Poetski blues i kritička strogost [intervju sa Bojanom Samsonom]

Filed under: afirmator,broj-28-jul-2014,intervju,poezija i proza |

bojan samson - superblues mediumNa književnoj sceni Bojan Samson dosta je dugo prisutan. Objavljuje prozu, poeziju i  kritiku u mnogim domaćim časopisima, kao i na internetu. Rođen je 15. oktobra 1978. godine u Osijeku. Od 1993. živi u Novom Sadu gde je diplomirao srpsku književnost i jezik na Filozofskom fakultetu. Sa gitaristom Nenadom Patkovićem čini poetsko-muzičku grupu Bašta fetiša. Prvobitnu verziju zbirke pesama Superblues objavio u ediciji Prva knjiga Matice srpske 2007. godine, a redigovano izdanje krajem 2011. našlo se na sajtu Jurodiva knjižara. Višegodišnji angažman u Centru za novu književnost NEOLIT zaokružio je objavljivanjem Zbornika nove novosadske poezije Nešto je u igri (2008). Ovaj intervju je prilika da se Samson upozna na jedan spontan način, kroz lične priče, iskustva i uverenja, kroz jednu drugačiju perspektivu koja nije direktno književna.

Kako si počeo da pišeš i zašto, šta je bila tvoja motivacija?

Počeo sam da pišem još na fakultetu, pre više od 10 godina. Takva je bila atmosfera tada na faksu. Tu su bili Siniša Tucić, Nika Dušanov, Sergej Stanković, Patrik Kovalski i mnogi drugi. Meni se dopala ta atmosfera, kafanska varijanta, uz piće, priče, razmenu knjiga i tekstova. Mogu ti reći da sam počeo da pišem radi neke socijalizacije. A, zašto pišem, čini mi se da je to zbog toga, kao što Rolan Bart kaže: čovek piše da bi bio voljen. Ta rečenica bi mogla da objasni moje najdublje razloge za pisanje. Bart nastavlja dalje u tom intervjuu, da čovek piše da bi bio voljen ali čitaju ga tako da on to nikako ne može biti. Upravo to odstojanje ga čini piscem. Smatram da u literaturi ne treba tražiti bezuslovnu ljubav, iako je to jedan od skrivenih razloga zašto ljudi pišu. U literaturi, pre svega u kritičkoj recenziji, ima najmanje ljubavi. Kad kod čitalaca prestaje ljubav, tu počinje prava literatura. Mnogi autori kod nas to nisu razumeli. Oni još uvek očekuju i od kritičara i od publike da ih voli, što mislim da je pogrešno. To je egoistično, nezrelo, mnogi se razočaraju i bivaju povređeni jer ne mogu da prihvate da se nekome ne dopadaju, da ih neko ne voli.

Kako sebe vidiš u književnosti? Koji žanr ti najviše leži?

 Ja sebe volim da nazivam piscem, jer sam prisutan u raznim žanrovima, u poeziji, prozi, u kratkoj priči, kritici. Moja kritika, primetio sam, sve više ide ka eseju. Negde Vlada Kopicl tvrdi da ako ima sreće, kritika treba da se pretvori u esej. Esej je mnogo zanimljiviji i kompletniji žanr za razliku od kritike. Šta mi najviše leži? Trenutno, najviše mi leži pisanje kritike. Priznajem da sam se malo umorio od poezije, inspiracija mi je, kako da kažem, „na staklenim nogama“ (smeh). Teško mogu da je pišem bez neke inspiracije, za koju nikad ne znaš kad će doći. Ne ide nekim normalnim tokom, kontinuirano, nego u naletima. Nemam dovoljno inspiracije za poeziju, neću da kažem da je nestala, nego ne dešava se svaki dan. Kod kritike je mnogo lakše, imaš knjigu koju treba da pročitaš, uhvatiš beleške, pročitaš još neku dopunsku literaturu, to je uostalom zanatski posao. Kritički prikaz je pored toga vrlo zahtevna forma, jer ti na malom prostoru od oko 10.000 karaktera moraš biti zanimljiv i naučnički precizan, duhovit i hrabar. Moraš biti kreativac. Ta književna forma zahteva dosta od tebe a nije nešto popularna.

Objavio si do sada zbirku poezije „Superblues“. Meni se posebno dopao stil ove poezije, koja odbija autorstvo, jer su to pesme nastale u društvu, kroz zadavanje reči od kojih se posle piše pesma, zatim, pesme kao zajednički projekat nekoliko ljudi (posle naslova je u  zagradi naznačeno Bojan &…), zatim kroz menjanje lica koja pesmu izvode (izvodi samuraj, brokerka na berzi, pevač tubro folka itd.). Čitava zbirka je, po meni, vrlo uspela improvizacija, kao blues, što joj i samo ime govori. Možeš li nam reći nešto više o toj zbirci, iz sopstvenog ugla.

U toj zbirci nema koherentnog, jakog subjekta. On je rasut, razuđen. U njemu se sabira mnoštvo različitih glasova, ali on tu nema prevlast. U poslednjem ciklusu pesama Žeđ, na primer, posle naslova pesme stoji neki identitet koji izvodi pesmu, kojem ta pesma pripada. To je igra sa identitetima, naš je identitet sastavljen od različitih glasova naših roditelja, naših prijatelja, nastavnika, naših neprijatelja, idola, omiljenih pisaca, itd. Sve su to glasovi koji nas oblikuju. To mogu biti i ljudi sa kojima sediš u kafani, koji ti samo zadaju reči (ciklus Reli-reči) na osnovu kojih ti treba da sastaviš pesme. To su glasovi koji oblikuju tvoju poetiku, tvoje „telo“ u tekstu. Ti daješ samo završni ton, koji te glasove sjedinjuje, oblikuje i daje im kontekst – to je po meni ono što te čini autorom. U zbirci Superblues to je svuda prisutno. U drugom ciklusu zbirke Šamar pesničkom egu su pesme koje sam pisao zajedno sa prijateljima. Sedeli smo u kafani, svako je dodavao po koji stih, ja tu pošteno navodim imena svih autora, iako to nisam morao da uradim. Cilj je, pre svega, da autor treba imati svest o tome da on kao autor nije neki „jaki subjekat“, nezavistan od svoje okoline. Ona ga oblikuje, on je samo operater koji na kraju daje završni račun. Neko bi rekao da to nije autentično, da je to nešto što te ne izdvaja nego utapa u gomilu. Takođe, neki ljudi ne vole tu reč „autentično“, da je neko „autentičan“. U zbirci Vladimira Stojnića Poziv na saučesništvo ima taj stih, misao, da je autentičnost neka vrsta fašizma, jer podrazumeva isključivanje ostalih glasova. Slažem se donekle s njim, ali bez određene isključivosti nema po meni ni pesnika. Pesnik je uvek pomalo diktator koji mora da lupi šakom o sto i kaže: ove glasove ću da isključim, a ove ću da ostavim.

Šta voliš da čitaš?

 Volim da čitam književne časopise: Polja, Korake, Letopis čitam opet, Zlatnu gredu, Gradinu, itd. Volim žanr književnog prikaza. Kad su u pitanju sami autori čitam dosta mlađe autore i autore svoje generacije. Pročitao sam ovih dana Izvan komunikacije Ivane Maksić, zbirku Kana Vladimira Vukomanovića. Bio mi je vrlo interesantan temat u Koracima, o romanu o univerzitetu. Letos sam čitao Čehovljeve priče i drame. Klasici me uvek oduševe, Dostojevskog jako volim. Da spomenem i Bahtinovu studiju o Dostojevskom, Bahtin mi je odličan, niko kao on ne ume da poveže književnost i svakodnevni život.

Kakva je po tebi današnja izvođačka scena poezije?

 Ta scena postoji u Beogradu, Novom Sadu, mislim i u Kragujevcu. U Beogradu ima dosta tih pesničkih manifestacija koje neguju izvođačku poeziju. Tu nije toliko važan sam kvalitet pesme nego kvalitet izvođenja. Postoje i slem takmičenja, kod nas je popularan tzv. „Zivlak fest“ ili još bolje „Ziki fest“ (smeh) [slobodno tako objavi]. Šta ja znam, nešto od toga mi se dopada, nešto ne. Dosta je taj slem povezan sa rep kulturom, što ja baš i ne volim, nije mi to nešto blisko. Iako su ta izvođenja jako dobra, navežbana, ti ljudi imaju dobru ritmiku, upečatljivi su, ali kad to ostavim po strani i slušam njihov tekst, meni je to prazno i neinteresantno. Takođe, ima i dobrih pesnika koji ne umeju da pročitaju svoju pesmu. Te manifestacije su dobre radi druženja, da se pesnici međusobno druže, ali prava recepcija poezije po meni počinje čitanjem.

Ispričaj nam nešto o novosadskoj pesničkoj sceni, kakvu je ti poznaješ i pamtiš.

 Novosadsku scenu kakvu ja pamtim je negde od 2006.godine. Tada se otvorio klub Orfeus. Oni su želeli da tu razviju nekakvu izvođačku scenu. Angažovali su novosadskog pesnika Dušana Pržulja da vodi program večeri poezije petkom. Učestvovali su mnogi pesnici i pesnikinje, mlađe i starije generacije, afirmisani ili neafirmisani. To je bio prostor gde je svako mogao da predstavi svoju poeziju. Onda sam pred kraj 2006. ja počeo da vodim to pesničko veče petkom i to sam radio do juna 2007. Bilo je vrlo interesantno, imali smo dosta gostiju i publike, znaš i sam, učestvovao si. Svaki put gostovao je drugi pesnik ili pesnikinja, koji su bili poznatiji; to je ujedno bilo i njihovo predstavljanje i predstavljenje neafirmisanih autora. Iako su se te večeri zvale Slem večeri petkom, nije to bio pravi slem, ali je bila opuštena, slobodna varijanta čitanja poezije. Bili su tu razni izvođači, razni trešeri(smeh). Mogao bih slobodno tako da ih nazovem (time ne mislim ništa negativno), jer mnogi od njih nigde drugde ne bi mogli da predstave to što su pisali, osim u ovakvoj klupskoj atmosferi. Bili su to dragi likovi, ne znam da li se sećaš, izvesne gospođe Lazić (zaboravio sam joj ime), imala je pesmu „8-8-8, čik pogodi ko sam“ i „šic, mačko, šic“, pa onda legendarni Dragan Simeunović – Don Erotikon i njegova čuvena, erotska poezija i pesma „Bušenje bunara“ (smeh). Takvi su nastupi bili najinteresantniji. Mnogi ti likovi koji su tada nastupali posle su se retko gde pojavljivali. Bila je to prisna atmosfera, gotovo familijarna, opuštena. Kad sam završio sa tim pesničkim takmičenjima petkom, Daca Barzut i Maja Solar su počele sa Lilitiranjem. Čitale su žensku poeziju, obično uz muzičku pratnju ili performans. Bilo je interesantno i posećeno. Trajalo je negde do kraja 2007. ili do početka 2008. Zatim, 2010. kreće Poezija u kući koja je okupljala dobar deo autora koji su nastupali i u Orfeusu. Pojavili su se i neki novi autori. Bilo bi dobro da nabrojim neke: Dalibor Radovanac, Dušan Gardinovački, Marija Lola Grujičić, Branislav Živanović, onda, bio je tu i Milan Mijatović kao gost iz Beograda, Dejan Čančarević iz Pančeva, bio je i Sloba Tišma, itd. Vrhunac te manifestacije bio je objavljivanje cd-a Poezije u kući gde su se našli audio snimci sa nastupima mnogih autora i autorki. Bile su tu i Maja Solar i Milena Stefanović sa njihovom performerskom grupom Bailout. Jova Živković i ja imali smo duet Cloudbuster Meets Hound Of Love. Puno se toga još izdešavalo… Ja sam napisao jedan tekst o novosadskoj pesničkoj sceni, trebalo bi da se pojavi u jednom zborniku kritičkih radova o novoj srpskoj poeziji. Davno je trebalo da izađe, ne znam zašto nije, niko mi ništa ne javlja. To je priredio beogradski pesnik Marjan Čakarević. I na kraju da spomenem dve važne manifestacije koje se dešavaju, Poetarium koji traje već godinu i po dana, i svaki put je sve bolji i bolji. Ima dosta učesnika i brojnu posećenost. Trenutno je u kafiću Boomerang u Zmaj Jovinoj. Takođe, u klubu Mattera održava se Poezija S Mesta, vodi je Jelena Anđelovski, koja je vodila Poeziju u kući u CK 13. Novosadska scena je vrlo raznolika, različitih generacija, poetika i kvaliteta, ali bitno je to da su svi autori na tim manifestacijama izjednačeni, nema nikakve hijerarhije među njima nego vlada karnevalska atmosfera gde su svi u drugarskim odnosima. Mislim da je to najvažnija stvar.

Šta misliš o našim institucijama kulture?

Pre neko veče bio sam na promociji časopisa Koraci u CK 13. Sedeli smo tamo sa jednim čovekom, bio je nekad urednik filmskog programa Tribine mladih, Vojislav Bekvalac. U razgovoru je spomenuo kako kulturne institucije uvek guše kreativnost i energiju, entuzijazam kod mladih. Ima u tome istine. Kad je o Novom Sadu reč, mlađa publika ima dosta otpora i zazora prema institucijama kao Kulturni centar, Matica srpska ili Gradska biblioteka,što je i razumljivo. Te ustanove, čini mi se, nisu dovoljno radile na svom marketingu, na imidžu, na razvijanju komunikacije sa mlađom generacijom i uopšteno sa nekom raznovrsnijom publikom, da različite vrste publikâ mogu da nađu nešto za sebe u njihovim programima, bez obzira da li je to književni, filmski, pozorišni, likovni program itd. Zato se većina mladih okreće alternativnim scenama, kao što je CK 13, Materra, Društveni centar, Poetarium, zato što vide šansu da tamo nešto urade, da se predstave. U državnim institucijama kulture vlada mrtvilo, ne radi se na modernizaciji programa. Ima tu sjajnih urednika programa, ali su im vezane ruke, nemaju potpunu autonomiju u odlučivanju. Možda bi rešenje bilo kada bi se radnici u kulturnim institucijama birali putem konkursa a ne da dolaze po partijskoj liniji.

Kakav je prema tebi odnos između književnosti i politike? Treba li pisac da ima veze sa politikom?

 Kada recimo čitam intervuje i tekstove, posebno autorki koje su ponikle u Ažinovoj poetskoj školi koju je osnovala Dubravka Đurić, jasno mogu da uočim taj politički momenat, političku osvešćenost u pisanju, ili u nastupu, u praksi. Mnogo se tu pažnje polaže na političku, ideološku osvešćenost, da mi uvek moramo znati sa kojih pozicija nastupamo kad je u pitanju poezija, kritika, javni angažman, itd. Ja se slažem da je ta osvešćenost potrebna, ali opet mi se nekad čini da kad čitam njihove tekstove ili CV-jeve kao da čitam političke programe, one me više podsećaju na političarke, nego na pesnikinje ili umetnice. Previše se vremena poklanja politici a premalo poetici, mislim da je tu previše volje za moć. Pitanje je gde ta politička borba vodi, da li da se zaista iz korena menjaju društveni odnosi, odnosi u polju kulture, u etničkom prostoru, ili to služi za neku ličnu afirmaciju i ličnu korist, za korist nekom užem krugu prijatelja i saradnika koji se uklapaju u njihovu priču. Plašim se da je to sve prisutnije, stvaraju se klanovi, interesne grupe, nekakve „stranke“, i sve manje pažnje se poklanja borbi za ideje. Do izražaja dolazi borba za golu moć. Čovek se prosto pita: gde je tu poezija? Postoji li neko „zadovoljstvo u tekstu“, što kaže Bart, ili se sve svodi na gole interese i ličnu korist? Ako se suviše pažnje poklanja politici a premalo poeziji, koja naravno nikad ne može biti oslobođena ni od ideologije ni od politike, to je jasno, ali poezija mora biti autonomna. Ne sme da služi nikakvim neknjiževnim ciljevima. Čak i kad je angažovana, ona je po meni angažovana zbog nekih viših ciljeva, ne zbog nekih dnevnopolitičkih ili usko interesnih ciljeva.

Šta bi poručio mlađim generacijama pisaca, koje tek počinju da pišu?

 Dakle, moja poruka mladim autorima glasi: dobri ste, imate potencijala, sviđa mi se to što radite, nastavite to da radite posebno ako vam to pričinjava zadovoljstvo. Na kraju, poslednje ali ne manje važno: više čitajte! Šalim se (smeh). Poručio bih im, zapravo, da se bore za svoj prostor. Ima dosta časopisa koji su otvoreni prema mlađim autorima, to nije bilo tako kad sam ja počinjao da pišem. Drago mi je da su se takvi prostori donekle izborili. Takođe, tu je i internet prostor, sajtovi i blogovi. Savetovao bih im da ne budu isključivi, ni u kom smislu. Možda to sad zvuči malo patetično, banalno, ali treba da šire horizonte: čitalačke, ideološke, poetičke itd. Ne treba da bespogovorno slušaju autoritete. Imam utisak da mlađi autori slepo slede univerzitetske profane, što nije bio slučaj sa nama, jer smo umeli da se usprotivimo. Nismo im verovali baš sve što su nam pričali. Nismo se dali lako zavesti. Mislim da je mlađa generacija uskraćena za neke informacije, možda su malo isključivi u nekim pitanjim i stavovima. Tome dosta doprinosi i fakultetski program, koji od njih pravi konje sa amovima. Istražujte ljudi, imate Youtube, internet, nemojte samo sedeti u bibliotekama, nemojte svemu verovati što čujete od starijih.

Poruka za kraj?

 Pijte jogurt, jedite smokve, ali ne u isto vreme jer ćete se prosrati! (gromoglasan smeh).

[Intervju sniman mobilnim telefonom u kasnim večernjim satima u kafiću Boomerang, nastavljen sutradan popodne u stanu Bojana Samsona].

Intervju vodio i transkribovao: Nikola Oravec