Počelo je od Koelja

Filed under: 2014,afirmator,broj-25-april-2014,satira |

piše Gordana Perunović Fijat


Kako žive žene na selu. Čime se zanimaju. U šta veruju. O čemu pričaju. Šta ih vodi, a šta zavodi. Pročitajte odličan, duhovit, dovitljiv i istinit prikaz života i sudbina žena na selu


U životu i na poslu imam priliku i čast premda ne i zadovoljstvo da sretnem sve više žena koje su upravo krenule „duhovnim putem“, kako to zovu. Počelo je devedesetih, u doba onih ratova u kojima Srbija nije učestvovala, dok se društvo treslo od grozne inflacije, kriminalizacije i kleronacionalizacije – što i danas traje. Tada sam nekako prvi put primetila da žene na našim uobičajenim okupljanjima uz kafu i ponešto alkohola ni u šali, ni za lek, neće da pričaju o stvarnosti. Sva strahota sadašnjosti bila je izbegnuta – namerno prećutkivana – u tim razgovorima a nezaobilazna i sve češće jedina tema postala je netom objavljena knjiga „Alhemičar“ Paola Koelja. Žene koje se do tada nisu pokazivale kao odane čitateljke (to jest, nisu čitale ni novine ni časopise) odjednom su počele da se kunu u knjigu koju su pročitale te da pričaju kako im je „promenila život“ i sve u superlativima. Nisam izdržala da je ne pročitam i sama. Međutim, jedina zanimljivost koju sam našla u njoj bili su motivi iz „Hiljadu jedne noći“, a njih sam pročitala kao klinka, što znači – jedno osamnaest godina pre nego što su prevodi Koeljovih knjiga promenili život čitavim grupama žena. Sledile su za Koeljom još i mnoge druge knjige koje su žene nemilice čitale i dalje preporučivale „ovo neizostavno moraš da pročitaš, draga“, bilo je tu psihologije, filozofije istoka, zen priča, puteva kojima se ređe ide, beleški Nikolaja Velimirovića i raznih sitnih i krupnih pravoslavnih svetaca, astrologije i numerologije, Tesle i ruskih i američkih naučnika, lekara, gurua, sve u svemu, jedan literarni i pseudonaučni bućkuriš od koga bi se svrtelo u glavi i književnom kritičaru a kamoli osobama koje poznajem od detinjstva i pouzdano znam da nisu mnogo toga pročitale ni u doba kad su morale da čitaju obaveznu školsku lektiru. I, eto nas, žene citiraju čitavu gomilu pisaca čija su dela čitale i pokušale da primene u praksi. Svaka za sebe tvrdi da je „duhovno napredovala“ i prema onima koje nisu napredovale (prema meni, na primer) se ponaša sa mešavinom pokroviteljskog stava, kritike i neke vrste sažaljenja – „shvatićeš i ti to jednog dana, draga, samo moraš da otvoriš srce i um“, obično mi govore. Pošto ne upražnjavam meditativne i druge tehnike za otvaranje srca i uma (štaviše, smatram ih za najobičniju manipulaciju i žešću glupost), primećujem kako postajem persona non grata na mnogim ženskim okupljanjima koja verovatno upravo zbog toga sve radije izbegavam.

koeljoŽene tvrde – upravo: nadvikuju se – koja je više napredovala duhovno, a ja, ni uz najbolju volju, ne primećujem baš nikakav napredak ni u kom pogledu. Izgledaju isto osim onog što su još i godine donele – a nije lepota, ali, svaka za sebe kaže da je ozdravila i prolepšala se, dok joj ostale to potvrđuju. Koliko vidim, svaka ima svoje probleme koje je imala i pre „duhovnog napretka“. Koliko čujem, govore tiše, namerno, tako da svaki čas moram da pitam „molim, šta si rekla?“ što ih ljuti. Nastoje (jako se trude) da svom glasu daju baršunast prizvuk kakav, izgleda, zamišljaju kao znak „duhovnog napretka“ – a dovoljno je bocnuti ih nekim banalnim pitanjem, pa da im se njihov uobičajeni urlik i kukurik vrati punom snagom. Recimo, slušam 20 minuta razgovor o tome kako treba „verovati u boga“ – ja, naravno, pitam „u KOJEG boga, nekog određenog, ili onako, uopšte?“ Vidim kako se zgledaju i uzdržavaju da mi kažu nešto grubo – mnogo puta im je zatrebao moj pravnički savet ili neka druga pomoć. Tvrde da su se priključile na „kosmički izvor energije“ – ali, stanovi i kuće greju im se na gas ili struju ili drva i ugalj baš kao i pre tog „priključenja“, nijedna nije izbacila klima uređaj niti peć iz kuće. Tvrde da su „isceljene“ metodama ovog ili onog alternativca, čak u tolikoj meri da i same imaju moć da isceljuju. I naravno to „isceljenje“ naplaćuju. U malom gradu imaju vrlo ozbiljnu klijentelu a stižu i žrtve iz drugih mesta.

Primer. Snežana, ili kako je obično zovemo „Sneža feng šui“, pošto je feng šui bio prvi metod koji je proučila i naplaćivala, veoma ozbiljno naplaćivala. Po zanimanju bila je radnica na centrali u jednoj velikoj kikindskoj fabrici dok nije dobila otkaz u kasnim tridesetim i shvatila da mora da nađe drugi izvor prihoda pošto niko i nigde nije hteo da je zaposli. Privatno, u detinjstvu je dobijala batine gotovo svakodnevno i celodnevno od veoma strogog oca, a kasnije, kao udata žena, od muža. Kad je muž konačno otišao iz njenog života, a bilo je to upravo kad je ostala bez posla, samim tim i bez plate koju joj je uzimao do poslednjeg dinara, pošto on nikada u životu nije bio zaposlen niti je ikada išta radio, Sneža nije imala kud. Posle Koelja, koji joj je, naravno, promenio život, počela je da čita knjige o feng šuiju. Prvo je naplaćivala savete o uređenju kuće od svojih prijateljica, među kojima sam u to doba bila i ja. Znajući da je žena bez posla i bez prihoda, sa ćerkom u osetljivim godinama – čak sam i platila to neviđeno lupetanje. Da sam, daleko bilo, poslušala Snežinu „ekspertizu“ o tome kako bi trebalo da uredim kuću, to bi koštalo najmanje nekoliko hiljada ondašnjih maraka (koje nisam imala) a izgledalo bi kao dekor u psihodeličnoj pozorišnoj predstavi ili košmarnom snu. Između ostalog, krevet i sav ostali nameštaj trebalo je da postavim ukoso posred sobe, televizor da potpuno izbacim iz kuće (zbog negativnog zračenja), svaki, ali, baš svaki zid između soba da srušim pa ponovo sazidam na drugom mestu, kupatilo da sagradim izvan kuće, u bašti, a bele roletne da obojim u crno i na njima naslikam crvene ruže. „Možeš i krevet da staviš na plafon, a luster na pod, to je sigurno po feng šuiju“, smejala se moja mati. „Daj, Gordana, kako uvek uspeš da okupiš takve budale oko sebe“, dodavala je dobronamerno. Sneža se nije zadržala na meni i sličnim žrtvama; uskoro je počela da naplaćuje feng šui uređenje kuće ili firme svom učitelju vožnje, svojoj frizerki i ostalim privatnim preduzetnicama kojih nam je grad u ono doba bio pun, a pare su stizale. Sneža je ubrzo odštampala i svoje vizit karte i sama postala preduzetnica. Jasno, nikad nije registrovala nikakvu firmu. Ljudi su joj dozvoljavali da im uredi stan ili kuću i plaćali su to, a Sneža bi im zauzvrat obećavala da će život da im se promeni, da će sve da bude bolje. Ako bi se nekom desilo da mu posao stvarno krene ili da mu se u životu i nešto dobro dogodi, Sneža je to naravno pripisivala sebi. Ako posao i život ne krenu na bolje, reklamacije nije priznavala; jasno bi izrazila da je osoba toliko zagađena svojim pogrešnim mislima da joj feng šui ni ne može pomoći.

Inače, „feng šui“ se pravilno kaže „feng švej“, ali, ko da se bakće s pravilnim izgovorom kineskih reči kad imamo toliko problema sa Kosovom a i inače.

antiquity_3

Sneža feng šui sad bi se ozbiljno naljutila da joj neko i spomene feng šui (ili švej). Ona je u međuvremenu napredovala – postala je (kako joj piše na novoj vizit karti) „rekonektičar praktičar“. Sertifikat prema kome je ovlašćena da leči po metodu dr Erika Perla platila je ozbiljno, evrima, što ne propušta da istakne. „Ja sam učila, ja sam to platila, ja moram da naplatim svoje znanje“, kaže. Lečenje se inače sastoji u mahanju rukama oko „pacijenta“ posle čega mu Snežana kaže da je „isceljen“ za svega 145 evra, to je sad tarifa. Ako pacijent želi i ličnu rekonekciju, kako bi bio siguran da se bolest neće vratiti, to je još 260 evra. I pacijenata ne samo da ne manjka, nego ih je sve više. I svi plaćaju. U gradu gde živi mnogo bolesnih, ozbiljno bolesnih ljudi, u državi gde je odlazak kod lekara trauma, a lečenje sve samo ne izvesno, ljudi se hvataju za slamku spasa oličenu u samoproglašenoj isceliteljki koja im samouvereno tvrdi da će njima biti sasvim dobro te da je jedina prepreka isceljenju – pogrešan stav pacijenta prema sebi i svom zdravlju. Ljudi moji, pa ko ne bi poleteo da se leči ovakvom metodom? Desi se naravno da poneko od Snežinih pacijenata umre ili da mu ne bude bolje, ali, takve je bolje ne spominjati pred njom. „Nije sebi dozvolio da ozdravi, nije mogao da primi blagodet isceljenja“, kaže Sneža mirno.

I još nešto: počela je da se sklanja od nekadašnjeg društva. Od ljudi koji je poznaju iz vremena kad je bila samo radnica na centrali u velikoj fabrici. Udata za čoveka koji ju je mlatio. Bez dinara u džepu i bez skupih veštačkih zuba u glavi. Jednostavno, ta prošlost ne postoji – nastupilo je vreme blagostanja i redovnih poseta poniznih pacijenata, letovanja kod poniznih pacijenata u Hrvatskoj, o njihovom trošku, razume se, pravilne ishrane skupim namirnicama i uredno plaćenih računa. Mi koji Snežu poznajemo iz nekog drugog filma – bolje da se ne pojavljujemo u njenoj blizini, jer nismo dovoljno duhovni, glasovi su nam tako neprijatni, naši prejaki parfemi ozbiljno ometaju njenu prefinjenu energiju a mirisi naše kože, kose i odeće toliko su gadni, verovatno zato što nismo dovoljno duhovni. Sneža, bre, daje intervjue za novine i radijske emisije!!! Postala je „neko“, što nije bila nikada. I biće tako, dok se za lečenje ljudi ne bude tražilo nešto ozbiljnije od uramljenog sertifikata, naime – rezultati. Da, vidite, taj detalj nisam pomenula. Snežanino „lečenje“ ni na koji način ne menja dijagnozu niti stanje organizma pacijenta. Kad čovek ode kod lekara na kontrolu, njegova krvna slika i sve ostalo, od ekcema do karcinoma, potpuno je isto. Tumori ne nestaju. Nesanica ne prolazi. Bolovi i degeneracija traju i dalje. Pacijent se ni u kom fizičkom smislu ne menja a lekar može samo da konstatuje da je bolest – upravo tu gde je i bila. E, sad sledi genijalno Snežino objašnjenje, toliko genijalno da upravo pleni svojom bezočnošću i bezobrazlukom: „isceljenje“ je duhovno a ne fizičko i nema nikakve veze sa fizičkim manifestacijama, a te dijagnoze što lekari pišu, pacijent treba jednostavno da zaboravi i biće zdrav. A kad je nekom od pacijenata posle „isceljenja“ još gore nego što je bilo, Sneža objašnjava da je to – normalna i očekivana reakcija na novom putu razvoja. Ako pacijent/kinja insistira da joj nije bolje, Sneža prekida svaki kontakt s njom i više joj se ne javlja ili joj otvoreno kaže da ima posla i da ne može da dozvoli da joj nedovoljno duhovne osobe oduzimaju vreme i energiju.

Šta reći na sve ovo?
Recimo, prijaviti policiji?

Ovde ljudi vrlo nerado prijavljuju da su bili žrtve prevare i da su još i platili prevarantu. Prvo, zato što ih je sramota kad vide da su ispali ovce i budale i još i pare dali za to; drugo, smejaće im se svi koji saznaju, a u malom gradu vrlo lako se sazna i ono što čovek nije prijavio; i treće, potpuno je neizvesno da će ikoja od institucija sistema zaštititi prevarenog i kazniti i onemogućiti prevaranta, na primer, naterati ga da vrati pare. Zato se većina prevaranata izvuče nekažnjeno. Kad je to moguće u državnim vrhovima, zašto se ne bi nekažnjeno provukla i prevarantkinja iz malog grada, koja samo želi da živi i zarađuje svoj hleb nasušni pošteno varajući bolesni narod? Jer, da se ne bavi tom rekonekcijom, šta bi uopšte radila, gde bi zaradila novac? Pokušala je da drži kafanu, ali previše gostiju je pilo na crtu; pokušala da tka na babinom razboju, ali niko nije kupovao ta strašila što je otkala; pokušala da diluje kozmetiku, mnogo gnjavaže, a zarada nikakva. Pri tom, ni mlada, ni lepa, ni obrazovana, još manje raspoložena da radi neki fizički posao za koji se radna snaga uvek traži. Ona želi da radi nešto otmeno, nešto u kancelariji, spremna je i sposobna da posvađa dva oka u glavi, da napravi strašnu spletku iako je nesposobna da ustane ujutro na vreme da bi otišla na bilo kakav posao. A trebalo je živeti i izdržavati dete, plaćati preskupi sudski proces sa bivšim mužem koji je tražio pola stana i još skuplje poklone novom muškarcu koji se u međuvremenu uselio u rekonektičarkin život. Dakle, nema druge nego varati narod. Ali, i tu ima jedna začkoljica: Sneža sebe ne doživljava kao varalicu nego kao pravu isceliteljku, koja zaista spasava ljude – iako ljudi ostaju nespaseni, što nju uopšte ne zanima. Kad neko sebe doživljava kao božje dete, veliku proročicu, isceliteljku, biće došlo iz sazvežđa Plejade sa misijom da spase svoj grad – za to postoji stara srpska reč paranoja i to stanje je neizlečivo. Da li je lepo, da li je ljudski, da li je ženski i feministički reći osobi da je pukla, da lupeta gluposti i da je duševno bolesna? Muči me velika dilema ovim povodom. Zato se radije sklanjam da ne bismo došle do suvislog razgovora. A, osim toga, Sneža zarađuje žive evre – pa dakle ima nekog metoda u njenom ludilu, što reko Šerlok Holms. Kako nazvati ludom ženu koja pričajući o isceljenju zarađuje bolje nego žene koje stvarno i ozbiljno rade teške fizičke ili intelektualne poslove? Nije isceliteljka luda koliko su ludi oni koji joj plaćaju. Ona od svog bajanja sasvim lepo živi, pa ko sme da kaže da to bajanje nije efikasno? Naravno – ne za one koji ga plaćaju nego za onu koja naplaćuje.

Primer drugi. Mira, žena bogata i prebogata. Poreklom iz porodice tako siromašne da je radije ne spominje, sa završenom jedva jedvice osnovnom školom i udata za isto tako siromašnog čoveka, devedesetih postaje uticajna članica SPS-a i cela porodica odjednom otvara privatne firme, gradi prelepu kuću, kupuje vikendice na Fruškoj gori istresajući tom prilikom ladno u gotovini desetine hiljada maraka, kasnije evra. Muž umire, dva odrasla sina su situirana do devetog kolena i velika zdrava dobro ugojena žena odjednom ne zna šta bi od sebe. Dok je muž bio živ, bilo je i batina; ali, sad kad je mrtav, žena shvata da je celo bogatstvo na raspolaganju upravo njoj uz ogromne količine slobodnog vremena. Kreće uređenje kuće do najsitnijih detalja, od skupocenog kristalnog posuđa do zavesa od žutog somota. Da li se neko seća Feme iz „Pokondirene tikve“? Mira putuje u Beč, Prag, Vatikan, Pariz, u Veronu itd. ali – nije zadovoljna, nije „duhovno ispunjena“, kako kaže, šta god to značilo. Kreće faza čitanja Koelja i svega i svačega uz Koelja. Negde je u tom čitanju naletela na pravoslavnu tradiciju, a upravo tada krenula je i u društvu faza opravoslavljivanja stanovništva, pa je i Mira počela da obilazi manastire – i da daje pare tamo.

Svejedno, koliko god para da je dala, njeno višesatno plakanje pred ikonama nije bilo simpatično osoblju manastira pa ju je jednom kaluđerica izbacila napolje. Da se razumemo, MIra je plakala ne iz nekog daleko bilo razloga, nego verujući da se duša čisti plakanjem, a to naravno nije Mira sama smislila nego pročitala u knjigama o „duhovnosti“ i čula od „duhovnih“ žena s kojima se družila i u čijem je društvu jako želela da bude. Posle tog incidenta sa izbacivanjem iz manastira, Mira je krenula da plaća astrolozima, numerolozima, prorocima, već pomenutoj Sneži feng šui i drugim personama. Jednu Kikinđanku koja gleda u tarot karte umela je da pozove po nekoliko puta dnevno, čak i u toku noći, ali, pošto je Mira uredno plaćala, žena bi se na njene pozive uvek odazvala – treba nečim prehraniti nejač, je l’ tako? Međutim, ni ta poplava proročanstava sa svih strana nije zadovoljila Miru. Ona je htela nešto više – duhovni napredak, jer joj je neka budala rekla da će idealni partner ući u njen život tek kad bude duhovno napredovala. U tom grmu je dakle ležao zec. „Kad ću ja progledati? Zašto ne mogu da shvatim, da progledam?!“, plakala je i vriskala potpuno zdrava i odlično situirana Mira, u velikoj dobro zagrejanoj kući i sa svim pogodnostima koje sistem ni onda ni sada nije davao većini ljudi. Gde god bi čula za novi lek, za neki novi metod, Mira je letela da isproba – a imajući i novac i svoja kola, stizala je svuda. Pokušala je i sinove da uvede u te duhovne vode, ali dva mlada biznismena jednostavno nisu bila zainteresovana. Majku su puštali da radi šta hoće, sve u nadi da će se smiriti kad joj uvale unučad na čuvanje. Ali, gle vraga: Mira, koja je starijeg sina rodila kad je imala 17 godina, a prvo unuče stekla u četrdesetoj, nikako nije pokazivala znake smirivanja. Sa ogromnom energijom i agresijom koja skoro da je ponekad ulivala strah, podsećala je donekle na tetku Poli iz „Toma Sojera“: Poli, koja je čeličnog zdravlja, stalno isprobava neke nove lekove – i to na Tomu Sojeru. Miri može da posluži kao olakšavajuća okolnost što je te preskupe preparate i potpuno nebulozne metode isprobavala na sebi a ne na sinovima ili unucima. U jednoj fazi svog duhovnog razvoja, Mira je pila sopstvenu mokraću jer joj je jedna, o strahote, lekarka rekla da je to zdravo!!! Tako je stekla ružan nadimak kojim je i dan danas zovu njene poznanice kad god je spominju. Posle faze pijenja mokraće, na red je stigao izvesni doktor Nenad koji je izmislio neki kosmički generator na kome se čuju kosmičke vibracije. Taj generator (koji sam videla svojim očima) bio je obična drvena kutija i u njoj ugrađen mehanizam za okretanje kompakt diska. Kutija je koštala 1000 evra, svaki CD po 100 evra i Mira je te pare ladno platila i slušala kosmičke zvuke. Inače, nikakvog zvuka tu nije bilo. Električari kojima sam opisivala Mirin kosmički generator valjali su se od smeha. Ali, Mira, žena neobrazovana u svakom pogledu, a naročito u pogledu elementarne fizike, iskreno je verovala svom dr Nenadu koji joj je objasnio da samo treba da drži dve ručke na spoljnoj strani „generatora“ i da će njene ćelije izvesti kvantni skok iz bolesnog stanja u zdravo. I Mira je visila uz generator satima i satima napajajući se energijom direktno iz kosmosa. Tada je još bila potpuno zdrava osim u glavu, kako se to u mom kraju kaže. Međutim, dr Nenad, koji em nije bio nikakav doktor em je posle i hapšen zbog prevara u Beogradu, propisao joj je i režim ishrane: samo sok od grejpfruta i to isključivo crvenog, pšenične klice i magnetizovana voda. Sad zamislite tu tragediju: žena dobrog apetita, koja je volela i mogla da mnogo i fino jede, u čijoj kuhinji stoje dva zamrzivača do vrha puna svinjskog i živinskog mesa, u čijem špajzu ima namirnica dovoljno da se svakog dana prave gozbe i koja ima novca da plati najukusniju hranu – živi od jednog grejpfruta i šake nekuvane pšenice na dan. Posle nekoliko nedelja ovakvog samomučenja, Mira je odneta u bolnicu, dijagnoza: vezana creva. Posle operacije Mira se nije dobro oporavljala. Nikakav medicinski, paramedicinski, alternativni ili nadrilekarski tretman nije pomagao. Ubrzo je umrla.

Jeza me hvata koliko bi ljudi moglo da se prehrani od hrane iz Mirinih zamrzivača i skladišta. A ona je – kraj svih svojih para i obilja hrane – umrla od gladi! Do poslednjeg dana slušala je savete nadrilekara koji joj je izvukao oko 15.000 evra na „lečenje“ – a nije bila bolesna dok idiotskim režimom ishrane nije uništila svoj veliki, zdravi, debeli organizam.

Primer treći. Katica zvana Kekica. Simpatična bakica iz komšiluka, pravi pauk koji se hrani tuđim sudbinama, kako se izrazila jedna nevina žrtva. Kekica je rođena davne 1937. godine i završila je šest razreda osnovne škole. Od četrnaeste godine radila je na teškim fizičkim poslovima da bi joj kao mladoj i agilnoj ženi upala sekira u med: postala je spremačica u bolnici. S tog radnog mesta je otišla i u penziju i potpuno se posvetila spasavanju ljudi. Gleda u kafu, karte, ali najviše voli da je zovu „terapeut“. Još u bolnici se oblačila u bele lekarske mantile koje je trebalo da nosi u vešeraj i predstavljala se kao doktorka kojoj su pacijenti i njihovi srodnici s punim poverenjem predavali novac, pečene prasiće i sve ostalo što su doneli kao „čast“ da bi bolesna osoba imala bolji – ili barem manje loš – tretman u bolnici. To je veoma nerviralo lekare i sestre pa je Kekica, čim je njen zaštitnik, poznati kikindski hirurg, penzionisan, i sama odletela u penziju. O sebi govori da poseduje tajanstvenu moć te da je bolje biti ljubazan prema njoj ako ne želite probleme. Za divljenje je kako žena koja nema apsolutno nikakvu društvenu moć, znanje, obrazovanje niti ikakav drugi kvalitet uspeva da okupi oko sebe krug obožavateljki koje je slušaju kao božanstvo, a u tom krugu žena ima i fakultetski obrazovanih. To izgleda ovako: preko preporuke od prijateljica žena stiže u Kekicinu kuću – malu skromnu kuću nedaleko od centra. Obično se te posete zakazuju uveče, kad mrak dodaje notu tajanstvenosti svemu, ali ne mari ni ako se dolazi posle jutarnje kupovine na pijaci. Kekica odmah zahteva da se obuća izuje kako negativna energija ne bi ušla u njenu kuću (da bi manje brisala pod, što da se lažemo). Kad uvede klijenta (ona ne kaže pacijenti, nego insistira na izrazu „klijent“) u svoju tajanstvenu kuhinju, najpre neko vreme ćuti. Onda progovori – a klijentu, upravo klijentkinji se noge odseku, jer joj se čini da bakica zna sve o njoj. Bakica se naravno na vreme raspitala a ostalo izmislila na licu mesta – dara za improvizaciju joj uopšte ne fali, a i veoma je rečita. Sledi ritualno ispijanje kafe i gledanje u talog od iste, ali, nezavisno od kafe, Kekica izjavljuje odlučnim glasom „ti si draga moja ozbiljno bolesna, tvoja energija je na svega 10% i ako te ja ne budem izlečila, za godinu dana ćeš se vući po ulici / završiti na psihijatriji / umreti.“ Umesto da opsuju i odu, žene se dave u suzama i pristaju na svako lečenje koje Kekica naredi. A Kekica naređuje od 10 do 15 „tretmana“ i još dva „kontrolna“. Tretmani izgledaju ovako: žena dođe, pije kafu, donese sve namirnice koje je Kekica zahtevala – šećer, ulje, brašno, maslac, smrznuto meso, pakovanje jaja itd. itd. – i tada „klijentkinja“ legne na kauč (na svoju posteljinu koju mora da donese) a Kekica je UDARA namirnicama koje je donela, veštačkim cvećem, drvenim predmetima, sitom, četkom, već šta „terapija“ nalaže. Posle toga sledi ohrabrujući razgovor u kome „terapeut“ (ne voli kad joj kažu „terapeutkinja“) diktira žrtvi (u svesku) šta sve treba da donese na sledeći tretman i kakve sve zadatke treba da izvrši. U okviru svih zadataka je neka usluga koju žena treba da učini direktno Kekici, a i namirnice koje žene donose Kekica zadržava pa posle ili sama jede ili dostavlja nezaposlenoj kćeri i njenoj porodici. Žena dobija u zadatak da radi i vežbe disanja i inhalaciju različitim čajevima, a najbolje će joj biti ako Kekici pokloni nešto ali veliko. Njeni zahtevi su različiti: od haube za kosu do pet dana u banji, i upravo zbog svog sve većeg apetita Kekica u poslednje vreme gubi klijentelu. Mnogo se žali na isceliteljke tipa Sneže feng šui, kaže da sada više ljudi ide kod njih, ali pre samo desetak godina Kekica je žarila i palila i odlično zarađivala. Jer, ona svoje „seanse“ i naplaćuje – 400 dinara, ali za ženu čija je penzija 13.000 dinara malo li je. I još ima da jede celog meseca, što od penzije ne bi mogla, a mnoge od njenih žrtava pozivaju je na ručak ili večeru. Za sebe kaže da ima „dar od boga“, ne precizira od KOJEG boga, ali kako joj je dnevna soba i kuhinja puna ikona među kojima brojem dominiraju ikone Hrista Pantokratora, može se osnovano sumnjati da je u pitanju hrišćanski i to pravoslavni bog, na čiji se autoritet „terapeut“ rado i često poziva. Ženama „zadaje“ i da petkom nose tamnije boje „da ne bi uvredile majku Petku“ (valjda nešto u vezi sa kultom svete Petke), koje poslove smeju kog dana da rade, kako da praznuju praznike itd. Kekica takođe s ponosom ističe da je zahvaljujući njenim „terapijama“ 700 parova dobilo decu i ne libi se da te svoje klijente poziva telefonom i žica im pare. Takođe kaže da je „sparila“ preko 160 parova i omogućila im da pronađu sreću u okviru zakonitog braka. „Ja mogu da navedem dvostruko više parova koje je razdvojila“, kaže jedan od njenih komšija, već deset godina kivan na Kekicu kod koje je njegova bivša žena redovno išla na kafu – i tamo se sastajala sa svojim tadašnjim ljubavnikom s kojim je kasnije i otišla iz kuće i braka. Novo u Kekicinoj ponudi je razdvajanje istopolnih parova, što očajni roditelji sve ćešće zahtevaju. Kekica im obećava da će njihovo dete iz čista mira postati sklono drugom polu i udati se ili oženiti. . . ali, to košta 700 evra. Mnogi su se ovako zeznuli pa dali žive evre nizašta. Veoma je zanimljivo kako ona manipuliše ljudima, s jedne strane deluje kao da zna odgovor na svako pitanje i sve može, sa druge – tako dreči zbog visokih računa da žrtva i ne primetivši otvara tašnu i daje Kekici i nedogovoreni novčani prilog.

Jedna od žrtava imala je zadatak da terapeutkinji donese tri para gaća. Žena donela obične pamučne gaće, kakve u našem kraju nose starije žene, a Kekica, koja je očekivala nešto luksuzno, pošizela i izbacila je iz kuće. Drugoj je naređeno da kupi Kekici nov dvosed. Ta je pobegla i više se ne javlja, čak je broj mobilnog promenila da se spase terapeutkinje. Jedan kikindski inženjer (obično su žrtve žene, ali, bilo je i izuzetaka) nekoliko godina je svojim kolima nosio Kekicu u svoju kuću u jednoj od srbijanskih banja, na letovanje i tamo je trpeo po deset i više dana godišnje, samo da reši problem impotencije. Spasao se gnjavaže tek kad je našao stalnu partnerku, koja je Kekicu bez mnogo priče izbacila iz njihovog života.

Šta je zajedničko u ova tri slučaja?

1. manjak obrazovanja naročito formalnog kod „isceliteljki“, a veoma raznolik kod klijentele;
2. visoko mišljenje o sebi koje se graniči sa manijom veličine: osobe „imaju tajanstvene moći“, „leče“, „spasavaju“, a nisu sposobne da reše svoje probleme i probleme svojih najbližih srodnika;
3. varalice zahtevaju od svojih žrtava puno poverenje i uvek ističu kako je obrazovanje, naročito visoko obrazovanje, u stvari prepreka da čovek iskreno spozna stvari i poveruje u „spasenje“;
4. varalice i dobijaju puno poverenje svojih žrtava (inače ne bi mogle da im izbiju pare) služeći se različitim manipulativnim tehnikama i ne prezajući od vike, plašenja, naglog prekida kontakta ili ponižavanja žrtve, saznavanja njenih intimnih jada i pretnji ucenom;
5. žrtve se ni u kom slučaju ne obraćaju policiji – čak i ako shvate da su ispale ovce, nastoje da još nekome preporuče „isceliteljku“ kako ne bi bile jedine prevarene;
6. varalice se služe rečima kao što su terapija, isceljenje, rekonekcija, regresija, novi nivoi energije, astralno telo, ovo i ono, čime izazivaju strahopoštovanje svojih jednako neobrazovanih žrtava;
7. žrtve su osobe koje su po pravilu već doživele da ih lekar, advokat, psiholog ili neki drugi stručnjak razočara i ne pomogne im.

I da ne bude da ismejavam i ružim žene koje su se na ove načine snašle da zarade pare: u ovom društvu više od 90% novca i oko 100% moći još uvek u rukama muškaraca, i to starijih momaka, kako su to lepo napisale američke feministkinje. Muškarci igraju na veliko: velike investicije, velike političke igre, velike pare, velike nove crkve, velike prevare i veliko zlo. Ženama ostaju ovakve sitne igre sa izvlačenjem novca ili namirnica od onih koji vole da im se gata, saliva strava i skidaju čini. Činjenica je da su dometi medicine ograničeni i u mnogo bogatijim društvima, da su mnogi stručnjaci potpuno nezainteresovani za ljude koji im se obraćaju i da institucije ne mrdaju da reše probleme s kojima im ljudi dolaze. Zbog toga verovatno nije ni čudo da se slućeni i očajni ljudi obraćaju svakom ko se reklamira, tako da mnogi postaju plen raznih varalica. Kod varalice, ako već ništa drugo, barem u početku čuju poneku ljubaznu reč koju nisu čule od sveštenika „tradicionalnih“ religija, lekara, advokata ili državnog službenika.

A sve ovo nije počelo od Koelja.