POZORIŠNA KRITIKA: IZ SRCA I DUŠE

Filed under: afirmator,broj 01 - april 2012,pozorišna kritika |

  PISMO IZ 1920. – po motivima ove pripovetke Ive Andrića, autorski projekt reditelja Olivera Frljića u produkciji 51. FESTIVALA MESS i BOSANSKOG NARODNOG POZORIŠTA, Zenica – zatvaranje SLAVIJA FESTA, Beograd – subota 17.mart 2012

     Nekoliko puta sam se laćao Šekspirovog komada ROMEO I JULIJA i uvek sam bio sasvim iuznenadjen prvim replikama mladog Romea, koji dodje na scenu iz noćnog bdenja pred pendžerom neke lokalne lepotice tvrda srca, dodje pred svoju kuću i zatekne rezultate teške bitke – batinama i mačevima – izmedju slugu i drugih pripadnika svoje i suprotne porodice – zavadjenih Montekija i Kapuleta…Dodje i žalostan i setan izgovori – ne – vidi šta učini MRŽNJA ljudska…nego kaže svom odanom rodjaku – Gle šta učini ovde ovolika LJUBAV!??

Mislio sam prvo da je prevodilac pogrešio, tražio po originalu i uverio se da je Šekspir baš tako napisao – da se Romeu čini da je taj, skoro pokolj, a u svakom slučaju krvavi obračun – izazvala LJUBAV!…I pitao sam se – koja je to ljubav koja se tako tuče – dok nisam shvatio – da je tu Šekspir definisao onu ljubav koja se surovo brani od druge, takodje tvrde i tvrdoglave, ljubavi..U ovom slučaju – to je ljubav za SVOJU porodicu, svoj klan – Montekija ili Kapuleta, svejedno – biju i jedni i drugi, samo tako, vbidelo se to u više predstava ove tragedije…A u opštem slučaju koji bih ovde da elaboriram – radi se o ljubavi za SVOJU NACIJU… NAROD…Kod Olivera Frljića – Muslimansku, Srpsku ili Hrvatsku zajednicu stanovnika Bosne, ali i bivše zajedničke države Jugoslavije…I tu se – u mučnoj, zbog surovog suočavanja sa istinama, radije skrivanima – jasno vidi da nema BENIGNOG nacionalizam – već naprotiv – unutar svake LJUBAVI – za svoj – izdvojeni i tako podvučeni NAROD – zajednicu – nužno sadrži MRŽNJU prema onom  drugom narodu!…Tako se Frljić našao na istom talasu, na istom koloseku sa Šekspirom i njegovim Romeom, koji svoju prvu repliku o krvavom obračuno izgovora vezano za – LJUBAV!

BALKANSKA KRČMA

Na temelju ovog PARADOKSA – u determinisanju osnove za mržnju, rat, nasilje  i zločin, baš u ljubavi – Oliver Frljić gradi celu svoju viziju i Andrićevog surovog teksta o Bosni koja je stvorena iz MRŽNJE – teksta više puta analiziranog i podvlačenog u raznim kontroverznim okolnostima i kao argument za svakakve špekulacije …kažem i tog teksta, ali – što je značajnije – i celog PROBLEMA – za sada, sigurno, teško sagledivog – rata za Bosni i Hercegovinu devedesetih godina prošloga veka. Tako Oliver Frljić – rodjeni Travničanin kao i sam Andrić, poseže za teškim pitanjima opredeljenja o faktima ratne istorije – zasnovane dakako, na LAKO I OPASNO, SMIŠLJENO INDUKIVANOJ, ljubavi i mržnji, istovremeno – o dogadjajima i rezultatima tog rata u Bosni i Hercegovinmi – ali ne izolovono, nego baš u najširem kontekstu cele politike devedesteih godina u tadašnjoj Balkanskoj Krčmi – pomozimo se Krležom, ali i u svetu i u Evropi…koliko je to – razume se, uopšte moguće u okviru samo jednog sata ove gorke i opore predstavde.

Glumci – njih četvorica – Saša Hndžić, Adis Mehanović, Enes Salković i Slaven Vidak – u oštrim dijalozima preispitivanja, raspravljaju o uzrocima  i krivicama tiog neprebolnog rata savesti i zločina…Pitaju jedan drugoga o svemu – ne kriju ni one tabuizirane misli o nedodirljivim veličinama, o herojima odbrane, o svetinjama patriotizma… Pitaju – i hrabro i jednostavno, odgovaraju jedan drugome, kao na sudu pravde svih sudova – iskreno i tačno – da su krivci mnogi i da su krivci i tamo gde ih možda, nismo do sada tražili!…Uglavnom se diskusija – to surovo preispitivanje, kao na policijskoj pretrazi – vodi tako da mali čovek – najveća žrtva rata u Bosni – gubi u svakom slučaju …a POLITIKA…čija god ona bila, i kakva god ona bila – uvek POBEDJUJE – profitra i trijumfuje!…A političari – na čijoj god strani završili rat – postaju mnogo bogatiji nego pre cele alkcije – patriotizma, osvajanja, odbrane ili gubitka u ratu – svejedno!..

HRABROST I ISTINA

I ta hrabrost i jednostavna istina – baš onako i IZ DUŠE I SRCA koju ovi glumci iskažu tu na sceni – koju prethodno obdeleže crnom zemljom – ispišu njeno sveto ime BOSNA- na patosu male scene Slavija Teatra, pa se onda zajednički u toj rasutoj crnici okupaju u tom blatu koje tako nastane….ograniče je bodljikavom žicom, kao logor i na kraju otpevaju i njenu himnu…sve to deluje strašno i žalosno, tužno i bolno, tragično i otrežnjujuće…Naročita ironija, kojom se u scenskim sodomijskim radnjama ovih glumaca i lutaka životinja – svinja, jaganjaca i krava, bez razlike – sve to uz razne prigodne poznate pesme – ukazuje na silinu bola i poniženja, koje i Oliver Frljić, ali i njegovi glumci pa naravno i njegova publika – osećaju nepravdama koje su se odomaćile u rešenjima državne strukturte, koja je postala zakon-bez-zakona u Bosni.. Tvrdnje o nepostojanju Bosne, kao celine  – i u ovoj predstavi uz često pominjanje MRŽNJE – samo je drugo ime za LJUBAV i strašnu POTREBU za tom  – jednom, stabilnom, toplom, ljudskom, istintom i iskrenom – BOSNOM SVIH B OSANACA!

Tako i dva glavna scenska akcenta, govore o UZALUDNOSTI mržnje, koja u nekom trenmutku izgleda isplativa i večna – kako se i Andriću, u gnevu raspada, činilo te 1920. kako izgleda, pa se tako i glumcu i kasnijem  Ministru Kulture Bosne, Hadžihafizbegoviću činilo, pa je napisao i jedan gnevni tekst koji je igrao kao poznatu monodramu za reme rata – a Frljić ga snimljenog, dobrano citirao, u trajanju od skoro osam minuta na sceni ovog komada…pa tako zvuči i sama Frljićeva radio ispovest, o ličnoj mržnji koju on oseća za SVOJU Bosnu jedinu – od koje je pobegao i kojoj se vraća sada i oberležava je tom MRŽNJOM, koju prenosi i na glumce i na gledaoce – okrivljuje ih – i njih – mislim NAS – za generisanje te mržnje, koja truje i razara Bosnu…Sve to – sa tom tužnom himnom, koju otpevaju četiri glumca-logoraša, zatočena sa svojim lutkma-životinjama …logoraša kao sa slike koja je davno obišla svet….sve to deluje bolno, ali i puno nade – da će se jednom vratiti LJUBAV i mir i sreća, u ljude razorenih sećanja i razbijenih života…Ali, bez istine – koju svi pomno skrivaju, ili je koriste u lične, materijalističke svrhe….neće biti ni duše ni srca – ni ONE BOSNE… Jedine na svetu!

Ovom predstavom  – čini mi se, Oliver Frljić se na posebno istinit i iskren način – sa dušom i srcem – VRATIO sebi, svom – svežem i kritičkom pozorištu… i svojim temama  i opservacijama duboke filozofije – pozorište i glumci su mu u tome mnogo pomogli! Zahvaljujem se Uporavi Teatra Slavija što je ovu predstavu uvrstila u repertoar svog obvogodišnjeg SLAVIJAFESTA! Čestitam, Bravo – Svaka Čast!

GORAN CVETKOVIĆ