PISCI BEZ KIČME Piše: Aleksandar Novaković

Filed under: afirmator,broj 08 - novembar 2012,poezija i proza |

 

Pisac kojeg sam upoznao pre neku godinu, kad su ga upitali koji je po njemu kulturni događaj godine odgovorio je, na opšte zgražavanje svojih kolega: „Izašla je moja knjiga. Ja sam, za sebe, u centru kulture i zato je, meni lično, to najvažnije“ i još je, da ih potpuno dotuče, rekao: „A inače, ja mislim da su svi pisci koji kažu da im je najbitnije ko je dobio koju nagradu ili da je neki poznati autor objavio knjigu najgori licemeri ili, još gore, kompleksaši. Što pišeš kad ne veruješ u to što radiš?“ Pucao je u srce pa u glavu. Što je sigurno – sigurno je. I, niko mu nije odgovorio. Tad sam rekao sebi: „Voleo bih da imam takav jezik i takvo samopouzdanje. Čini mi se da bih mogao da pomerim planinu jednom rukom.“ Bilo je u tim mojim mislima i malo više cinizma. A zbog čega? Mnogi ne znaju ali, oni koji pišu su svesni toga – trenutak kad u ruci držite svoju odštampanu knjigu je neopisivo iskustvo. Osećaj koji se ne može zameniti bilo čim drugim. Jedinstven. I tad znate da ste vi, kao pisac, kao ljudsko biće, jedinstveni. Ne kažem da ste najbolji, najveći, najpametniji ali ste tu, među tim koricama. Postojite među njima koliko i u stvarnom životu a ponekad i više od toga.

S godinama koje su nam otete otišlo je još nešto. Ne nepovratno ali nismo daleko od toga. Utekla je negde spontanost stvaranja, sloboda puštanja misli. Za one koji su u dvadesetim ,tridesetim, deluje dalje od onih trenutaka kad smo, još deca, puštali zmajeve. Pune nam glavu pričama da je sve već napisano, da ima više pisaca nego stanovnika u ovoj zemlji, da su tiraži mali a zarade praktično nema. Pošaljete rukopis a onda vam odbruse: „Nećemo primati knjige sledeće dve godine. Popunjeni smo do 2014.godine“. Ako vam kažu. Za dve godine će biti ista priča ili vaš rukopis neće ni taći. I, sa svim tim bi se još nekako i pomirili da nije onog: „ Ne smeš da se nazivaš piscem ili, još gore, umetnikom.“ Zašto je, od svih profesija, spisateljska toliko prokazana? Ko pekaru sme da zabrani da se naziva pekarom? Voskaru da brani boje svoje profesije? Radniku na građevini? A eto, piscima je oduzeto i to. Treba skromno slegati ramenima, reći „ja pišem“ i prekinuti razgovor što pre, prelaskom na neku veselu temu.Ili reći: „Pišem ali sam završio filozofiju“. Kao da je „pisati“ jednako „piti“, „drogirati se“, „krasti“, „kurvati“.

I pisanje je, samo po sebi, sumnjiva rabota. Već sam sto puta čuo:“Skribofobija je odlika svakog pravog pisca. On odbija da piše i piše kad baš mora. Što duže radi na romanu to bolje. Recimo tri do pet godina. To su inteligentne i kompleksne osobe koje stalno preispituju sebe.“ Ama, ko je uveo to glupavo pravilo?! I zašto ga se mnogi drže? Muze vas tako retko posećuju? Plašite se kritičara? Mislite da je najbolje uraditi što manje da bi vas cenili što više. Drhtite pred prijateljima koje zatrpavate knjigama? Samo da vas neko ne nazove skribomanom. Vi ste plodan pisac, pa šta? Šta bi trebalo da pisac radi? Piše, eksperimentiše, istražuje. Doživljava i proživljava svet. Transformiše se od knjige do knjige. Ne plaši da pogreši. Odbacuje banalnosti života i okreće se onome što je zaista važno – svom radu. Ako vam je pisanje profesija budite ponosni na nju, nosite je kao fino zakrpljenu odeću, kao šešir za svečane prilike, kao štit. Ne obraćajte pažnju na zlobnike koji su kombinacija hodajućeg udžbenika za samopomoć: „Nisi uspeo jer to nisi zaista želeo. Nemaš pobednički mentalitet. Da li imaš snage? Da li je tvoje „pokušao sam“ dovoljno?Da li možeš sebi da kažeš „volim te“?“ i japi retorike: „ Koga zanima to o čemu pišeš? Nisi ponudio publici bestseler. Koja ti je ciljna publika? Gde su ti veze? Nemaš mešetarskog u sebi. Nije bitna emocija, ideja, stil, samo korice. Koga zabole šta pišeš? Moraš da budeš kurentan, konkretan, kapitalizovan, korektan i katalitičan.“ Knjige, kako je krenulo, možda izumiru ali je kraj  još daleko. Ne ubrzavajmo ga odričući se onoga što zaista jesmo.Jednog dana ćemo se, ako ubijemo u sebi ono što volimo, pokajati a tada će već biti kasno. A oni što su pisali zarad potvrde njihove kulturtregerske karijere, fusnote u državničkoj karijeri, oni će otpasti vremenom jer nikad nisu bili ono za šta su se predstavljali – pisci.

PS – poznato je da je lažno predstavljanje krivično kažnjivo.