Poštene žene sede u kafani – Dragoslava Barzut

Filed under: broj 05 - avgust 2012,društvo |

 

 

Snimak seksa između „Elizabete M. i njenog partnera Milovana“ ispred beogradske „Arene“ u martu prošle godine za nedelju dana videlo je više miliona ljudi. Snimak seksa između „partnera Milovana“ i „Elizabete M“ videlo je više miliona ljudi. Inače, kamere ispred Arene bile su postavljene zbog Univerzijade. Članak iz kog citiram prošlogodišnju statističku senzaciju ne bavi se uopšte Milovanovim privatnim životom (ko je? šta je? Ništa), ali se studiozno bavi Elizabetinim (gde živi, koje je godište, u koju srednju školu je išla, šta strudira itd). Međutim, neću sad da žvaćem o tome kako i zašto su tako prikazane žene u dnevnoj štampi, iako tu žvaku ne treba vaditi iz usta! Trenutno mi je fokus izmešten. Bar prividno.

Neposredno pred izbore na fejsbuk profilu Elizabete M. pojavila se informacija da je ona simpatizerka DS-a! Zaposleni u toj stranci odmah su to demantovali, da ne pomislimo da je devojka sumnjivog morala članica (tada) vladajuće stranke. Jer, to je poštena stranka. A ovo je poštena zemlja. U njoj žive pošteni ljudi. Ne. Ovo je ozbiljna zemlja. U njoj žive ozbiljni ljudi. Ti pošteni/ozbiljni ljudi predložili su ove godine svoje poštene/ozbiljne kandidatkinje za izbore. Ovo je zemlja koja je po zastupljenosti žena među poslanicama u Skupštini poslednja u Evropi. Nedavno održani izbori su prvi gde se primenjuje novo pravilo o obaveznoj zastupljenosti žena među poslanicima.

I šta smo videli posle izbora? Videli smo da novac, moć i službe bezbednosti i dalje pripadaju muškarcima a nove modne kolekcije odeće, sudeći po jesenjoj kolekciji Jorgovanke Tabaković, još uvek ženama.

Međutim, ako žene posle ovih izbora nisu dobile svojih 30 odsto mesta u Skupštini, moći će da ih dobiju u kafani! Taj proces više niko ne može da zaustavi. Uostalom, svi znamo da je kafana mnogo bitnija od Skupštine, činjenica da Skupština preuzima određene matrice kafanskih manira, govori u prilog tome. A ako je po nečemu Beograd poznat onda je to po kafanama. Krajem 19. i početkom 20. veka Beograd je prema nekim procenama na 50 stanovnika imao po jednu kafanu. „Baš me briga iz kog sam voza, dok mi prija i šljivka i loza“ (pesma koja se pevala u kafani „Tri šešira“ krajem 19. i početkom 20. veka, a koju je ispevala žena).

Ni tu stvar nije išla lako. Ženi je ulazak u kafanu dugo bio zabranjen. Dokument o merama kafanskim, koji datira još iz 1871. godine svedoči o tim zabranama. Ministar unutrašnjih dela Rad. Milojković, decembra 1871. godine upravi varoši Beograda uputio je pismo nakon održane Narodne skupštine o merama:

  • da se u drumskoj ili seoskoj mehani ne sme „držati nikakva ženska“,
  • u varoši samo u mehanama prve i druge klase gde dolaze razboriti ljudi, smeju se držati kuvarice ili sobarice,
  • u ostalim mehanama ili kafanama gde dolaze mladi ne sme se držati ni pod kakvim uslovima „ženska“.

„Ženska“ se ne sme držati u kafani, „Elizabeta M.“ ne sme biti članica DS-a. Jer, ovo je poštena zemlja, a njene žene su poštene.

Ja sam poštena žena i nalazim se sa poštenim ženama na uglu nekadašnje Skopljanske (kasnije ulica Nikole Pašića, a od 1945. Nušićeva) i Terazija. Kod kafane „Kasina“. Taj hotel, kafana, kuća pripadala je braći Lukić iz Velikog Sela do 1858. godine. Izgrađena je i napravljena za „odabrane članove“. Nameštaj je kupio oficir Marko Katanić. Zgrada je imala više vlasnika a poslednji, oko 1900. godine bio je Vasa Mijatović (poznat kao Bezobrazni Vasa) koji ju je zaveštao Domu sirote dece. Ta orunula zgrada ispred koje se sastajem sa prijateljicama bila je pre jedan vek najotmeniji hotel u Beogradu. Najluđe beogradske zabave… pozorišne predstave… zasedanja Narodne skupštine, sve se održavalo tu. U „Kasini“ prvi put su se u Beogradu pekli i služili ćevapi. Prikazan je i prvi zvučni film „Soni boj“. Svašta je moglo da stane u tu kafanu od tradicionalne svadbe do bala (najznačajniji bal „Umetnost kroz vekove“ održan je 1928. godine). U „Kasini“ je 1930. godine držala koncert violinistkinja Erika Morina.

Ulazimo na tenane, zauzimamo svoje mesto. Mašemo konobaru. Pažnju posvećujemo devojci koja upravo ulazi u kafanu i kreće ravno ka nama. Seda za naš sto. Nenajavljena, nepozvana. Sa sobom nosi prtljag one koja ne poseduje ništa. Više od njene lepote, uznemirava nas njeno bledo lice. Plave, iscepane helanke i pamučna suknja preko njih, daju, ipak, njenoj pojavi neku veličanstvenu, gotovo kraljevsku crtu. Liči nam na lutku koja ne zna ništa drugo osim da bude žena. Priča nam jedno svoje neobično iskustvo. Naručuje limunadu. Govori nam da je iz odlične porodice koja je uništena dugovima, da radi kao sekretarica u nekoj advokatskoj kancelariji, da je studentkinja elektrotehnike i da je njen porno snimak videlo više miliona ljudi.

Stvarno, ovo je poštena zemlja, a mi smo poštene žene.