Последњи дан Помпеје, Анђела Пендић

Filed under: afirmator,broj-38-maj-2015,poezija,poezija i proza |

Последњи дан Помпеје

 

I

Предајући се тлу трчим ка крају

где ћу говорити поред прозора

о спором увијању круга.

Одбројавам непостојеће

према истини слуха

чуваној од расипања

која доносе краткотрајна јутра.

 

Због сваког далеког лика

све теже могу да раздвојим

сазревање боје

од правог светла, угља
(реч лишена повратка сагорева на длану).

 

Покрај воде, преточена у свој обрис,

са увеличаним неравнинама звука

јачином непомичног простора

пренета изван,

не разликујем се од тла.

 

II

Трчим, јер сам увежбала обману

у мировању садашњице –

један глас се обнавља

ако хитро корачам кроз предео

са нејасном свести руку,

тела нагнутог као на почетку, над вртоглавим

завијутком степеништа.

У сличној путањи уха тада,

намерним распоредом одјека,

понавља се тај хладни глас.

 

Али страдање руку остаје неизбежно,

умор слагања тонова

према данима који стоје непомични

у својим границама

подједнако гори као нанос

свих преображених тишина на кожи

када нема ветра.

 

Зато трчим, јер тежина

сада нераздвојна од ткива

које нестаје све до врхова прстију

мање боли од корака који се осипа

вечито неуједначен,

од свлачења слојева свега

што чека да буде изговорено.

 

Лакше је то хитање, лажно присвајање ветра

које смирује неспоразуме у талогу

него сваки пут, након што се боја охлади у месту,

заједно с њом одвајати

по део површине немоћне да се обнови.

 

III

Чини се да се ицрпљује немир крај ове воде,

али знам, друго се догађа.

Трчати или њену равнодушност подносити

како доликује ономе

ко више не осећа распон

од врха до врха могућег сећања –

у овом простору нема разлике.

 

Можда сам на супротном крају пута

замишљала макар део притоке

уместо прастарог дана

истинитог, постојаног

као одблесак у лиму прозора,

и зато сад, двоструко обманута,

не знам како да изменим корак

и трчим по узору на сан.

 

Али верујем, ова вода не може бити равнодушна

јер сам јој, и пре расипања, пре сазнања о томе

шта се догађа уместо спокоја,

већ завештала последњи одраз,

предавши јој прво погледе

и њихово ослобођење,

расплетене хоризонте

и последње покушаје певања,

увеличане, преобраћене у узвик.

И све успомене и остатак празнине

међу длановима.

 

Не исцрпљује се немир

него снага ваздуха да издржи брзину моје кретње,

а заједно с њим линије обриса

сувише далеког да би се могао испунити,

и идем, верујући,

да вода не може бити равнодушна

јер једино што ће остати сем ње

биће ново својство ваздуха,

познато само таласима –

сећање на сенку задржану у њеним капима.

 

Давно сам изабрала да крај ње распрострем

своја лета,

а сад, док пратим несклад корака,

на исти начин све удаљенија,

остављам ту целокупно ткиво,

ткање свих примирених огњева,

које, срећом, не односим својим рукама.

 

Споразумела сам се са ветром.

За мном у ваздуху остају честице.

 

Одмотава се и последња нит пред нестанак,

коју користим да помислим:

ако једна осенчена кап допре до ушћа

можда ће се изненадити кад чује свој глас

измењен туђим речима,

даљином, стварношћу,

како се помаља из њему познатих,

из њему непознатих окука.

 

IV

Не види се траг, не види се ништа

у овом утихлом простору.

Остао је само мирис развејаних честица,

не као након ватре, већ

као после ветра помиреног

са јединим преосталим одломцима мраза,

у покушају да од њихове узнемирености

начини било какав покрет налик на плес.

И у мирису, јалово надношење над воду

да се угледа одраз пламена

и онемелост као надокнада

за све што је могло бити између огња и ветра.

 

Ишчезла су сва платна,

све расплетене омче,

и онај последњи звук је нестао

обавивши се око наде у кап бремениту сенком.

Прешла су са обале,

настанила су се као сећање и присуство,

изневерена младост,

и полако пониру, обнављајући се

у говору воде:

 

Научићу већ како ћу с овим одјецима,

толико их се већ преметнуло у песак,

и са овим изразом лица

који ми се са ужасом наметнуо

да замени плавет.

И не плашим се ниједне остављене мреже,

моје пространство је подједнако непознато

и све се стишава у немоћи

да задржи постојаност граница.

Гледам овај ветар,

како је полегао по земљи од оног страшног

леденог развејавања сродног пожару,

када се појавила прилика,

сва хитање и одрицање бола,

са чијим одразом се сада борим.

Потамнео од невидљивих остатака

једног бега од свега

што се у рукама расплињује као магла,

као магла

коју подижем

да заштитим обале од притиска света

и његових сувишности

које се овде преносе

кад почну да падају из наручја.

Гледам га како се опоравља.
А ја, поново ћу примити небо,

прострти песак као мелем преко гласова,

загрљаја, врата, сачувати све

као први поглед након буђења

и тако оправдати макар део наде,

али шта да радим

са овом грозном тишином, додатним завештањем,

овом недоречености

која је била основа целокупном расипању,

са овом недоречености

коју не може уништити

ни јасан отпор нашег места

да пружи облик за једну такву разарајућу реч.

 

V (I)

Раније овуда нисам могао да прођем,

сад сам се ту склонио

јер је моја постојбина изгубила свог сневача.

Не разумем записе на одломцима које сам пратио,

ни да ли је овај долазак истоветан претходним:

све ће разрешити време

када се поново успостави.

Ваздух овако тешко пада кад ишчезне стабло

које га је држало,

тамо одакле сам дошао, такав догађај би био последњи.

А овде, реч прекасно још увек не може бити ничија,

као мене што су присвојиле речи,

последње јасне непротумачене речи:

никад не изговори на коју страну се наслонило теме,

нек остане само у твом сећању

како би ми било лакше да се осврнем,

кад дође час, за својим пепелом.

11083819_925650120802068_4013243965307165008_o

Анђела Пендић, рођена 26. јануара 1993. у Београду. Студира општу лингвистику са руским језиком. Као финалиста учествовала на фестивалима поезије у Врбасу, Зајечару, Бијелом Пољу. Добитник прве награде на фестивалу „Спасоје-Пајо Благојевић“ у Плужинама, где би ове године требало да буде објављена прва збирка.