se jebu i oni i njihovi radnici sa plavim odelima i ispranim mozgovima, mafija, opštinari i svi drugi. Ne postoji viša sila koja ti ne bi dozvolila da odeš, poput one u ruskom filmu u kome junaci ne uspevaju da odu iz nekog grada, dok na kraju ne shvate da su mrtvi. Ti nisi mrtav i zato dodaješ gas. Zamišljaš da te je gazda poslao, još jednom, tebe – vlasnika marketinške agencije. Stari kadar, gazda. Možda i debeovac, sumnjao si, ali nisi imao dokaz. Možda samo iskusan. Namazanko. Dobar sa mafijom, dobar sa političarima. Najbolji sa parama. Nisi mu javio za ovu svoju nameru. Nisi javio nikome, upravnik zatvora se ne obaveštava kada robijaš beži. Upravo to je tvoj jedini klijent – upravnik zatvora koji se zove M. Čovek koji poseduje klanicu, restorane, kladionice, stovarišta, fabriku azbestnih ploča, gradsku televiziju. Priča se da je podmetnuo svoje ljude da za njega kupe i gradsku žitnu industriju. Silose. Pekare. Ima li kraja tome? A ti mu vodiš marketing. Učestvuješ u njegovom uspehu. zajedno kujete planove. Svake nedelje već godinama unazad petkom popodne ideš na vikend, a posle si pet dana njegov.

O svemu si racionalno razmislio i osmislio  crte svoje sramne bežanije. Ma, kakve crte, smislio si sve detalje. Sešćeš u auto i izaći iz dvorišta. I to unapred, kako bi bio siguran da se nešto nepredviđeno neće desiti. Proći ćeš pored doma za stare, centra za rehabilitaciju, kroz fabrički krug, pored silosa, preko mosta, kroz grad, pa na drum, a onda na autoput. Zakupićeš najbedniju sobicu u najbednijem delu Beograda. Negde u Batajnici, Rakovici ili Višnjičkoj banji. Ili, ne. Ti si stručnjak za marketing, advertajzing kopirajter. Naći ćeš stan u gradu, na dobrom mestu, što dalje od mirisa fabrika. Platićeš zakup za prvi mesec i bićeš miran do sledeće kirije. Naći ćeš dobar posao, već si obavio par razgovora… I to je to. Pa, odkud onda ovaj osećaj nelagode koji te okupira, kao da si nekakav grešnik? Kao da kradeš sopstveni život? Da li je tvoje službovanje mafiji ono za šta te je društvo besplatno školovalo i nije te zvalo u rat kad su tvoji vršnjaci ginuli u vrletima Bosne i Hrvatske? A rat za Kosovo proveo si u Velikoj Britaniji. Da li otud taj osećaj krivice u tvojim rukama, koje okreću volan kao u grču? Drhtavica kada si prvi put pomislio na beg? Nisi uradio ništa dostojno čoveka. Da si bar pobegao kada su dolazili pozivari sa kovertama na kojima piše Otadžbina te zove. Ne, ti jednostavno nisi bio tu. Danas osećaš strah kada prinosiš piće ustima u prisustvu tvog jedinog klijenta. Udovi ti otkazuju, misliš. Čovek ima zasluge za narod i diplomu na zidu. Međutim, kada si sam, sve je uobičajeno. Treskaš vinjake i piva kako poželiš. Izvodiš bravure sa čašama. Kad si u njegovom društvu – ne ide, kafe ti se hlade na stolu, ili ih piješ krišom. Srce ti lupa kao uplašenoj tinejdžerki. Možda si nedostojan, pitaš se, ovog grada, mafije, potplaćenih političara, majki tvojih drugova poginulih u ratu? Nekada su znaci raspadanja oko tebe, a ti ih ne primećuješ. Za svaki slučaj, rešio si da pobegneš. Čvrsto držiš volan i gledaš u drum. On pretvara tvoje ropstvo u slobodu. Šta još duguješ M. i njegovoj čamotinji? Što si ostao uz oca do smrti, nisi hteo kao brat i sestra da ga napustiš? Sad ga nema i ti se osećaš prevarenim. Imaš tridesetsedam i brak iza sebe. Nemaš decu. Žena ti je bila najbičnija udavača. Lepotica koja se udala za bogatijeg od sebe. Lepota najbolje prodaje sirotinju. Zbog dobre linije nije htela da rađa decu. Kada je mladost prošla, od nje je ostala samo bedna ljuštura, prazna i izmrcvarena lažnim uverenjima o večnoj lepoti kojima su je kljukali još od gimnazije. Niko se više ne okreće za tobom, kučko. I ko kome sad duguje? Videćemo na kraju, misliš, ko plati taj je dugovao. Zanimaj se mislima i vozi. Gledaj u drum, a misli na nešto drugo. Igraj se mislima. Podeli svoj život na epohe. Uključi ironiju, ona je spasla mnoge iz goreg gliba nego što je tvoj. Neka ironija bude u tome što nijedan period tvog života neće odgovarati imenu koje mu dodeliš. Zato i bežiš. Isekcao te M., izvadio ti utrobu i pretvorio te u prepariranu životinju. Iscedio ti sokove života. Dakle, detinjstvo. Period koji si nazvao vreme bezbrižnosti, bilo je iscepkano majčinom bolnom agonijom i smrću od raka.  Dečaštvo. Vreme ljubavi – period koji si proveo sa devojkom pet godina starijom od tebe i koja je izdajnički sve vreme bila i sa ljubavnikom koji je na kraju odveo u Ameriku. Mladost. Vreme slobode – kada si jurišao na kordone policije rizikujući život u beogradskim demonstracijama. Negde je 1990. godina i ti si na mitingu opozicije, u pocepanim starkama stojiš usred bare sa mokrim nogama, a na bini se tuku opozicioni prvaci i jedni drugima isključuju mikrofon. Nema veze, kažeš, ti više od njih veruješ u jebeni viši cilj. Kad svi posle protesta odu kući, ti se vratiš u svoj provincijski zatvor i čekaš da se u velikom gradu nešto promeni, a mladost prolazi u čamotinji. Detinjstvo, dečaštvo, mladost. Sad si pravi Tolstoj. Ostaje ti vreme bekstva. Ono ima da dokaže opravdanost svog imena, rešio si. Kako je taj beg jednostavna stvar! Nisi u automobilu ni pola sata, a već si odmakao dalje nego svih onih protraćenih godina. Vreme je bekstva, to je trebalo debelim slovima podvući! Jedino je to vreme sa pravim imenom! Već si otišao, čini ti se. Osećaš kako te obuzima neka suluda želja da što brže napustiš ono prokleto mesto, kao da te neko goni, kao da te juri gomila koja će te zaustaviti, vezati za drvo i spaliti kao vešticu. Toliko si drugačiji od njih, ubeđen si u to. Oduvek si osećao kako su ovde svi protiv svih, kako stvari funkcionišu jer funkcionišu sudovi i ima policije; da nije kazni i zatvora, brzo bi se poubijali oko međa, žena ili prosto iz obesti. Gaziš papučicu gasa i tvoja mazda ubrzava. Još malo.

Gledaš put kojim voziš. Napuštaš grad i ulaziš seoski atar. Još par kilometra i izaći ćeš na autuput, a onda, gas – Beograd! Autobus koji ti dovozi u susret umorne noćne čuvare, medicinske sestre i policajce iz treće smene tutnji niz padinu. Pored puta se nalazi seoska autobuska stanica sa prepoznatljivom pečurkom, kakvih ima svuda, a odmah do nje i improvozovana stanica za otkup mleka, načičkana limenim kantama koje se presijavaju na jutarnjem suncu, okačene na loše sastavljene daske. Neočekivano, pogled ti se prikuje za dečaka koji pokušava da pretrči put, noseći istu onakvu kantu za mleko, pre nego što naiđe autobus. Vidiš da momak nije dobro procenio i da šofer koči, da bi onda shvatio da ga tako neće izbeći, pa prelazi na drugu, tvoju stranu puta, i ogromnom brzinom udara u otkupljivalište za mleko, čije se kante od siline udarca i uz prasak razleću na sve strane. Belilo mleka prekriva asfalt. Vozač autobusa se glavom zabija u vetrobran, dok njegovo vozli ostaje poprečeno i ne ostavlja ti drugi izbor osim da pređeš na levu stranu puta, pored dečaka koji je u strahu pao i sada se izbezumljenog lica valja asfaltom. ideš skroz levo, zahvataš točkom onaj deo puta koji nije prekriven asfaltom, koji mnogi rado zovu bankina i vidiš da ćeš uspeti da izbegneš nesrećno dete. U tom trenutku vidiš crveni automobil koji se približava desnom, dakle svojom stranom puta velikom brzinom i nemajući kud, skrećeš sa druma u jarak, da bi stigao samo još da vidiš kako dečak biva udaren bočno i bačen pored pored puta. Odmah i u znoju istrčavaš iz auta, koliko da vidiš kako dečak nepomično leži i kako se crveni automobil bez zastajanja udaljava.

Stojiš iznad unakaženog dečjeg leša, urličući nešto, a da ni sam ni znaš šta govoriš. A zar je i bitno? Gledaš putnike koji napuštaju autobus sa gorećom optužbom na licu.  Imaš jaku želju da šutneš beživotno telo u jaruzi i to bi možda i uradio da se ne plašiš besa onih koji se skupljaju oko autobusa i nešto govore između sebe. Nisi kriv, ali i sam vidiš da nema nikoga u blizini osim tebe koga bi proglasili ubicom. Vozač autobusa leži onesvešćen na svom volanu, putnici su rekli šta misle, vozač crvenog automobila je pobegao, a dečak je mrtav. Pisao si košuljice za reklame i tv spotove i jasan scenario budućih događaja ti iskrsava pred očima: optužen si za ubistvo iz nehata i osuđen na tri godine zatvora. Novinar Večernjih novosti je podrobno opisao tvoj slučaj. Kažnjen za pokušaj bekstva, čini ti se da je napisao. Dugovao si i platio, misliš, i odlažeš te stare novine u policu. Uostalom, te tri godine nisi proveo u M., već u Zabeli. I to je nešto. Konačno si slobodan.