Poezija Ognjena Petrovića

Filed under: afirmator,broj-30-septembar-2014,poezija,poezija i proza |

Poetry school

 

Looney tunes u malom limbu,

u pregrejanom stanu,

 

jednostavne konstrukcije o danima

spomenicima potrošenim

u neprekidnom ubeđivanju

u sopstvenu

bestelesnost,

 

lebdenje nad mreškavom belinom,

 

sve manje razloga za radost

i još manje razloga

za tugu,

 

komadi provizorne sadašnjosti

rezani u podrumu

za montažu

slike i zvuka,

 

dok traju tihe smene,

 

noć i dan,

 

nezaustavljiva, zlokobna potiranja.

 

 

 Utešno

 

Sokrat je na raspolaganju imao efikasno sredstvo,

a Berimen svetlucavu površinu

zaleđene reke,

 

šta li to imam ja,

 

prepodnevna i popodnevna iščeznuća,

 

hodnik kroz crne rupe,

 

Poovu mačku koja me strelja pogledima,

 

izrešetan pogledima nisam ispustio

tu grudvu od reči,

ali nikada neću biti siguran –

 

da li je utešno nešto

imati najmanje dve sudbine,

i hoće li se one

dodirnuti / ukrstiti ikad?

 

 

 Noću, kada sve zaspi

Za Nacukea

 

Da, tada sam još uvek verovao

kako će neko

razbiti prozore

i trgnuti me iz komatoznog sna,

 

u praznom stanu spoticao sam se uvek na istom mestu,

 

na istom mestu visilo je julsko sunce,

baš se besramno pokazivalo,

odjebi, govorio sam mu,

ovde nisi dobrodošlo,

 

živi ljudi ponekad su uporno navaljivali na vrata,

 

neki mirisi zauvek su ostajali

zarobljeni unutra,

 

odbijali su da se vrate svetu kom su pripadali,

 

uveče bi retka neonska rasveta

stvarala Čerenkovljev efekat na prozorima,

(ipak su preživeli),

 

iznova bih se pretvarao u sebe,

čekajući da neko pokupi to staklo i probudi me,

 

a noću,

 

kada sve zaspi,

 

napola sklopljenih kapaka,

 

slušao sam kako ubrzava

 

gigantska turbina koja je pokretala grad.

 

 

Program u koji sam daunloudovan ima grešku

 

Program u koji sam daunloudovan ima grešku,

 

mogu da čujem kako sagorevaju mikro kola,

 

pucketaju čipovi,

 

curi silikon,

 

pokriven šupljim gravitacionim poljem

 

slušam šumorenje

 

bezvoljnih molekula u telu,

 

primoravaju me da mislim o nemogućim stvarima,

pisati opet poeziju, na primer,

onda se, znaš, taj film prekida,

 

nepoznati ljudi mi priđu i zaustave

na ulici,

 

ništa obično,

 

i ja moram da im otpevušim

nešto stvarno

istinito o sebi,

 

i taj se film prekida,

 

sutra ću, sebi obećavam, u moždanu koru

učitati program

za detekciju stvarnog,

 

sutra ću obiti sanduče za poštu,

i odjednom neopozivo verujem,

ja verujem –

 

kako mi to može biti za sada –

sasvim dovoljno.

 

 

Hansen, taj lepi, uglačani belutak

 

Opet ću doći u P. G.,

 

tamo još uvek zuje Luftvafe komarci

a šumar u fritezi

čuva polutke devica lovljenih

na mušicu u plitkoj vodi,

 

sećaš se znaka: dugo konačište,

 

sećaš li se gomilice kamenja ispred,

 

Hansen, taj lepi uglačani belutak –

lepo je kriknuo

kada smo ga zavitlali u vodu,

 

sada dajem jedan litar krvi –

za podsećanje

kako sam samo zeleneo,

 

i koliko me tamo

(već) dugo nije bilo.

 

 

 Ciklus se završio

 

U ovom afterlajfu opet sam ostao sam

da bdim

nad sunčevim linijama

koje trepere na zidovima,

sporoumiruće sobe,

 

čujem sinhrono, šifrovano sašaptavanje

hladnih kontura

predmeta & stvari,

 

stvorena je nevidljiva alijansa

i sada je skoro nemoguće nametnuti

bilo kakav oblik vlasti –

 

apnejama časovnika,

spazmu abažura,

krvnim podlivima slika,

 

na jednoj se slici smejem,

 

njuška kamere ulovila je trenutak

neočekivane spoznaje –

 

da sam čak i ja stvoren

praktično ni iz čega,

neka neimenljiva sila

dala mi je oblik,

telo –

 

napunila ljušturu cezarima

koji kliču,

i ližu krv

iz supenih kašičica,

osvojio sam i poslednji dekor

u ovom afterlajfu,

 

proterao spoljnje zvuke

i sada je vrlo tiho,

(tiše nego u kornetu punom

zaslađenog leda),

 

čujem izdisaje dobroćudnog čovečanstva,

 

sve brže obrtaje

gigantske turbine

koja me permanentno drži budnim,

 

objavio sam apsolutni poraz

i pilatovski se

očistio od teturavog

ugla gubitnika,

 

alijansa se rasparčala

na više i manje užarene životne zone,

 

proglašavam trenutnu secesiju

od savršene formacije

mojih barskih stolica,

 

i neopozivo predajem vlast,

 

moja odluka bira da stupi na snagu odmah.

 

3.5x4.5cm

 

Ognjen Petrović rođen je 1981. u Beogradu. Piše poeziju & kratku prozu. Objavljivao povremeno u domaćim književnim časopisima Akt, Agon, Savremenik, Stremljenja, Bdenje, Književne novine, Libartes, u zbornicima i drugim zajedničkim publikacijama. Godine 2011. objavio knjige pesama Prekid prenosa u izdanju Šumadijskih metafora iz Mladenovca i Kečevi & Osmice za Studentski kulturni centar iz Kragujevca u okviru edicije Prvenac. Zastupljen u antolgijama Reči u izlogu grada (Centar za kulturu Mladenovac, 2006), kao i u izborima iz nove srpske poezije Prostori & figure (Službeni glasnik, Beograd, 2012) i Van, tu: free (Otvoreni kulturni forum Cetinje, 2013). Nagrađivan na književnim konkursima. Od 2011. član Udruženja književnika Srbije. Priprema knjigu poezije Karneval u suterenu i knjigu kratke proze Hominus nocturna. Živi u Mladenovcu.