Pesme Hristine Mitić

Filed under: 2015,afirmator,broj-34-januar-2015,poezija,poezija i proza |

Prosek

Želim ti prosek

Jer i prosek je za ljude

Baš takve kao što si ti

 

Da jebeš

ali da nikad ne osetiš

i da ti jelo

nikada ne bude dovoljno slano

 

Ne želim ti sebe

Želim ti bolje

Želim ti prosek

Jer i prosek je za ljude

a ja za ljude nisam

 

Aplauz

nijedna pesma o tebi

nije bila dobra

jer ni nama nikada

nije bilo dobro

samo smo se zavaravali

jer smo bili lepi i plavi

arijevci

 

puštaš bradu

vid ti slabi

sve više slušaš

glasove u glavi

kasniš na vozove

koji su odavno prošli

suštinu popiješ

i zaspiš u zaboravu

 

šetala sam tako

jedan dan ceo dan

prošla ceo grad

jer bilo mi je glupo

da priznam da sam ispaljena

iz topa iz puške iz pištolja svoga dede

dobio si ga za osamnaesti

i pucao pravo u metu

 

otići ćete svi

ostaću samo ja

samo ja i ogledalo

samo ja i ruke

samo ja i stopala i kolena i kosa i obrve i tuđe smeđe oči

 

Moto

Može neka

kafa popodne

Može može

samo da se ne radi

 

Sve nešto gledam

Kako da se izmigoljim

Ne treba mi zauvek

Zauvek već imam

 

Izašla sam samo

Da potvrdim sebi

Da bila sam u pravu

Nadajući se da grešim

 

Izdeklamuj mi gradaciju bola

Ljuljam se u stolici

Kao da nešto čekam

Princip je ubio

Ali ne samo jednom

 

Jedan na jedan

To je bilo neko drugo vreme

Kada je rok znao šta radi

Sećam te se, crne vlasi

Prestala sam da te volim

Zato što si odrasla

Nisam imala koga da pazim

Ako me ne podsetiš da treba da doručkujem

Zaboraviću

Posle se onesvešćujem u biblioteci

I ne sećam se zašto

Prolaznici čudni me gledaju mamurnu

Smrdi im koža na dobro poznati miris autobuskih šipki

Jaka si samo na rečima

Uvek si bila nikad ih nisi

sprovela u delo

Pokušavam da shvatim
život ceo je slagalica

Nešto nije kako treba

Ovde nešto smrdi

(smrde ljudi)

Nešto nije u redu

Mućnem srcem pa sklopi sve

kockice

Polako ali sigurno

Ne treba mi grejalica

ne treba mi klima

Mene greje

FEN ZA KOSU

Mladost ode
U velikom gradu

Više ništa ne razumem

 

Cookie dough

Milo moje a šta ja da radim kada
padne mrak

Milo moje pa kako ću ja

ako odeš ako me ostaviš

Milo moje kome ću ja

praviti kolače

I dinstati junetinu milo moje

Ne radi mi to

Moram nekome

Da ispržim u tiganju povrće

I gde sad kvasac da stavim

Pitam se da li će da naraste

Ne leti to pauk

To leti njegova mreža

 

Hristina Mitic

Hristina Mitić rođena je 1996. u Beogradu. Muzikom se bavi od svoje šeste godine. 2013. je maturirala u Srednjoj Muzičkoj školi “Vatroslav Lisinski” odsek klavir. Dobitnica je mnogih nagrada na republičkim i međunarodnim takmičenjima. Svoje srednjoškolsko obrazovanje završila je dve godine ranije. Trenutno studira na Pravnom Fakultetu Univerziteta u Beogradu. Aktivno se bavi poezijom od svoje 15. godine. Inspiraciju nalazi u realnom svetu koji interpetira u fikciju. Može se reći da njen prepoznatljivi način izražavanja u poeziji spada “Slam” pravac. Pesme su u početku bile u svojstvu ličnog dnevnika, da bi zatim počela da ih objavljuje na svom blogu. Trenutno radi na pisanju dramskog dela.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.