Poezija, Miloš Markov
Brava
(O aksioznosti)
Često sanjam kako padam.
Gubeći korak sa svetom
ili gubeći svet sa korakom.
Utkan duboko iza obzorja
razuma, u sebi spoznajem
nedokučene divljine čoveka.
I po zidovima lobanja kao
po pećini, vidim
činodejstvo straha.
Ožiljci i rane stoje kao
spomen i konačište arhe-straha.
A u uglu lobanje živi pauk
u čiju mrežu nemoćan upadnem.
I ja se tražim.
Tražim se u kamenu.
Tražim se u kaputu moga oca
i tražim se se u njoj.
Tražim se dok me ona
ne podigne i spase.
Ali ja znam da
Pauci moje duše
duboko u prašumama
potiljka glođu
moje kosti.
Zaključani iza brave.
Razgovori sa čovekom bez kuće
Vremenska kapsula na vrhu
tvrđave sazdana je od kostiju
i mesa naših predaka.
Šestdeset i četvrta godina.
Na golim obodima tvrđave prvo
osvajanje golih oboda žene.
Na mestu na kom je moj pradeda
postao muškarac ubivši Turčina
ja sam postao muškarac osvojivši ženu.
I nagli krah. Razdor i obrt.
Nesreća i jedna praznina na
mestu gde je nekada bio razum.
(Greška u vremenskoj mašini.)
Rođenjem sam ispisao
testament na krštenici.
Nepregledne linije ćelavih
glava sa istim strahom od smrti.
Rat je jedino mesto gde ti
potpuni stranac može biti
draži od brata.
Počeo sam da se bojim ljudi
kada sam prvi put video
kako izgleda otvoreno
ljudsko telo.
Od tada još više da bežim
Klupama, jer drugog
doma nemam.
Klupe su večna stojišta
i uspomene na vreme.
Stoga je svaki čas bitan.
Jer je Sunce danas zašlo
a sutra ga možda
neće ni biti.
Trube
Mesečeve mene
skrivamo
pod jezike.
U nemiru
gutamo razbacanu
prašinu.
Sve dok nam
Mesečeva lica ne
izađu kroz pore.
Tad će Mesec
biti veći nego
što mi možemo
da zinemo.
I sa prvom trubom
sumpor i led
kupaće nam tela.
Dok mi sklupčani
nećemo moći da
podnosimo svoju
bol.
Drugi Svirač
čekaće da dune,a
glas Starca nemoćno
će ponavljati:
„Videh i čuh jednog orla gde
leti posred neba
govoreći snažnim glasom:
teško, teško, teško
onima što stanuju na Zemlji“
Besmrtnost leptira iz rudarskog okna
Jabuka i čaša odupiru se ustaljenoj
čamotinji što živi u sobi, a miris
njene kože isteruje zloduhe
skrivene u uglovima čela.
Na peronu bespuća škripa šina
probudila je usnulog leptira.
Došla je pod šeširom noseći
kofere upokojenih reči.
Visoka kao podzemlje
i mala kao univerzum.
Znala je da sam slab na
crveni kaput i slikarstvo.
Zasijale su klonule svetlosti
u ponorima mojih zenica.
Žena-Mesija je izbavnica
tamnovanja sopstvenom umu.
Šetnje sa leptirom ubrzale
su Zemljinu rotaciju.
U džepovima dlanova čuvam
fotografije prve jutarnje
magle na njenim usnama.
Imamo još dva sata beskonačnosti
rekao sam joj pred polazak voza.
Nadajući se da će se vozač uspavati
da će se pijani putnici potući ili
da će da izbije rat i otkaže njen put.
Klima se promenila onoga
trenutka kada je otišla.
Dve polarne noći
igraju mi u ušima.
Blaženstvo se nalazi u drugom
vagonu, mislio sam gledajući jabuku
i čašu kao jedini dokaz da je nisam
isklesao u svojoj mramornoj seti.
„Zaustavi vreme, ti si pesnik.“
Tri puta mi je rekla.
Pesma za gluve
“Dok dišem (živim), nadam se”
– Ciceron
Naša nada da je sumračje
bez udova.
Teško je disati kada
pod rebrima vrišti
ništa drugo no opora
tmina.
A krvožedne tamnice
konačišta su svakome ko
misli.
Dok u toj obećanoj zemlji
Bezglava tela
caruju.
Odrasli smo soleći doručak
bombama i lažima.
Gutali smo gorke reči
sa mirisom slobode.
Gutali, dok nismo shvatili
da je sloboda nedostižna.
Sad glođemo svoje kosti
i režimo jedni na
Druge.
Naši senke su krici
izmoždeni.
Naši pogledi su
bolni jauci.
Naše reči su njihove.
„Mi smo srećni,
Mi smo spokojni.“
– Mi, to je neko drugi
Miloš Markov (Subotica 22. septembar 1993. godine) studira u Novom Sadu na Filozofskom fakultetu, odsek za komparativnu književnost. Bavi se poezijom i muzikom.
Foto Milica Staletović
Related Posts via Categories
