Poezija Forug Farohzad

Filed under: afirmator,broj-35-februar-2015,poezija,poezija i proza |

Forug FarohzadKratak život Forug Farohzad (1935-1967), savremene iranske pesnikinje i filmske rediteljke, umnogome oslikava društveno-politička previranja u Iranu sredinom dvadesetog veka. Njene pesme otvoreno govore o društvenim prilikama i životu u zemlji moralne autoritarnosti, a njena lična istorija svedoči o novonastalim konfliktima između tradicionalnog i modernog u periodu između tridesetih i šezdesetih godina. Kada je imala samo šesnaest godina, Farohzad je bila primorana da se uda, što je bio slučaj sa mnogim Irankama toga vremena. Nezadovoljna brakom i ulogom koja joj je dodeljena, svoje nezadovoljstvo je izražavala kroz ono što se tada nazivalo društvenom neposlušnošću – nije želela da se pridržava strogih pravila oblačenja koja su podrazumevala obavezno pokrivanje kose i zabranu javnog pokazivanja tela – vrlo često je nosila usku odeću zbog čega je bila okarakterisana kao bestidnica. Nakon tri godine braka, napustila je muža i sina da bi naredne godine počela da radi kao aktivistkinja i pesnikinja. Njene pesme su bile revolucionarne, jer je prva pesnikinja koja je pisala o sebi kao ženi, o svojoj seksualnosti, žudnjama i potrebama, ističući da je „[j]edan od razloga prepuštanja umetnosti podsvesna potreba da se suprotstavi dekadenciji.“ Kasnije se posvetila i glumi, slikarstvu i filmu, a bavila se i političkim i društvenim pitanjima, uz stalnu kritiku autoritarne vlade šaha Reze Pahlavija. Njena poezija prikazuje sva ograničavanja iranske kulture i tradicije, otkriva konflikte između tradicionalnog vaspitanja i težnje da se ostvari stvaralačka individualnost. U njenim pesmama vidimo ženu koja istupa protiv islamskih zakona i izlazi iz okvira ličnog iskustva kako bi smestila druge (ili možda samu sebe) u širi kontekst društvene borbe. Farohzad je poginula u saobraćajnoj nesreći, udarila je u kameni zid dok je pokušavala da izbegne sudar sa školskim autobusom. Jedan od njenih najpoznatijih dokumentarnih filmova je film o koloniji gubavaca, Kuća je crna (1962). Njena pesma „Hajde da verujemo u početak hladnog doba“ objavljena je nakon njene smrti i smatra se jednom od najboljih savremenih pesama napisanih na persijskom jeziku.

 

GREH

Zgrešila sam, greh pun užitka,

u zagrljaju, nežnom i strastvenom.

Zgrešila sam u rukama

vrelim i muževnim i snažnim.

U toj tami i tišini osame,

gledala sam u njegove oči pune tajni.

Moje srce je nestrpljivo kucalo u grudima

kao odgovor na preklinjanje njegovih čežnjivih očiju.

U toj tami i tišini osame,

sedela sam pokraj njega razbarušena.

Njegove usne su izgarale na mojim usnama

i zaboravila sam na tugu svog pomahnitalog srca.

Šaputala sam mu o ljubavi,

želim te, o, živote moj,

želim te, o, zagrljaju pun ljubavi,

ti, o, pomahnitali ljubavniče moj.

Plamen strasti je goreo u njegovim očima.

Crveno vino je plesalo u čaši.

Moje telo u mekom krevetu

pijano je drhtalo na njegovim grudima.

Zgrešila sam, greh pun užitka,

pokraj drhtavog ukočenog obličja.

O, Gospode, ko zna šta sam sve uradila

u toj tami i tišini osame.

.

NEKO KAO NIKO DRUGI

Sanjala sam da neko dolazi.

Sanjala sam crvenu zvezdu,

i moji kapci podrhtavaju

i moje cipele poigravaju,

i kunem se da ne lažem.

Sanjala sam tu crvenu zvezdu

iako nisam spavala.

Neko dolazi, neko dolazi,

neko drugi, neko bolji,

neko kao niko drugi,

ne kao Otac,

ne kao Ensi,

ne kao Jahja,

ne kao Majka,

već baš onakav kakav treba da bude.

I čak je viši od drveća u nadzornikovom dvorištu,

i njegovo lice je svetlije od lica dvanaestog imama,

i on se ne plaši brata Sajeda Đavada

koji je otišao i postao policajac.

I čak se ne plaši ni samog Sajeda Đavada

kome pripadaju sve sobe u našoj kući.

I njegovo ime koje Majka spominje

na početku i na kraju svojih molitvi

je O Vrhovni Sudija!

O Svevišnji!

I zatvorenih očiju

on izgovara sve teške reči iz knjige za treći razred,

i čak oduzima hiljadu od dvadeset miliona

bez ikakvih problema.

I kupuje na veresiju

šta god mu treba u prodavnici Sajeda Đavada.

I zna da popravi neonsku reklamu Alaha

koja je bila zelena poput svitanja

i koja ponovo sija na nebu iznad džamije Meftahijan.

O… baš je divna jarka svetlost,

baš je divna jarka svetlost,

i baš bih želela da Jahja ima kolica

i malu gasnu lampu,

i baš bih želela da sedim na Jahjinim kolicima

među lubenicama i dinjama

i da se vozim oko Mohammadije trga.

O… baš je zabavno voziti se oko trga,

baš je zabavno spavati na krovu,

baš je zabavno odlaziti u gradski park,

baš je dobar ukus pepsi-kole,

baš su dobri Fardinovi filmovi,

i baš uživam u svim dobrim stvarima.

I baš bih želela da počupam kosu kćerki Sajeda Đavada.

Zašto sam tako mala da zalutam u ulici?

Zašto Otac koji nije tako mali

i koji nikad ne zaluta u ulici

ne uradi nešto da ubrza dolazak onog

koji mi je bio u snovima?

I ljudi iz obližnjih klanica

čije su i bašte krvave

i dvorišni bazeni krvavi

i đonovi cipela krvavi,

zašto ne urade nešto?

Zašto ne rade ništa?

Baš je lenjo sunce zimi.

Očistila sam stepenište sve do krova

i oprala prozore.

Kako to da Otac sanja samo dok spava?

Očistila sam stepenište sve do krova

i oprala prozore.

Neko dolazi, neko dolazi,

neko čije je srce sa nama,

njegov dah je sa nama, njegov glas je sa nama,

Neko čiji dolazak ne može biti sprečen

i sa lisicama na rukama poslat u zatvor,

neko ko se krije ispod Jahjine stare odeće

i svakim danom sve više raste,

neko iz kiše,

iz dobovanja kiše,

iz šapata petunija.

Neko iz praska vatrometa

na večernjem nebu iznad Trga Tophane

dolazi

i rasprostire stolnjak

i deli hleb

i deli pepsi-kolu

i deli gradski park

i deli sirup protiv magarećeg kašlja

i deli dnevne prozivke učenika

i deli brojeve za bolničke čekaonice

i deli gumene čizme

i deli karte za Fardinove filmove

i deli haljine kćerke Sajeda Đavada

i deli sve ono što ne može da proda

i daje nam naš deo. Sanjala sam…

POKLON

Govorim iz dubine noći

govorim iz dubine tame

i dubine noći.

Ako dolaziš da me vidiš

donesi mi lampu i prozor

kroz koji ću posmatrati veselu gomilu ljudi.

 

ODNEĆE NAS VETAR

U mojoj kratkoj noći, ah

vetar se sastaje sa lišćem

moja kratka noć je ispunjena patnjom

Oslušni!

Čuješ li kako senke šapuću?

Ovo osećanje radosti mi je strano i daleko

privikla sam se na očaj

Oslušni!

Čuješ li kako senke šapuću?

Tamo u noći nešto se zbiva

mesec je nemiran i crven

i krov se svakog časa može stropoštati

oblaci, poput povorke ožalošćenih žena,

čekaju dolazak kiše

jedan trenutak i potom muk

iza ovog prozora

noć podrhtava

i zemlja prestaje da se okreće

iza ovog prozora

neko se brine zbog tebe i mene

ti, zaogrnut lišćem,

spusti svoje ruke

neizbrisive uspomene

na moje ruke pune ljubavi

svojim usnama punim topline

miluj moje usne pune ljubavi

odneće nas vetar

odneće nas vetar.

MOJOJ SESTRI

Sestro, bori se za svoju slobodu,

zašto ćutiš?

bori se jer od sada

moraćeš da ispijaš krv tiranina.

Zahtevaj svoja prava, Sestro,

od onih koji te ponižavaju,

od onih čije bezbrojne prevare i intrige

teže da te sateraju u ćošak.

Koliko ćeš još dugo biti predmet zadovoljstva

u haremu muške požude?

koliko ćeš još dugo spuštati ponosnu glavu pred njim

poput neke proste sluškinje?

Koliko ćeš još dugo zarad jednog parčeta hleba,

biti privremena žena ostarelog hadžije,

dok posmatraš drugu i treću ženu suparnicu

ugnjetavanje i surovost, Sestro moja, koliko još dugo?

Ovaj tvoj jauk gneva

mora postati glasan urlik.

moraš pokidati ove teške lance

da bi bila slobodna.

Bori se i uništi korene svog ugnjetavanja

uteši svoje ranjeno srce.

zarad sopstvene slobode, pokušaj

da menjaš zakone, bori se.

.
(Sa persijskog prevela Jelena Mandić)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.