Pesme Dušana Mihajlovića

Filed under: afirmator,poezija,poezija i proza |

Teško je

Teško je ujutru otvoriti oči

i osetiti opori zadah.

Teško je čuti hiljade glasova,

a ipak verovati u svoj.

Teško je kad izgubiš druga.

Teško je kada niko ne sluša,

lli kada neko sluša,

a ti paranoično misliš da te ne podnosi.

Teško je staviti glavu na šine.

Teško je neutamničiti voljene svojim strahovima

i onim što ne želiš da znaš o sebi.

Jednom sam potpuno hladan rekao čoveku

da ga gotivim, znajući da on mene i ne baš.

Teško je bilo slušati ga kako muca.

Računi za gorivo,

razgovori za posao i na poslu,

mnogo rukovanja,

lažnog osmeha,

pivska pena na brkovima,

teško je.

Teško je kriti se iza crvenog duksa

ili službene uniforme.

Teško je popiti lošu rakiju na eks,

ili pojesti celu picu,

pogotovo onu kod Mašinca.

Teško je raditi i pored toga stvarati.

Teško je pamtiti ljude jedino po dobru.

Teško je pamtiti rođendane.

Teško je ne otići na koncert Zostera.

Teško je biti objektivan o muzici.

Teško je ostati nepovređen,

a dozvoliti emocijama da prođu kroz tebe poput talasa.

Teško je gledati majku kako postaje baka,

još teže ostati bez mogućnosti za to.

Teško je reći: Dobro sam ‒ radi manira.

Teško je reći: Ne baš ‒ kao činjenicu.

Teško je od tuge ne napraviti rijaliti.

Teško je otići doktoru.

Teško je biti brižan partner i dobar sin ili brat.

Teško je, možda najteže da kažeš Ništa,

i da to Ništa držiš u sebi.

Da, to Ništa ‒ to je najteže.

Černobilj misli

Danima je gorelo.

To što si videla nije bio dim,

i pepeo nije pepeo,

već olovne misli,

koje ne smeš da udišeš

jer će razgraditi ćelije

u tvom organizmu.

Nisi spremna na njih.

Nemoj ni na tren skinuti masku

i pokazati svoje pravo lice,

jer ćeš ga istog časa kontaminirati.

Proći ćeš kroz ogromnu bol

i taman kada budeš pomislila da si bolje

tvoje će se srce raspući

kako nikada nije.

Već sam evakuisao iskopan tunel

i odozdo zaledio sve želje.

Čvršći je led ako dolazi iz korena.

Znaš, shvatio sam

da moj DNK nije više moj DNK

sad je slabiji organizam,

Podložniji je promenama.

Podložnija je krv vodi.

Podložniji sam odlasku.

Na stolu

Tik, tak

Dok ležim na operacionom stolu

posmatram sat koji visi na zidu

Zarobljen u egzistencijalnim pitanjima

Verujem li u Boga?

Da li volim život

ili se samo plašim svega posle?

Možda zvuči konfuzno

Ali, osećam se živim

jedino kada sam blizu kraja.

Svake noći želim da ne osećam,

jer osećaj budi neizvesnost i razmišljanje

Zloslutne misli uvek dolaze pre jutra

Isto kao što i smrt dolazi nakon života

Kao i ovo nervozno u meni

što bi da me porobi usred svega

Zato sam ga i prigrlio tako strašno

Život nisu samo doživljaji

Kao što nije ni ova pesma

Napraviću kasting u vezi sa životom,

ako jednom izađem odavde

Nek mi gostuju svi oni ,,živi u momentu“

Ili,, živi svaki dan kao da je poslednji“

Možda su danas sa tim u pravu.

I ako padam u san i dalje čujem otkucaje

I vidim svetlo koje u ritmu otkucaja nestaje

I sada preispitujem sve

Moje srce govori prigrli život

Depresija govori pusti sve ovo

Život govori upamti sve

Otkucaji sata sve glasniji

Čujem i paniku doktora

I ako ne mogu da je razumem

osluškuje predugo se nisam probudio

Ne znajući da nikada nisam sanjao

Razmišljam o mom nesavršenom grobu

I da zbog toga povratka nema.

Da priču morate čuti sada.

Toliko je neispisanih strana

I ako mastilo se suši

Ne preostaje mi ništa

Nego da ispričam vam šta mi je na duši

Hajde da ubrzam i uprostim sada

Na duši kamen, nišan i meta

Ime na duši, i mene nema.

Sto hiljada opušaka

Sto hiljada opušaka plovi pomodrelim nebom.

Ne stigoh da se odmorim u tvojim očima.

Dodir se koleba pred tvojim kolenima.

Klecam.

Odlazim.

Proždirem sto hiljada opušaka.

Čovek-reč

Kako je on samo lepe pesme pisao,

nekih se stihova i danas sećam,

šteta, stvarno šteta

što nikada nije umeo da ih izgovori,

pisao je on ne o ljubavi,

nego o nasušnoj radosti života.

Paradoks je bio

što niko mu nije sreću razumeo,

ni to da čovek bez glasa živ je zbog lepote reči

koje je svojim ćutanjem izumeo.

Jednom mi je pokazao pesmu o Kalemegdanu,

otvorio mi je oči pred nasušnim stvarima

na koje inače ne obraćamo pažnju.

U štampariji je radio i do konca dogurao,

s pola litre štamparskog olova

uskladištenog u plućima;

reči je ne samo izdisao,

reči je zaista i udahnuo,

a da ih nikada izgovorio nije.

Rusalka

Nećeš ući zbog hira,

a duša tvoja vlažnija sve više,

postaješ deo tog vira

što su načinile stogodišnje kiše.

Iz besa se budiš

i javljaš veća no ikad,

da li zbog gladnog besa ludiš,

saznati možda neću nikad.

Skamenjen pred tobom stojim,

ni najmanjeg gesta nema mi lice,

srećan što još uvek postojim,

iako deo tvoje nemilice.

U tebi prepoznajem iskonskog vraga,

nek u nemilosti tvojoj budem prvi,

dođi preda mnom naga

i napij se moje mlade krvi

Biografija

Dušan Mihajlović (03.08.1992) rođen u Vranju. Pesnik, Slem performer, Standup komičar, radijski voditelj i novinar. Pisanjem se bavi od ranih tinejdžerskih dana. Pripremio je zbirku pesama iz tog perioda koja će uskoro ugledati svetlost dana. Dušan je idejni tvorac Spoken Word RS inicijative. Živi i stvara u Beogradu.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.