Planeta Titan

Filed under: afirmator,broj 01 - april 2012,sf / horor |

Autor: Boris Nad

 

 

MEGALOPOLIS

 

Ispod ulica okupanih bledim suncem, ispod fabričkih krugova i prašnjavih dvorišta, ispod stambenih zgrada i beskrajnih, u letnje podne pustih četvrti, ispod asfaltiranih staza zatrpanih đubretom, uz čije rubove raste korov, i praznih aerodromskih pista, najednom se otvara drugačija perspektiva: pogled u mračnu dubinu, u kojoj se zrcali noć, Kosmička noć. To nije Vavilon ni drevni Rim, Petrograd Gogolja a ni London Dostojevskog.

 

To je pre Kosmički grad, grad ultrabudućnosti, koji se, u nestvarnim prizorima, ogleda u sadašnjosti; u Berlinu ili Njujorku, recimo, na prelazu iz XX u XXI vek. Kosmodromi i vazdušne luke, nad kojim su magnetski usidreni oblaci. Snopovi raznobojnih svetlosti; uspon je ovde isto što i pad; izukrštani mostovi, elevatori, kojim se gomile transportuju s jednog na drugo, nezamislivo udaljeno mesto. Veštački meseci plavog ili srebrnog sjaja. Tornjevi, koji bi mogli biti osmatračnice ili svetionici, između kojih se naglo obrušavaju rojevi letelica, nalik na svice, u brišućem, gotovo nečujnom letu. Mase koje ne prestaju da kuljaju iz tesnih prolaza. Jedinke bez pola, praznih očiju, rase bez imena, nošene strujom. Kupole uzdignute u visoke slojeve atmosfere, ili prostori u dubokom podzemlju, nalik na pukotine, osvetljene stroboskobskim munjama. Obredi koji se ovde izvode, ustvari, samo su fiziološka sparivanja, grčevite kopulacije hiljada i hiljada tela u isto vreme, i imaju pre društveni ili biološki, nego mistički značaj. Ili neki sasvim drukčiji, nama nepoznat smisao.

 

Stanovnici megalopolisa zapravo i nisu ljudi u uskom značenju tog pojma, već pre neka vrsta humanoida, podeljenih na četiri ili pet glavnih rasa, od kojih neke nose crte insekata ili reptila, a čije ustrojstvo podseća na ustrojstvo države termita ili milijardi ljudi-mrava. Otuda ovde nema ni umetnosti ni religije, već samo ritmičkih pulsiranja zvučnih i elektromagnetskih polja.

 

Nije moguće reći da li je reč o ritualnim ubistvima, smrti usled starosti ili posledicama akcidenata. Tek, gomile mrtvih tela s vremena na vreme padaju sa gornjih platformi, kao ljušture mrtvih insekata, sprženih na svetlosti lampe, a njihovi leševi nastavljaju da trunu u plitkim vodama kanala.

 

Ništa ne postoji van ovog čudovišno velikog grada – vrtovi, predgrađa, saobraćajnice ni luke. Ako su tu ikad i postojala mora, ona su odavno isušena i pretvorena u blatne bare. Neke od kamenih kula podsećaju na sasušena, džinovska stabla. Grad spiralno prorasta unutrašnjost litosfere, pružajući se sve do šupljeg središta planete od metala ili sivog stenja.

 

VAZDUŠNA BITKA

Mračno nebo paraju snopovi moćnih reflektora. Duboko dole naziru se crne konture grada, ili pre njegove ruševine. Ulicama, delimično zatrpanim šutom, gomilama kamenja ili cigala, sumanutom brzinom proleću vozila s oborenim svetlima. Mesečina obasjava tornjeve gotske katedrale. Nad njima se izvija gust dim.

 

Nekakve platforme lebde nad šiljastim kulama, na kojima vojnici užurbano opslužuju glomazna oruđa. Odnekud se, što je neobično, čuje prigušena muzika, nalik na onu sa starih gramofona. S vremena na vreme, nadjačavaju je komande koje se ovde izdaju glasno preko zvučnika ili megafona; glasovi su promukli, grubi i skoro mehanički. Njihove uniforme podsećaju na one iz Prvog ili Drugog svetskog rata. Glave su im pokrivene gvozdenim kacigama, lica skrivena gasnim maskama.

 

Isprva jedva osetno, brujanje se uskoro pretvara u zaglušujuću tutnjavu, koja prekida svaku komunikaciju; prati je snažna magnetska oluja, što instrumente, na kojima skazaljke počinju divlje da poskakuju, ubrzo čini neupotrebljivim. Veoma jak, gotovo uraganski vetar razvejava oblake, razbacujući posvuda prašinu, parčiće crepa ili drvenih greda. Iz polumraka potom, sasvim polako, odviše polako, izranjaju tela bombardera, ili možda kosmičkih brodova, budući da njihova veličina doseže veličinu stambene četvrti ili fudbalskog stadiona.

 

Svetlosna zrna ispaljena rafalno rasprskavaju se na visini od tri ili četiri hiljade metara, paučina od električnih niti naglo obasjava noć. To je samo upaljač, inicijalna kapisla, koja će staviti u pokret tone i tone materijala. Prva snažna eksplozija u nizu podseća na sablasnu zoru, koja razvejava u paramparčad jednu od platformi i potpuno sravnjuje sa zemljom neveliki trg, na kome se, još do malopre, tiskala kolona oklopnih vozila…

 

To je početak vatrene oluje, koja će trajati mnogo duže od jedne noći; neko neodređeno vreme, van merljivog vremena, van svih utvrđenih predstava o vremenu, jer je to trenutak u kome se obznanjuju elementi, pre svih element vatre. Praznim prostorom proleću svici, i nemoguće je da se kaže da li su to užareni komadi metala, stena, goruća ljudska tela, ili samo njihovi otkinuti delovi…

 

Kada taj čas prođe, iz usijanog vazduha će izroniti nov i drugačiji pejzaž; izgleda kao da je sačinjen od šljake upravo izvađene iz peći. Bledi žar prosijava u polumraku. Na razvalinama zidova ili na bezobličnim gomilama još tinjaju vatre. Iste takve plamte na licima ljudi, onih retkih koji su preživeli ovaj vazdušni napad.

 

 

 

 

PLANETA TITAN

 

Držim za ruku jednu devojčicu (koja nema više od šest godina i podseća na anđela krupnih očiju) i prolazim preko polja punog sveže raskopane, rahle zemlje.

 

Noć je, pred nama se mračno ocrtava neko visoko zdanje titanskih dimenzija, čije obrise jasno nazirem u mraku. Na njenom vrhu je metalna konstrukcija, koja podseća na džinovsku antenu, s telom pauka. Snažno svetlo blješti na njenom vrhu, sigurno veštačko, jer je neuporedivo sjajnije od svetlosti Meseca, bilo kog nebeskog tela.

 

Ona mi na njega pokazuje rukom i kaže: „To je planeta Titan“.

 

To je zaista ogromna, modro-zelena planeta, nalik na Saturn ili Jupiter, sa prstenom iste boje, koji se okreće oko nje u suprotnom smeru od onog u kome rotira planeta. Znam da je nemoguće da se nalazi na tom mestu – ali u snu takva pomeranja ne izazivaju čuđenje.

 

Nastavljamo da hodamo; nešto kasnije s naše leve strane prolama se strahovit tutanj i neka nepojmljiva eksplozija na moje oči odnosi planetu Titan i stotine i hiljade zvezda. Silina udara tog kosmičkog uragana je takva da lomi samu Zemljinu koru. Kataklizma kojoj upravo prisustvujem izmiče svakoj moći poimanja. Pomišljam kako je ovo neopoziv kraj svega što postoji – stvarni Kraj sveta, možda onaj o kome govori Apokalipsa. Uzimam Aleksandru (to je ime devojčice) u ruke i, dok tako stojim, primećujem da mi je leva noga do kolena potonula u duboku brazdu, u mračan rascep koja se iznenada otvorio u zemlji. Oči su, u očekivanju bezimenog, uprte u mračno nebo. Kroz neprozirnu tamu ponegde još blistaju retke preostale zvezde. Šta sada treba da se desi?

 

Ali vreme stoji u tom neizdrživo napetom iščekivanju, i ta neopisiva napetost prekida ovaj san.

 

***

Bio je to kraj borbe koju su Titani vodili među sobom, nezamislive po svojoj žestini. I samo sećanje na nju beše nepojmljivo običnom ljudskom razumu.

 

Sedeo sam u dnu nekog napola urušenog zida i gledao u svoje dlanove, ruke isečene nebrojenim i dubokim posekotinama, sa kojih je kapala gusta, crna krv. Mora da je ta bitka utrnula na desetine zvezda, ostavljajući za sobom mnoštvo svetova koji se gase. Mora da je milione i milione razvejala u prah, pretvarajući nas u oči mrtvih…

 

Bio je to, bez sumnje, moj neopozivi kraj, moj konačni poraz. Moj saborac, žena-titan ili, možda, neka boginja, ležala je na samrti, krv je iz njenog tela tekla iz hiljadu pora. Razumeo sam da i sam umirem, i sedeo sam sasvim ravnodušno čekajući smrt.

 

Potom moje telo nečije ruke – ili je to mnoštvo ruku – podižu na tau-krst, tako da mi glava pada preko njegovog horizontalnog kraka, a šake mi vezuju žicom. Prizor je dalijevski; nebo je narandžaste boje, sa sivim oblacima na horizontu. To je žrtvovanje, nalik na ono Hristovo, ili na žrtvu koju je Odin podneo samom sebi.

 

Začudo, raspeće me ne ubija nego oživljava. Podižem glavu, osećajući kako mi se snaga obnavlja i umnogostručava. Zajedno s tim, izoštrava se i pogled.

 

Poslednja misao koja mi prolazi kroz svest pre buđenja jeste: „1.300 Hrista-Buda pristiže preko okeana“. Tu sliku mogu jasno da vidim.