Pomračenje – satirična priča

Filed under: afirmator,broj 12 - mart 2013,satira |

eclipse_61Pokušavajući da se probijem kroz gužvu na pijaci nikako nisam uspevao da zaobiđem dve pozamašne žene koje su, „vukući se“ ispred mene, opušteno ćaskale kao da su same na ovom svetu. Žurio sam da što pre stignem u stan, ostavim tamo stvari, nešto pojedem i spremim se za poslepodnevnu smenu u školi. Uhvativši zgodan trenutak da ih konačno zaobiđem osetih čvrst stisak nečije ruke na svom ramenu.

-Profesore, biće pomračenja danas! – čuh duboki bas.

Okrenuh se: preda mnom je stajao meni nepoznat i bradat čovek. Koristeći to što su mi obe ruke zauzete prepunim kesama, on hitro izvadi iz unutrašnjeg džepa od svog mantila zatamnjene naočare pa mi ih stavi na lice.

-Pobogu, vidite li da sam u žurbi?! – kazah iznervirano, ali shvativši da sam narušio kulturu obraćanja potom dodah znatno mirnije – Molim vas gospodine, skinite mi ove naočare sa nosa.

-Trebaće vam – reče on. – Posmatraćete pomračenje!

Potom se grohotom nasmeja, okrenu se i neprestavivši se ode.

Iskobeljavši se konačno iz pijačne gužve uputih se pravo ka svom stanu. Usput sam u sebi gunđao što zbog nervoze izazvane neprestanim i iritantnim gurkanjem sa ostalim ljudima na pijaci, što zbog prepunih kesa koje su mi bolno sekle dlanove, a ponajviše zbog zatamljenih naočara koje nisam mogao da skinem sa svog nosa i zbog kojih sam nekoliko puta zamalo izbegao sudar sa mnogobrojnim šetačima, uličnim banderama i biciklistima koji su mi neprestano išli u susret.

Do ulaza od zgrade imao sam dosta da pešačim, barem petnaestak minuta. Navikavajući se polako na neuobičajenu i zatamnjenu percepciju pokušavao sam da se setim da li su javili da će biti pomračenja Sunca. Novine čitam svakodnevno – nije bilo ni slova o tome. Na Dnevniku takođe nije bilo reči o pomračenju, dok na Fejsbuku i Tviteru niko ništa nije objavio niti je iko „lajkovao“ sličnu vest.

Prolazeći pokraj ograde od školskog dvorišta, baš u vreme velikog odmora, iz razmišljanja o pomračenju trgnuše me bezbrižan dečiji smeh i graja. U školskom dvorištu devojčice su preskakale lastiš i igrale se „između dve vatre“, dok su uzjapureni dečaci jurcali za fudbalskom loptom.

U tom čuh prodoran zvižduk. Na sred školskog dovrišta pojaviše se dvojica policajaca. Osnovci napustiše svoju igru pa stadoše jedno iza drugog u red ispred čuvara zakona.

-Samo bez guranja deco, biće za sve! – reče jedan od policajaca.

Stavši uz ogradu posmatrao sam sve kroz zatamnjena stakla od naočara. „Edukacija dece o saobraćaju!“ – bilo je prvo što sam pomislio. „Konačno da ova država radi nešto dobro!“ Međutim, policajcima se pridružiše dvojica momaka obučenih u trenerke i sa namaknutim kapuljačama preko svojih glava. Bili su to nama profesorima od ranije poznati dileri droge. Oni izvadiše ispod svojih „fajerki“ nekakve kese pa stadoše da vade paketiće i prodaju ih deci. Deca su verovatno paketiće plaćala novcem koji su dobili od svojih roditelja za užinu.

-Šta se kaže? – upitao bi policajac svako dete nakon uručivanja paketića.

-Hvala… – izgovarali bi osnovci smušeno i pognutih glavica.

Nakon što su i poslednjem detetu prodali paketić dileri se rukovanjem pozdraviše sa policajcima. Školsko zvono potom označi kraj velikog odmora i osnovci potrčaše u zgradu škole. Međutim, primetivši me jedan od dilera pokaza rukom policajcima ka meni. Čuvari zakona istog trenutka potrčaše u mom pravcu vadeći pištolje iz svojih futrola i repetirajući ih ka meni. Bacih kese i konačno skinuvši naočare sa lica počeh da bežim. Nakon petominutne bezglave jurnjave, ugledavši skrovit i taman prolaz u jednoj zgradi, sakrih se. Šćućuren u polu mraku bazdljivog i pomokrenog prolaza čekao sam da prođe opasnost. Nakon desetak minuta, pažljivo obazirući se oko sebe, konačno krenuh ka svom stanu.

Pred ulazom sretoh istog onog bradonju. Stajao je naslonjen na ulaznim vratima od zgrade i prekrštnih ruku žmirkajući me posmatrao.

-U toku jedne godine – poče govoriti on – može nastupiti minimalno dva, a maksimalno pet pomračenja Sunca, zavisno od trenutne udaljenosti Meseca i Sunca od Zemlje, kao i položaja posmatrača na Zemljinoj površini. S druge strane, u toku samo jednog dana na Zemlji može nastupiti ogroman broj pomračenja ljudske svesti zavisno od količine bezumlja koju poseduju nerazumni ljudi. Posmatračima je jedna stvar ipak na kraju ista: koliko god da su razumni potpuno su bespomoćni pred pomračenjima obe vrste…

Potom se grohotom nasmeja, odbi se leđima o vrata i, sjurivši se niz stepenice, ode.

Vladimir Bulatović