Poezija Vase Sarvana

Filed under: afirmator,broj-28-jul-2014,poezija,poezija i proza |

*

Gubim vreme sa budalama

 

Dok se sa tim ispraznim

Polugolim telima

Sudaram u mimohodu života

Procenjujem svoje odlučivanje

Odbacujem tvoje odbijanje

Pribijam se

Pobijam

Ubijam

 

Volim te svakog minuta u godini

 

Na slobodi zatvoren

U tvojim dodirima

Mrzim te

Zaudaram

Zastarelim šemama

Pokušavam

Samo pokušavam

Da ostanem netaknut

 

A dobro sam ispipan

Ispitan

Upitan je moj osećaj

Da li se sećam

Da li me se sećaš

 

Isparavam li

Predosećaš?

 

Zažmuri i dozvoli

Mojem srcu da srlja

 

Crni origami

Polomljeni stakleni tanjiri

Prosuta kafa

Moje tablete

Male medene

Svedene

Prefinjene

Efikasno sklopljene

Da me vode

Od ove vatre koja

Silno želi da me spali

 

Šta smo zgrešili

Pali smo

Nismo se dizali

Jastuci su nas zbunili

Žvale na posteljini

 

Ti nisi

Ni ja nisam kada nisi

 

Otišao si

 

Ostalo je svega malo ničega

I ništa osim toga

 

Uvek ostane samo malo ničega

I ništa osim toga

Da se oseća

 

 

 

 

*

Na benziskoj

Uranjaš svoj jezik

Duboko

U utrobu mojih usta

 

Delimično si jeziv

Ali strastven danas

 

Koža ti je metalnog ukusa

 

Dok pijem tvoju žeđ

U plućima mi se kotrljaju

Poslednje ispijene senke

Jutarnje sete

 

Ja se više ne bojim

Ušuškan u tvojem odsjaju

Postojim da bih želeo

Da postojiš

 

U tuđim odrazima

Gledam u sopstvena ogledala

Još kotrljam svoje poraze

Ali dobro sam

 

I sve je ok

Dok znam

Samo dok znam

Da si obasjan

Mojim kretanjima

I da osećaj je obostran

 

 

 

 

*

Kilogrami tišine

Zarobljeni su u grlu, stežu me i zakopavaju

U sopstvenu unutrašnjost

U sopstveni bezizlaz

 

I te

Tako teške tišine oblikuju moje reči

Koje nikada, negde, nekome, neće hteti da se poklone

 

Ti i ja

I hiljade cvetova mašte

Onih tamno ružičastih, onih prljavo bele, zagasito žute

Plave i plave boje

Pobacani smo da se tragamo u iluzornim prostorima

Oko i unutar šume telesnosti

………………………………………………………………………………………………………………………………

Pletem ti rukavice. Da ne polomiš sleđene prste, kada kreneš da me dodirneš

 

Razvijam čulo mirisa

 

Grizem travu

Zamišljam ukus tvojih koraka

………………………………………………………………………………………………………………………………

U ovaj nemir vremena i prostora

Proganan sam tvojim očima, bojim se

Da kada te sretnem u ovim

Ili bilo kojim sličnim svetovima

Ne preoblikuješ prepoznatljivost svojih likova

Ne zapadnem u ropstvo tvojih trikova

Ne starih

Već novih

Na koje nisam bio pripreman na vreme da počnem da se navikavam

………………………………………………………………………………………………………………………………

Veoma korisno, pa opet beskorisno, osećam moja zaključivanja

Dugačak sam u mislima. Tako nesavršen u istinitostima

………………………………………………………………………………………………………………………………

Tanka sam daljina, horizont ili varka optička?

Koliko li me još ima u svim ovim trošenjima?

Zaboravio sam, da se s’ vremena na vreme odmerim

Zaboravio sam važnost da se preispitam

………………………………………………………………………………………………………………………………

Znaš

Valovita su ta sećanja

 

Od jednog talasa

Izgubim more pred očima

Od pogrešnog dodira

Prezrem sva nova u željama rođena

Stremljenja

Zaslepim od ukusa

Zanemim od poljubaca

Od ukusa novih usana

 

Uspavam se u tim lažima

 

Lažno ne umem uvek da protumačim

U prvim dodirima

 

 

vasa sarvan

 

 

Vasa Sarvan

Rođen u Beogradu 1988. godine

Iza sebe ima neobjavljenu zbirku poezije – “Sudar našeg mesa”.

Živi, oseća i govori sa koferom u ruci.