Post mortem

Filed under: afirmator,broj 02 - maj 2012,sf / horor |

Senad R. Avdović

 

Tišina je često strašna kao izgladneli, dvoglavi trol koji vas proganja u najmučnijim snovima iz kojih se ne može nikamo pobeći. Kardija se često razlupeta, jer cerebrum u neosnovanoj panici potražuje više krvi, a srce je bespogovorno ispumpava. Onda se javljaju prekidi svesti praćeni nesuvislim idejama; opet navire ideja o begu, ali se nema kuda.

Riki je uvideo da se nešto čudno dešava sa njim i sa gradom koji je do predveče bujao od života, topota ženskih i muških cipela, dečijeg žagora, buke motornih vozila, bučnih trgovaca koji revnosno nude svoju robu gromoglasnim vikanjem… A sada je ostala samo tišina. Nije to onaj ponoćni svakidašnji muk koji se razlama čitavim varošima i mahalama, ovo je nešto drugo. Nekakvo zlo se vešto krije pod plaštom ove bolesne i neprirodne tišine; kao da je Zemlja prestala da se okreće i sve u trenu prestalo da postoji.

On je nepomično sedeo u jednoj prastaroj, ali nanovo presvučenoj fotelji sa ujedno svežepromenjenim sunđerom. Meblo je sada bilo u tirkizno plavoj boji sa žutim, omanjim ljiljanima pravilno raspoređenim duž leđnog naslona, dok su se na prednjim stranama oba naslona za ruke nalazili fantastični duborezi, sa gotskim motivima. Riki oseti kako nešto uzbuđuje njegovo čulo dodira od vrha čela idući preko obraza ka bradi, i to sa obe strane lica. Umrtvljeno podiže desnu ruku sa naslona i pređe dlanom preko desnog predela. Znoj. Isto učini i sa levom stranom, ali sada pređe nadlanicom taj predeo. “Znojim se”, pomisli. Obli ga, kao voda sa izvora, hladan znoj. S tim saznanjem i dlanovi počeše da se vlaže. “Ova me tišina ubija. Šta se događa?”, nastavi sam sa sobom. U nadi da će malo da omete planove ovog neumitnog tajca, on se malo promeškolji po fotelji ne bi li uneo malo živosti u ovim trenucima kada ga plima iskonskog straha ophrvava.

Ništa se nije čulo!

On uze da je u pitanju šok i trenutna paraliza čula sluha. Lagano se par puta lupi po obrazu vrhovima prstiju i samo je osetio pritisak ruke na koži, ali karakterističnog puckanja prilikom nežnih šamarčića nije bilo. “Hmm… Imam vid, imam čulo dodira, nemam sluh… Nos!?“, i na to poče da njuška okolo kao pas tragač, pomerajući glavu tamo-amo. Osećao je strujanje vazduha kroz nozdrve, ali nije bilo mirisa. Pade mu na um misao da soba i ne miriše na nešto specifično što bi pobudilo njegovo čulo, već da je to stari, autohtoni miris prostorije na koji se njegov nos adaptirao i sada ne šalje nikakve signale. Skoči na noge. Ode do omanje pomične komode sa fiokama i otvori prvu odakle izvadi jedan mirišljavi, istočnjački štapić i brzo ga pripali. Poče da udiše gust dim kao ovisnik, od čega mu se malo zavrte u glavi ali ne oseti nikakav miris. “Majko moja… Ni mirise ne osećam…” Od panike nije bio u mogućnosti da se hitro priseti petog čula, pa stade da ih nabraja na prstima u nadi da će privoliti memoriju da mu da preko potrebnu informaciju. Zatim poče da se pipa po faci, ujedno nabrajajući čulo i tačinjući kompatibilni organ. Kada dođe do usta, on se trže i poskoči od uzbuđenja.

Neposredno posle ushićenja, on poče da tetura po sobi sa namerom da pronađe nešto za jelo, bilo šta. Ne pronađe ništa. Pogled mu se zakuca na onaj štapić koji je postojano dimio. Zgrabi ga, prepolovi i uze onu nezapaljenu plovinu i gricnu malo s vrha. Sažvaka ga, ispretura ga po ustima levo-desno i napred-nazad, očekujući kakvu gorčinu, ali opet ništa ne oseti. “Pa, zar samo vid i dodir?”, upita nekog, sada već u stanju opšte mobilizacije svih nerava. “To objašnjava tišinu…”, izvuče zaključak iz priloženog.Zatim nastavi da se vrzma po prostoriji kao neki putnik kroz vreme, koji ne može da se čudom načudi situaciji u koju je zapao.

Upita samog sebe da možda ne postoji još koje čulo, i odmah se seti da je čuo iz nekih priča fantaziju zvanu šesto čulo. Nije bio sasvim siguran šta to tačno znači, ali je imao dojam da je u pitanju nešto natprirodno, nešto neopipljivo. Bio mu je nepoznat metod pobude ovog čula, a sada bi mu i te kako bilo potrebno.

Taman kada je poražavajući klimao glavom, gledajući u pod, on začu neki jak bat sinhronizovanih i istovremeno sporih koraka kao u kraljeve garde, koji je dolazio spolja. “Čujem! Čujem!”, povika Riki, ali je to bilo neko više unutrašnje čulo nego pravi sluh, što on u jakom napadu iskrene želje da ponovo čuje nije ni osetio; potom se rastrča ka prozoru i razmaknu nešto što je više sličilo dronjku nego zavesi, pa pogleda ka ulici. Opskurna i maglovita noć; ulične svetiljke stvarahu monstruozne senke po asfaltu. A onda ugleda izvor sablasnog topota snažnih koraka. Čudne prilike sa crnim, dugim mantijama i velikim kapuljačama na glavi, išle su podeljene u tri kolone, zbijene jedna do druge u dugačkom nizu. Od ruku su napravili pregršt i u njemu nešto nosili u visini grudi. Išli su ka njemu. On sav unezveren poče beznadno da tumara po sobi. Zalete se ka vratima da ih otvori i pobegne, ali ona bejahu zapečaćena sa druge strane. Nakon toga, prelete do suprotnog prozora pokušavajući  da ga otvori… ni to mu ne uspe. Potom uze jedan mali tabure i snažno ga baci ka prozoru. On se odbi kao od duvara.

U napadu panike, krenu kao manijak da razbacuje stvari oko sebe, što ka prozoru, što ka vratima. Pokuša da gurne jedan poveći orman ka ulazu u sobu, ne bi li sprečio one sablasti da ga se domognu, međutim, ne mogaše da ga pomeri sa mesta. Uložio je nadljudske napore ne bi li pomerio prokleti orman, ali se sve svršavalo tako što su mu stopala proklizavala i kolenima udarao o parket, a  nije imao gde da se potkoči jer je zid bio van njegovog dohvata. Videvši da je sav trud uzaludan, on se brecnu kao mazga i poče da trči po sobi glavom bez obzira. Posle nekoliko krugova, kada je već počelo da mu se muti po glavi, on odjednom udari u jednu od onih sablasti sa ulice, koja se beše stvorila nasred prostorije. Udarivši, on pade pred njom. Od silnih protrčanih krugova on nije mogao da je vidi jasno, već se ta utvara razlagala na više strana, skupljajući se ka svome središtu i ponovo se razlažući na sve strane. Međutim, ono što je Riki premetio je da mu se ta sablast polako primačinje, trzajući nogama i ramenim pojasom, što mu se učini sličnim kao kada se prekida kontinuitet slika, prilikom tromog učitavanja nekog video sadržaja na internetu. Hitro ustade i ponovo beznadno pohita ka vratima, koja ovaj put behu otključana. On ih ushićeno otvori i izlete napolje.

Zatvori ih snažno za sobom i nasloni se leđima na njih, žmureći. Oseti čudnu atmosferu. Kad je otvorio oči, prizor ga je prenerazio. Bila je to potpuno ista soba kao malopređašnja; njegova po ubeđenju. Poče mahnito da pipa stvari, da trči od predmeta do predmeta i da sve pomera sa mesta, čas gledajući u pod, čas u plafon. Ponovo otvori potpuno istu fioku, od potpuno iste pomične, omanje komode, i ugleda onaj štapić koji je malopre zapalio i prepolovio kako bi pojeo jedan njegov deo, a koji je sada bio apsolutno netaknut. Zalupi fioku.

U brzaku neracionalnih ideja i pojava kojima je bio svedok, on ne mogaše da uhvati bilo kakavu jasnu i nadobudnu ideju koja bi mu ovaj splet nemogućih tokova razmrsila i koliko-toliko omogućila da ga sortira u polje suvislih prirodnih okolnosti. Dok se malo pribrao i uspeo da smiri nerve, koji su treperili poput pulsara, osmotri sobu malo pažljivije, pokušavajući da otkrije očiglednu prevaru koju mu je svest servirala kao zatrovani obed kakvom požudnom obešenjaku, što ga ujedno podseti na čuvenu enigmatsku igru „pronađi razliku“. Prvo što je primetio je da sada više ne postoje vrata na koja je ušao, već samo jedna naspramna, ulazno-izlazna, kao u prethodnoj prostoriji. Ništa više nije mogao da otkrije na prvi pogled. Što se čula tiče, bio je i dalje istovetno hendikepiran, ali se već sada i privikao bez njih. Primetio je neku promenu u umnoj snazi, mada nije imao pojma o čemu se radi; a radilo se o njegovoj psihičkoj energiji, libidu, čija se skala u mernom stubu zakucala za sam vrh. On se okrenu ka prozoru i izda zapovest telu da što brže dođe do njega. Završetak te naredbe on dočeka kod samog prozora, a da i nije pomerio nogama niti ičim drugim. On pomisli da je sve san, jer su takvi prekidi i hitri pomeraji na različite lokacije normalni za taj oblik postojanja, pa razmaknu zavesu i ugleda potpuno drugačiji krajolik, ali ne primeti da se razlikuje od onog koji je pružao pogled iz prve sobe.

Kada se okrenuo i pošao ka vratima, on takođe nije opazio da se nalazi u nekoj novoj sobi, već sasvim spokojno pređe preko nje i stiže do dveri. Za to kratko vreme on izgubi celokupno sećanje i ni ne oseti transformaciju sopstvene svesti. Polagano ih otvori, jer mu ni ne pružiše otpor, i ispred sebe ugleda apsolutni, sveobuhvatni ambis; crni bezdan koji je odisao kosmoskom tišinom i titanskom snagom.

On kroči.

One Response to Post mortem