PRAVDA BELOG MUŠKARCA Izložba Milorada Miće Stajčića – Dom omladine 04.12- 16.12.2012 Piše: Danica Spasojević

Filed under: afirmator,broj 09 - decembar 2012,vizuelne umetnosti |

 

Fenomen „Političkog identiteta“ ili, jasnije rečeno, klasifikovanje populacije po etničkoj, rodnoj, intelektualnoj ili starosnoj osnovi, čini se da je nemoguće izbeći. Pojedinac je patološki bombardovan mentalnim slikama, koje nameću mediji, a društvo plasira kao jedine poželjne modele, ne samo u smislu fizičkog izgleda nego i kao vid ponašanja i sistema vrednosti. Ove slike ne samo da su postale deo naše svakodnevice, već u značajnoj, možda i zabrinjavajućoj meri, utiču na formiranje odnosa prema trenutku u kome živimo.

Tako autor Mića Stajčić svojom izložbom „Pravda belog muškarca“ skreće pažnju na povlašćenost izvesne grupacije koja samo pripada jednoj nametnutoj mentalnoj slici. Ti Beli Muškarci zaista vladaju svim sferama života. Oni su vođe, uzori, dominantne ikone kojima su podređeni društveni, kulturni i bilo koji drugi odnosi, pravila i sistemi. Radovi koje nam Stajčić iznosi nemaju kao osnovni cilj da kroz svoju angažovanost napadnu društvo, niti da nam oštrim kritikama „otvore oči“. Njegova postavka neće kod posmatrača pobuditi nekakve revolucionarne ideje o promenama, niti je njome autor želeo da ispuni zadatak o „iluminaciji svesti“, opravda svoje stvaralaštvo, ili odgovori na pitanja koja se danas postavljaju savremenim umetnicima. On odmereno i nenapadno, fotografijama i skulpturama, tek podvlači postojeće stanje. Materijalizuje međusobne relacije i razmišljanja pojedinaca trudeći se da objektivno i iskreno iznese problem, ali ne i da ponudi rešenje ili objasni uzroke. U Stajčićevom svetu se nalazimo okruženi svojim predstavama o Drugima, projekcijama nas kroz Druge i ostajemo zatečeni pred tako jednostavnim i neizbežnim zaključkom da nismo isti, a još manje jednaki. Postajemo svesni sebe i nekih Drugih. Njegov Beli Muškarac čini nas „onim Drugim“, ostavlja nas van podobnih i poželjnih, pred njim postajemo svesni svog nesavršenstva, nesklada, nepripadanja…

Naizgled banalne i pomalo narativne skulpture suštinski ne prenose nikakvu dublju poruku, one zaista jesu to što vidimo. Tako kako vidimo njih, vidimo se i međusobno. Suočeni smo sa onim konvencionalnim koje postaje normalno i poželjno. Mada u osnovi postavlja pitanje rasa i porekla, Stajčić, iako i sam pripada klanu Belog Muškarca, ukazuje na različite stratuse na kojima možemo prepoznati ovakve podele. On nas podseća na arbitrarni odnos prema normalnom i prosečnom kao jedinom ispravnom. Navodi nas da u sebi prepoznamo ista predubeđenja i predrasude, ali nas istovremeno ne optužuje. Portreti, koje je izložio u prvom trenutku, asociraju na već toliko puta ponovljenu ideju o političkoj korektnosti, etničkoj jednakosti i silnim floskulama kojima je potpomognuto sveprisutno licemerje. Ali nas svojom neposrednošću, već kroz par trenutaka, iz posmatrača stavljaju u ulogu posmatranog. Svojom realističnošću bude u nama želju za daljim istraživanjem onog Drugog. Lica sa fotografija posmatraju nas, njihovi pogledi nas prate u prostoru i zatečeni, u neočekivanoj poziciji, postajemo deo Stajčićevog sveta u kome prepoznajemo sebe, a ne samo one Druge.

Umetnik Mića Stajčić je svojim iskrenim i jednostavnim pristupom, bez lažne mistifikacije i umetničarenja, uspeo da prepozna i skrene pažnju na fenomen Belog Muškarca, otvori pitanje idividualnosti i osnovnih kriterijuma po kojima čovek može biti čovek ili, preciznije, samo čovek. Apsolutizam ustaljene slike normalnosti, kao dominantnog i jedinog ispravnog, pred kojim sve razčličito postaje manje vredno i Drugo, nije samo problem današnjeg sistema. Beli Muškarac je samo jedna od manifestacija iskonskog nesklada u svakom od nas sa kojim ćemo se izboriti tek kad ga postanemo svesni.

 Mića Stajčić je umetnik iz Beograda. Studirao je Fakultet Organizacionih Nauka i Fakultet Likovnih Umetnosti gde je i diplomirao vajarstvo u klasi profesora Mrđana Bajića. U svom umetničkom radu osim skulpture izražava se i putem raznih instalacija, video radova, performansa, fotografije. Najčešće za teme bira potrošačko društvo, razne tabue i društvene vrednosti, koje kroz provokativan pristup pokušava da razgoliti. Član je ULUS-a, radi u računarskoj firmi, predaje vajarstvo u Centru za likovno obrazovanje Šumatovačka. Imao je šest samostalnih izložbi i učestvovao na mnogim grupnim izložbama u zemlji i inostranstvu.