Pokušaj materijalističkog pristupa antropologiji u delu Leslija Vajta

Filed under: afirmator,broj-26-maj-2014,društvene nauke |

leslie-a-white-1Uvod

Delo Leslija Vajta (1900-1975) „Nauka o kulturi“ objavljeno je 1949. godine. Ono na više načina predstavlja raskid u dotadašnjoj američkoj antropologiji. Međutim, najvažniji raskid ogleda se u činjenici da je, posle višedecenijskog uticaja Franca Boasa i njegovih učenika, ovo Vajtovo delo najzad ponudilo drugačiji put. To više nije bio boasovski antiteoretizam, niti proučavanja nacionalnog karaktera i kulturnih obrazaca škole „Kultura i ličnost“. Umesto toga, Lesli Vajt obnavlja interesovanje za evolucionizam, koji je tokom više decenija u SAD bio neka vrsta tabu-teme. Međutim, za razliku od Morganovog i Tajlorovog evolucionizma, ovaj neoevolucionizam, čiji je Vajt jedan od glavnih predstavnika deluje u nešto izmenjenom obliku: najvažnije novo shvatanje jeste da evolucija ne mora nužno da teče jednolinijski. To znači da se, u slučaju posebnih kultura, evolucija odvija na različite načine, različitim linijama napretka. Za razliku od tih posebnih kultura, opšta, svetska kultura se odvija jednolinijski, ali ni u kom slučaju, kulture na ova dva nivoa ne bi trebalo izjednačavati, i tvrditi da se apsolutno svaka posebna kultura koja postoji na ovom svetu razvija kroz iste faze. Takođe, predstavnici neoevolucionizma zadržali su materijalističku orjentaciju koja je odlikovala i njihove devtnaestovekovne prethodnike, a pored multilinearne evolucije, neoevolucioniste još odlikuju i pristupi koji se zalažu za uspostavljanje nauke o kulturi (Vajt i Marvin Haris), kao i interesovanje za povezanost prirode i kulture, tj. kulturnu ekologiju (Džulijan Stjuard).

„Energija i civilizacija“

U delu knjige „Nauka o kulturi“, koji nosi naslov „Energija i civilizacija“, Lesli Vajt detaljno izlaže svoje fundamentalno shvatanje da kultura i kulturni rast zavise, pre svega, od energije. To je zapravo shvatanje o kulturi kao dinamičkom sistemu, kojem je energija neophodna da bi mogao da funkcioniše. Već na samom početku, autor ističe da je u svom detinjstvu kultura postigla kontrolu nad vatrom. Ta kontrola se sve više širila, a naravno, preko pripitomljavanja životinja i razvoja zemljoradnje, zatim korišćenja energije vodene pare, uglja i nafte, da bi, u vreme kada je Vajt pisao svoje delo, čovek prvi put u svojoj istoriji naučio da stvara, a ne samo da koristi energiju. Činjenica da su atomske bombe bačene na Hirošimu i Nagasaki u trenutku pojavljivanja knjige još uvek bile takoreći sadašnjost, nimalo ne čudi što se autor nekoliko puta sa zebnjom i strahom osvrnuo na tu zastrašujuću, novu realnost i istakao koliko opasno može da bude takvo „igranje božanskom vatrom“.

Autor, govoreći o kulturnom procesu kao celini, smatra da se kultura prenosi nebiološkim sredstvima, odnosno društvenim mehanizmima, i da, kao takva, predstavlja oblik društvene naslednosti. To, prema Lesliju Vajtu, znači da se kulturne pojave i sistemi mogu formulisati zakonima, što predstavlja još jedan vid uticaja devetnaestovekovnog evolucionizma. Kada već govorimo o uticajima koje je Vajt pretrpeo, ne možemo izostaviti Marksovu misao, koja se, između ostalog, ogleda i u sledećem: Vajt kulturu doživljava kao celovit sistem, koji je zatim moguće podeliti na tri podsistema, a to su tehnološki, sociološki (društveni) i ideološki (filozofski) sistem. Tehnološki sistem čine oruđa za proizvodnju, sredstva za opstanak, građevinski materijal, instrumenti za napad i odbranu. Pod sociološkim sistemom se podrazumevaju interpersonalni odnosi koji postoje, kako na individualnom, tako i na kolektivnom planu, izraženi kroz etičke, rodbinske, vojne, političke, društvene i druge sisteme. Najzad, ideološki sistem čine ideje i verovanja, izražena kroz mitologiju, religiju, legende, filozofiju i zdravorazumsko znanje. Naravno, kad se već uzme u obzir uticaj Marksove misli, nije potrebno posebno naglasiti da, prema Vajtu, primarnu ulogu među ova tri podsistema kulture igra tehnološi sistem – on je najvažniji. Važnost tehnološkog sistema Vajt naglašava do te mere da smatra kako je sociološki (društveni) sistem funkcija tehnološkog: to znači da promena tehnološkog sistema automatski utiče na promenu društvenog. I ne samo to, već je i ideološki sistem određen tehnološkim. Vajt izbegava apsoltnu jednostranost stavom da ideološki i društveni sistem takođe mogu da uslovljavaju tehnološki, u smislu nekakve povratne reakcije, ali oni ne mogu njega determinisati, tj. određivati na način na koji on može njih.

Pošto je napravio ovakvu podelu kulturnog sistema, autor dalje razrađuje svoje poglede na kulturu. On smatra da se sve, i čovek i kultura i kosmos, može opisati pomoću materije i energije. Međutim, za razliku od kosmosa, gde se materija dezorganizuje, a energija ravnomerno rasprostire, u živim materijalnim sistemima proces je obrnut; na taj način, materija postaje organizovanija, a energija se koncentriše. Na taj način, ljudi su u prilici da energiju „zauzdaju“, i prema Lesliju Vajtu, onog trenutka kad su oni to učinili, kultura je bila rođena. Shvatanje po kome je ovaj autor ostao poznat, ali u svoje vreme teško kritikovan i donekle nepriznat glasi da kultura zapravo direktno zavisi od energije, tj. od načina na koji će se energija kontrolisati, usmeriti i „zauzdati“. Naravno, ljudi su u svojim prapočecima, tokom prvih stotina hiljada godina kulturne istorije, bili u mogućnosti da koriste samo najneposrednije prirodne izvore energije, kao što je to energija vatre, vode i vetra, a čak i to u vrlo ograničenom obimu. Kasnije, kako se povećavala količina energije koju su ljudi bili u stanju da ukrote, razvijala se i kultura. Vajt smatra da je prvi veliki pomak po tom pitanju nastao upravo u ono vreme koje su neki istraživači, poput Gordona Čajlda, nazvali „neolitskom revolucijom“ – tada su ljudi prešli sa nomadskog na sedelački način života, što zapravo znači da su naučili kako da obrađuju zemlju, što se dogodilo uporedo sa pripitomljavanjem divljih životinja.Do tada, jedina energija koja je mogla da bude generator kulturnog napretka poticala je iz ljudskih mišića, a ta količina energije bila je smešno mala da bi mogla da proizvede nekakav ozbiljniji kulturni razvoj.

Međutim, „neolitska revolucija“ je zaista, u pravom smislu te reči, predstavljala revoluciju. Velika količina energije morala je da se odrazi na kulturu i da stvori nešto što svet do tada nije video. To nešto zvalo se civilizacija. Vajt navodi Tajlora koji je smatrao da su žitarice predstavljale „veliku pokratačku snagu civilizacije“. Posle nekoliko stotina hiljada godina stagnacije, kultura je naglo doživela svoj prvi veliki rast, a samo nekoliko hiljada godina posle pripitomljavanja životinja i početka intenzivne zemljoradnje, nastale su prve velike antičke civilizacije. Pojava civilizacija promenila je i celokupnu sliku dotadašnjeg sveta, tako da su antički gradovi zamenili sela, narodi plemena, a velika carstva plemenske saveze. Međutim, pošto su kulture antičkog sveta dostigle svoj vrhunac negde oko 1000. godine pre Hrista, kulturni razvoj se zaustavio. To ne znači da nije bilo kulturnih inovacija, ali one nisu predstavljale nikakav značajan novitet u odnosu na ono što je već postojalo. Prema Vajtovom mišljenju, uzrok leži u tome što nije bio otkriven neki novi izvor energije, a takvo stanje potrajalo je sve do pred kraj osamnaestog veka, kada dolazi do otkrića parne mašine. Ubrzo posle toga, sredinom devetnaestog veka, otkriven je motor sa unutrašnjim sagorevanjem. Na taj način, glavni energenti postali su ugalj, odnosno petrolej i prirodni gas, što je dovelo do „strahovitog“ povećanja količine energije. Naravno, to povećanje moralo je da se odrazi na kulturu, na taj način što se, posle skoro dve hiljade godina, kultura ponovo radikalno promenila. Međutim, tu nije bio kraj: pre nego što je čovečanstvo stiglo da se osvesti od svih posledica koje je izazvala industrijska revolucija, došlo je do nečeg još više zabrinjavajućeg – ljudi su otkrili atomsku energiju.

Na taj način, prvi put u istoriji ljudske vrste, stvorena je energija koja ne potiče od Sunca. Međutim, energija je samo jedan element. Vajt smatra da su i tehničko-tehnološka sredstva kojima ljudi krote energiju od suštinske važnosti. Ona su se takođe razvijala kroz celu kulturnu istoriju čovečanstva, od primitivnih ka savršenijim. Energija, sama po sebi, bez njih bi bila potpuno besciljna. Pošto je predstavio dva ključna uslova razvoja kulture, Vajt daje svoju čuvenu formulu E x T = K, gde je K stepen kulturnog razvoja, E količina ukroćene energije po stanovniku godišnje, a T kvalitet ili efikasnost upotrebljene tehnike prilikom utroška energije. Ipak, autor se ne zadovoljava samo ovom opštom formulom kojom pokušava da dokaže da je moguć jedan krajnje pozitivistički pristup kulturi, što je bio deo njegovog stava o tome da se proučavanje kulture mora obaviti na taj način što će se koristiti isti metod kao i u fizici. Pošto je istakao da sociološki (društveni) sistem predstavlja funkciju tehnološkog, Vajt smatra svojom dužnošću da opiše i to kako su promene tehnološkog sistema uticale na društveni. U početku, kada su ljudska društva još uvek bila primitivna, razlike u pojedinostima između njih bile su ogromne, usled različitih okolnosti prirodnih prebivališta i tehnologije. Međutim, ako se izuzmu te pojedinačne razlike, sva su ta prezemljoradnička i prepastirska društva slabo strukturisana u pogledu neke klasne podeljenosti, i ne postoje posebne funkcije koje obavljaju određene ličnosti unutar društva. Raslojavanje počinje tek kod zemljoradničko-pastirskih društava, i to u kasnijoj fazi njihovog postojanja. To raslojavanje izazvano je viškom proizvedenih dobara, pre svega hrane.

Onog trenutka kada je postalo moguće da jedan deo stanovništva proizvodi hranu za sve, tada, naravno, više nije bilo neophodno da svi učestvuju u proizvodnji hrane. To je značilo da jedan deo može da se posveti umetnosti, zanatima itd. što je dovelo do strukturalne diferencijacije i funkcionalne specijalizacije društva. Ali, tu nije bio kraj promena: videli smo već da je najvažnija posledica „zemljoradničke revolucije“ stvaranje antičke države. Vajt to objašnjava utilitaristički – veliki viškovi proizvoda doveli su i do porasta stanovništva, pa je država nastala kako bi se izbegao sveopšti haos i rasulo koje bi usledilo. Naravno, kada je država već formirana, u njenom okviru javile su se dve klase: vladajuća i eksploatisana. Veliki deo proizvedenih dobara odlazio je vladajućoj klasi, dok je eksploatisanoj ostajao samo minimum sredstava za život. Prema Vajtovom mišljenju, u tim antičkim državama ne samo da nije vladala nemaština, već su njihovi društveni sistemi patili od „hiperprodukcije“. Zbog toga je vladajuća klasa, a da bi rešila i problem viška radne snage, organizovala javne radove, poput izgradnje piramida. Na taj način, vladajuća klasa je oba problema rešila jednom potezom (višak sredstava odlazio je na te grandiozne projekte, a radna snaga je bila usmeravana). Vajt smatra da je takav primer direktan dokaz sputavanja, odnosno uslovljavanja tehnološkog sistema od strane društvenog, što je dovelo i do kočenja sveukupnog kulturnog razvoja tih društava. O ideološkom (filozofskom) sistemu autor detaljnije govori u sledećem poglavlju.

„Kulturologija“

Na određenim mestima svoje knjige „Nauka o kulturi“, Vajt je i pre ovog poglavlja pominjao kulturologiju. Međutim, u ovom, poslednjem delu knjige, autor detaljno obrazlaže shvatanje po kome bi trebalo ustanoviti novu nauku, nauku o kulturi, kulturologiju. Osnovna premisa glasi da je kultura sui generis fenomen, toliko poseban u odnosu na psihološki i društveni red pojava u ljudskom društvu, da je zaslužila da bude predmet jedne posebne nauke, koja će u prvom delu svog naziva nositi njeno ime. Postoji, prema Vajtu, osnovna razlika između čoveka i drugih bioloških vrsta, kada je u pitanju proces biološke evolucije. Druge biološke vrste prilagođavaju se samo preko čulnih utisaka. Za razliku od njih, čovek ima sposobnost da svoj svet tumači pomoću simbola. Upotrebom simbola, ali i nervno-čulnog aparata u procesu prilagođavanja, nastaju verbalni izražaji koje možemo zvati verovanjima. Skup svih verovanja čini filozofiju jednog društva, jedne grupe, tj. ideološki (filozofski) sistem verovanja. Naravno, odmah pada u oči da autor ovde termin „filozofija“ shvata u širem smislu od onog koji je uobičajen – ovako shvaćena, „filozofija“ podrazumeva apsolutno sve ideje i zamisli koje se u okviru jednog kulturnog sistema mogu javiti. Vajt ističe da filozofija postoji otkako se čovek služi simbolima. Međutim, strogo dosledan svom utilitarističkom shvatanju kulture, Vajt ipak pomalo iznenađuje tvrdnjom da je i filozofija instrument koji je izmišljen i upotrebljen u izvesnu svrhu, i da u tom pogledu, nema nikakave razlike između filozofije i sekire. A ta svrha u koju se filozofija najčešće koristi jeste objašnjenje i tumačenje stvari i događaja koji okružuju ljude-filozofe. Kao što se i sekire, ali i kulture u celosti razvijaju od primitivnijih ka savršenijim, to isto važi i za filozofiju.

Vajt ističe tri faze kroz koje se razvijala ljudska „filozofska“ misao: to su antropomorfistička, metafizička i realistička. Za antropomorfističku (supernaturalističku, animističku) fazu bilo je osobeno nerazlikovanje između „ja“ i „ne-ja“. Ljudi su sve moguće objašnjavali uticajem duša, koje nisu bile njihove, već duše određenih božanstava, demona itd. jednim imenom – natprirodnih bića. Ipak, te duše božanstava zapravo su predstavljale njihov sopstveni ego, izražen na nešto drugačiji način. Metafizička faza je, prema autorovom mišljenju, predstavljala kakav-takav napredak u odnosu na antropomorfističku. U toj fazi ljudi su se za pomoć obraćali ne više bogovima, već prvi put entitetima, suštinama, principima. Na taj način je napravljen veliki pomak u odnosu na antropomorfističku fazu, jer je čovekov um, priznajući da su npr. fosile stvorile „neke sile“, a ne Bog, takođe bio prinuđen da počne da razmišlja o tim silama, što je vodilo utemeljenju realističke, naučne faze. U toj fazi, čovek je naučio da razmišlja racionalno, pa erupcija vulkana nije objašnjavana „gnevom i kaznom bogova“, niti „vulkanskim principom“, već time da je erupcija jedan geološki događaj koji bi trebalo objasniti drugim geološkim događajima. Autor smatra da, za razliku od metafizičkog mišljenja, antropomorfističko nimalo nije bilo od koristi, jer je, po mišljenju autora, lažno znanje gore od potpunog neznanja. Nije teško u ovakvom pristupu videti uticaj Ogista Konta, što Vajt i ne poriče; štaviše, poziva se upravo na njega.

Međutim, u kakvoj je zapravo vezi cela ova priča sa kulturologijom? Veza je dvostruka. Pre svega, izdvojen je filozofski (ideološki) sistem kao najviši. On, kako je to već rečeno, važi isključivo za ljudsku vrstu. Ostale životinjske vrste mogu se služiti određenim alatkama, tako da i za njih možemo da kažemo kako poseduju određenu tehnologiju. Takođe, socijalni (društveni) sistem imaju još mnoge životinjske vrste, od kojih neke uopšte nisu visoko na lestvici razvoja (pčele). Koliko god neobično izgledalo, Vajt smatra da je upravo zbog toga sociologija nedovoljna – proučavati neko društvo ne znači automatski proučavati i kulturu tog društva, jer društvo bez kulture može da postoji (kod životinja), a kultura bez društva ne može nikada. Upravo u tome ona i jeste posebna, jer je nadorganska, i nikako se ne može objasniti društvom, niti se na njega može svesti u bilo kojoj formi redukcionizma. Međutim, ovo ne znači, kao što to neko može pogrešno protumačiti, da kulturu čini samo ideološki sistem – nju podjednako čine i tehnološki i društveni sistemi, ali ideološki sistem je u ovom slučaju redukcionizma emergencija – ono što se ne može svesti. Upravo zbog toga Vajt, kako smo rekli, odbacuje sociologiju kao nauku kojom se kultura može predstaviti, ali ne samo to, on odbacuje i psihologiju, jer se psihologija bavi izučavanjem individua, a kultura se ne može svesti na individue, ona ih nadmašuje, onako kako nadmašuje i društvo. Za antropologiju, Vajt ističe da je prilično neodređena, i da nauka koja ima toliko problema da makar i sama sebi objasni šta je zapravo cilj njenog proučavanja (da li je to fizička antropologija, odnosno proučavanje telesnih karakteristika, ili socijalna ili kulturna antropologija, ili kulturna istorija, psihoanaliza), da takva nauka jednostavno nije pogodna da bi se u njen domen smestilo proučavanje kulture. Uostalom, smatra Vajt, antropologija ipak predstavlja „nauku o čoveku“, a ne o kulturi. To je jedna karika veze između Vajtovog određenja razvoja „filozofske“ misli i kulturologije.

Druga karika se odnosi na analogiju koju je Vajt pronašao u još nekim naukama kojima su ljudi tokom istorije zaokupljali svoju maštu. I prilikom tog zaokupljanja mašte dolazili u silnu zabludu zahvaljujući „antropocentrizmu“, tj. pogrešnoj premisi i zabludi čovekovoj da je on uvek u centru. Najjasniji istorijski primer odnosi se na Ptolomejevo i Kopernikovo shvatanje čovekovog mesta u svemiru. Isto je i sa kulturom. Čovek samo gaji iluziju da je kultura naše vlasništvo, da smo je mi stvorili i da, shodno tome, možemo i da je menjamo. A ustvari je suprotno – kultura je načinila nas onim što jesmo (ljudima), i shodno tome nas određuje, tj. determiniše u toj meri da mi toga zapravo nismo ni svesni. Verovanje da ljudi kontrolišu kulturu, po mišljenju Leslija Vajta, jedna je od najvećih zabluda kojoj je čovek ikad podlegao, a naravno, ponovo je za sve kriv antropocentrizam, kojim čovek sebe neprekidno zavarava kako je on najvažniji. A nije, zapravo je daleko od toga, i tek misao koja je dospela do treće, realističke, naučne faze, može osloboditi čoveka ove zablude. I onda je to, razume se, razlog više da se ustanovi kulturologija. Na samom kraju poglavlja, autor navodi ličnosti koje su se neposredno pre njega zalagale za uvođenje termina „kulturologija“, a to su istaknuti nemački hemičar Vilhelm Ostvald i sociolog Rid Ben. Pored toga, pominje i svoje kolege antropologe Roberta Louvija i Alfreda Krebera, koji su, što se tiče kulture, razmišljali slično njemu. Ipak, utemeljivačem kovanice „nauka o kulturi“ smatra Edvarda Tajlora, koji je u delu „Primitivna kultura“ upotrebio taj izraz, i to prvi put u istoriji, bar koliko je Vajtu bilo poznato.

„Kulturologija i marksizam“

Možda je neobično što ću o predgovoru knjige „Nauka o kulturi“ koji je napisala Zagorka Pešić-Golubović govoriti tek na kraju ovog prikaza, ali moje je mišljenje da bi uvek prvo trebalo prikazati stavove autora nekog dela, pa tek onda kritike i osvrte onih koji su se nad tim delima nadnosili. Dakle, u predgovoru kojem je dat naslov „Kulturologija i marksizam“ Zagorka Pešić-Golubović odnosi se kritički prema najvažnijem delu Leslija Vajta. Ukoliko pažljivije osmotrimo naslov predgovora, videćemo u kojim se smerovima kreće oštrica kritike – naravno, u pitanju su pojmovi „kulturologija“ i „marksizam“. Šta je to sporno kod kulturologije? Z. Pešić-Golubović smatra da se Vajtov pristup kulturologiji zapravo temelji na dve oprečne pretpostavke – prva podrazumeva kulturu kao neki nad-fenomen, kao sui generis pojavu, a druga želi da tu pojavu proučava metodologijom koja se koristi u fizici. Postavlja se pitanje kako je to uopšte moguće? Ako je nešto „superbiološka“, „ekstrasomatska“ tvorevina, što kultura za Vajta jeste bila, kako se onda to može proučavati takvim metodološkim aparatom? Odgovor se krije u Vajtovom insistiranju na tome da je tehnološki sistem najvažniji u okviru kulturnog sistema kao celine. Pošto je tehnologija nešto konkretno, onda ta ista tehnologija može biti predmet empirijskog proučavanja, što bi u slučaju ideološkog sistema išlo prilično teško. Međutim, Z. Pešić-Golubović nije zadovoljna ovim rešenjem i smatra kako je upravo ovaj postupak sprečio Vajta da razvije najvredniji stav svoje koncepcije, a to je isticanje samosvojnosti kulturnih pojava. Dakle, kao da je, na neki način, bio prinuđen da sam sebe dovede u slepu ulicu. Takođe, ističe da je pristup Leslija Vajta nedijalektički, jer je za njega svaki odnos jednostran, i da, po njenom mišljenju, kulturologija ne može da, poput neke druge nauke, odgovori na fundamentalna pitanja svake nauke, a to su pitanja o uzrocima. Stiče se utisak da autorka predgovora nije direktno protiv kulturologije, ali je očigledno Vajtovo stanovište za nju previše ekstremno, što ona i ne spori, tvrdeći da je Vajt otišao najdalje od onih koji u američkoj antropologiji sebe smatraju kulturalistima, a to su, pre svih, Louvi i Kreber. Čak je navela i Kreberov pokušaj ispravke Vajtovog ekstremnog gledišta da kultura može biti objašnjena „samo sama sobom“ (Kreber je reč „samo“ zamenio rečima „pre svega“).

Drugi deo predgovora Z. Pešić-Golubović posvećuje Vajtovom shvatanju evolucije, i ustanovljava istorijsku vezu koja postoji između njega i Luisa Henrija Morgana. Naravno, poznato je sa kolikim je trudom Vajt pokušao da obnovi interesovanje za Morganovo delo, koje je u Americi, sedamdeset godina posle Morganove smrti, bilo skoro zaboravljeno. Braneći evolucioniste, i istovremeno kritikujući Boasa, Vajt ističe da je otac američke antropologije pogrešio, jer nije razlikovao antropološki pojam kulture celokupnog ljudskog društva od etnološkog pojma kulture jednog plemena, odnosno naroda. Takođe, autor predgovora pronalazi vezu između Morgana i Vajta u tome jer i jedan i drugi imaju materijalistički pristup, odražen u shvatanju da su, sa napredovanjem tehnološko-tehničkih pronalazaka, napredovale i kulture. Međutim, kod Morgana ta veza ipak nije toliko uočljiva kao kod Vajta. Morgan je tehnološko-tehničke pronalaske koristio pre svega da bi uz njihovu pomoć mogao da skicira etničku periodizaciju čovečanstva, ali ne bi trebalo zaboraviti da ovaj autor veliku pažnju poklanja i nematerijalnim „činjenicama razvoja“, kao što su ideja o vladavini, srodstvo, oblik porodice itd. S druge strane, Vajt je, po mom mišljenju, znatno materijalističkije nastrojen. U odnosu na Morgana, nova je i njegova ključna ideja o energiji kao jednom od dve ključne promenljive koje utiču na kulturu.

I najzad, u trećem delu predgovora, Z. Pešić-Golubović opovrgava ustaljeno mišljenje po kojem je Lesli Vajt američki marksista. Ona smatra da je osnova nesporazuma u tome što znatan broj naučnika povezuje Marksa sa Morganom, iako je jedina veza između njih Engelsova knjiga „Poreklo porodice, privatnog vlasništva i države“. A pošto nema nekakve čvrste veze između Marksa i Morgana, onda ne može da je bude ni između Marksa i Vajta. Za autorku predgovora, činjenica da Leslija Vajta u Americi nazivaju marksistom samo pokazuje da se u toj zemlji još uvek slabo zna izvorni Marks. I još, smatra da Lesli Vajt zapravo nije eklektički mislilac koji u svom pristupu spaja tri različita sistema mišljenja – kulturalizam, klasični evolucionizam i marksizam, već da je Vajtov pristup logična „mešavina“ ova tri pristupa, pri čemu pravog, izvornog marksizma ima najmanje. Taj Vajtov „marksizam“ je pre „tehnološki determinizam“, jer skoro nikakvu pažnju ne poklanja ekonomskim odnosima. Z. Pešić-Golubović završava svoj predgovor time što smatra da je pristup Leslija Vajta zapravo apologija savremenog američkog kapitalizma, da taj modifikovani i osiromašeni „marksizam“ zapravo opravdava postojeći sistem vrednosti u Americi, na sličan način na koji u Sovjetskom Savezu „marksistička“ sociologija opravdava birokratsku državu. I pritom, ni sovjetska, ni američka varijanta „marksizma“ nisu u pravu, jer su iz svog središta izbacile ono što je u središtu izvornog marksizma, a to je čovek.

Zaključak

Smatram da je delo „Nauka o kulturi“ Leslija Vajta značajno iz više razloga. Pre svega, ono je američku antropologiju bar donekle oslobodilo boasovske dogme, koja je, po mom mišljenju, utoliko manje korisna jer insistira na apsolutnom uzdržavanju od donošenja opštih zaključaka, te bi onda neko s pravom mogao da pita zašto ta nauka uopšte postoji, ako ne da bi donosila opšte zaključke i teorije? Zajedno sa svojim kolegama, Džulijanom Stjuardom i Marvinom Harisom, Vajt je obnovio interesovanje za evolucionizam i pokazao da, iako je određen broj ideja u tom pristupu zastareo, to nikako ne može biti opravdanje da ga odbacimo u celosti, kao nekakvu izmišljotinu. Što se tiče Vajtovih antropoloških (da ne kažem kulturoloških) shvatanja, ona su na mene ostavila različit utisak. Mislim da ideja o tome kako energija utiče na evoluciju predstavlja osveženje i originalan pokušaj antropološkog objašnjenja u Americi posle toliko godina „posta“. Međutim, tu počinju problemi. Potrebna je izuzetna sposobnost mentalne gimnastike da bi se shvatilo kako to da, sa jedne strane, imamo formulu E x T = K, gde stepen kulturnog razvoja zavisi od energije koju ljudi krote, i tehnologije koju koriste, a sa druge strane shvatanje po kojem je kultura nezavisna od čoveka kao biološke jedinke, kako je u pitanju ekstrasomatska, nadbiološka tvorevina. Sudeći po tome, ispada da kultura tera ljude da krote energiju i prave sve savršenije alatke, kako bi na taj način, sama sebe mogla da razvija. Zagorka Pešić-Golubović je očigledno u pravu kad kaže da je Vajt u tom pogledu zaista otišao predaleko. Međutim, njen predgovor je katkad prilično nepravedan. Pre svega, mislim na stav da se u Americi još uvek malo poznaje izvorni Marks, što je jedan prilično smeo zaključak. Takođe, autorka predgovora se, po mom mišljenju, ogrešila o Leslija Vajta tvrdnjom da njegov pristup predstavlja apologiju američkog tehnokratsko-kapitalističkog društva, po čemu neko može veoma lako da zaključi o tome kako je Vajt u Americi bio poštovan, slavljen, kao i svaki drugi apologeta od strane onog ko očekuje apologiju. A dobro je, međutim, poznato, kroz kakve je nevolje, intelektualne i životne, Lesli Vajt prošao zbog zadivljujuće hrabrosti da se, u doba Makartijevog „lova na crvene veštice“, deklariše kao marksista. Za mene, i pored toga što su mi neke njegove ideje nejasne, Lesli Vajt ostaje simbol čoveka koji se, u vreme kada su, i u američkoj antropologiji i u samom društvu vladale dogme, nije plašio da misli drugačije.

Đorđe Bogojević

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.