Pavle Zelić: Nikada neću prestati da učim i razvijam se kao pisac

Filed under: broj 16 - jul 2013,intervju,sf / horor |

Pavle Zelic druga velika Foto Sonja ŽugićU današnje vreme kada je teško objaviti i priču u časopisu/novinama/(na) internetu, a kamoli zbirku kratkih priča, objaviti roman i to kod Lagune, izdavačke kuće koja vlada domaćim tržištem, nije mali uspeh, naprotiv. Ovo je pošlo za rukom našem mladom sagovorniku, Pavlu Zeliću, koji nam je odranije poznat po zbirci kratkih priča „Poslednja velika avandura” (Matica srpska, 2009), a koji nam je u razgovoru otkrio da krije još jednog, i ne samo jednog, keca u rukavu…

 

Laguna je nedavno objavila tvoj prvenac „Peščane hronike“. Kako si došao na ideju za roman i koliko si je dugo nosio u sebi?

Ideja o radnim akcijama kao osnovnoj postavci jednog romana pojavila se posle uspeha priče „Udarnica” koja se može naći u mojoj prvoj zbrici priča „Poslednja velika avandura” (Matica srpska, 2009). Taj motiv, bez sumnje značajan istorijski, još više kao deo kolektivnog sećanja na neka bolja, prošla vremena i koji na moje iznenađenje uopšte nije obrađivan u našoj književnosti, spojio sam sa jednom drugom moćnom slikom koja me je godinama opsedala, slikom duhova dece koji opsedaju zapušteno igralište. Duhovi su postali deca, akcijaši nesrećnim slučajem nastradali na radnoj akciji izgradnje Novog Beograda, i odjedanput sam imao ceo roman u rukama, odnosno glavi.

Evidentno je da si izvršio opsežna istraživanja kako bi se upoznao sa predratnim (Novim) Beogradom. Kako si došao do potrebnih informacija?

Naravno da su istorijske knjige i konsultacije stručnjaka neophodne, i u tom pogledu sam imao veliku pomoć ljudi kao što su istoričari akademik Ljubodrag Dimić i dr Predrag J. Marković, ali je onaj pravi momenat uverljive rekonstrukcije epohe prvih posleratnih radnih akcija postignut najviše zahvaljujući izuzetno živopisnim pričama pre svega moje bake, ali i mnogih ljudi, samih aktera opisanih događaja koje sam u procesu razrade ideje imao sreće da upoznam.

Koliko dugo je trajao rad na romanu i šta bi izdvojio kao najteže, a šta kao najradosnije trenutke?

Sve zajedno, imam iza sebe skoro tri godine intenzivnog rada na ovom delu, što istraživanja i priprema, što samog pisanja i ispravki. Najveći izazov, ali i najveću satisfakciju pružali su istorijski segmenti, pre svega u pogledu otkrivanja malo poznatih činjenica iz bliske i (malo) dalje (pred)istorije Novog Beograda i njihovog uklapanja u priču. Nisam želeo da zagušujem radnju podacima, mada mi je bilo teško kada sam neke ranije zabeležene anegdote morao da žrtvujem zbog dinamike radnje. Ipak, one ostaju u mom sećanju, na hard disku (i naravno bekapu!) za neke buduće pripovesti i tekstove.

Koji bi deo iz romana izdvojio kao najbolji?

Nisam želeo da diferenciram poglavlja ili motive tako da budu kvalitativno različiti, ali jesam ponosan na likove koji su u mom pisanju inače pre svega tu da služe priči, ali su mi se ovog puta „oteli” i izborili za neki svoj prostor i glasove. Takođe mi je bilo jako važno da se segmenti i detalji nadovezuju jedni na druge u okviru čvrste unutrašnje logike koja me asocira na slagalicu ili satni mehanizam.

Sada kada je roman, napisan, iza tebe, osećaš li da si kao pisac sazreo?

Ovo je svakako bio još jedan, verovatno i najveći spisateljski izazov koji sam savladao. Nekada sam pokušavao da eksperimentišem u pričama, recimo ako nisam imao dijaloge napisao bih priču sastavljenu samo od dijaloga, ili iz drugog lica jednine, iz ženske perspektive, satiričnu, društveno angažovanu priču, itd… Roman pruža mogućnost da više stvari odjednom „izbacite iz sistema” i na taj način je pre svega velika škola, naročito ako se radi natenane i temeljno, vodeći računa o svakom elementu u velikoj slici istovremeno… Tako da ukratko, osećam se samouverenije, ali ne smatram da ću ikada prestati da učim i razvijam se kao pisac.

Prošle su prve promocije… Utisci?

Pre svega, napuniti dve sale (u Domu Omladine i Domu kulture Studentski grad) sa preko 80 slušalaca, i to u istoj nedelji u istom gradu nije uopšte loše, naprotiv. Činjenica da smo oba puta uspeli da rasprodamo sve knjige koje smo poneli, kao i da sam ih potpisivao dok mi se ruka ne bi umorila, još je lepša i nadam se da ću slična iskustva imati i kada zaređam po drugim gradovima. Posebno iskustvo i prevazilaženje još jednog straha i blama bila je skorašnja promocija na Knez Mihajlovoj ulici, gde je potrebno pravo umeće (i dobar, jak glas) da se izborite za pažnju prolaznika u oštroj konkurenciji svirača, žonglera i drugih uličnih umetnika.

Prvi su utisci čitalaca sigurno došli i do tvojih ušiju. Znaš li kako je primljen roman? pescana hronika 3D

Polako formiram top listu najjačih priča vezano za roman, i tu se izdvajaju majka jednog drugara, i drugi (takođe ženski) fan na fejsbuk stranici romana koje su ga čitale po tri puta, zatim klinci koji inače ne uzimaju knjigu u ruku, ali zato otimaju „Peščanu hroniku” roditeljima, oni koji su proveli besane noći jer nisu mogli da prestanu sa čitanjem, i drugi koji su od straha morali da spavaju sa upaljenim svetlima… Efekti su različiti, ali mi je posebno drago što razni čitaoci ističu različite stvari kao jače strane romana, pa čak imaju i potpuno različite favorite među junacima.

Kako je roman prošao kod književnih kritičara? Veruješ li da negativna kritika može da pomogne piscu?

Zasada imam tek nekoliko kritika, i uglavnom su pozitivne i konstruktivne, ali imam i jednu negativnu. Po meni, sama činjenica da u poplavi izdanja neko odvoji vreme da izanalizira baš moj roman, čak i ako mu se ne sviđa, dobar je znak. Iz svake kritike se trudim da izvučem pouku za dalji rad i očekujem ih još mnogo, jer je roman otišao na veći broj adresa kritičara u zemlji i regionu.

Leto je i zatišje vlada i u književnom svetu. Planiraš li promocije romana na jesen?

Pre svega želim da se susretnem sa čitaocima van Beograda, mada mi ostaje još par atraktivnih sala kao što su Kolarčeva zadužbina i Parobrod koje su mi u komšiluku i koje bih takođe voleo da napunim.

Šta ti teže pada: rad na kratkim pričama ili rad na romanu?

Roman je svakako zahtevniji jer, ako hoćete da to sve u konačnom sledu ima smisla, a da se pri tom održava i dobar ritam, morate stalno da žonglirate sa većim brojem loptica. Kratka priča sa druge strane, naročito ako postoji zahtev striktno ograničenog broja slovnih znakova, traži disciplinu i određenu surovost prema sopstvenim rečima, likovima i idejama. Ipak, kada bi me umorio rad na romanu, pisao bih kratke priče, jer u tome imam prakse i stoga mi predstavljaju pre svega zabavu.

Pišeš scenarije za strip. Koliko se to razlikuje od rada na kratkim pričama/romanu?

Sa jedne strane je mnogo opuštenije. Nema potrebe za urednošću jer je jedino bitno da se ideja i slika jasno predstave jedinom čitaču teksta – crtaču stripa. Sa druge strane, zahteva potpuno drugačije veštine, poput vizuelizacije teksta koji će se praktično nacrtati, jaku imaginaciju i mnoštvo zanatskih umeća vezanih za raspored teksta, prelaze iz scene u scenu i sa strane na stranu, onomatopeje i slično. Takođe se trudim da crtaču dam što više dokumentacije, pre svega fotografija kako bih mu/joj olakšao posao i nakon kompletiranja samog scenarija uvek slede konsultacije do finalizovanja proizvoda, tako da je u konačnom sledu proces mnogo komplikovaniji i širi od prostog pisanja.

Baviš se pisanjem književne, fimske kritike i kritike stripova, ali si radio i kao urednik. Reci mi nešto više o toj vrsti posla. Kako si se snašao u ulozi urednika?

Moje urednikovanje je pre svega bilo vezano za fanzin „Emitor“, i to je za mene najpre bila jedna zabavna ideja koja je brzo prerasla u ozbiljan posao i pristup nalik na pravi, profesionalni časopis. Kako sam bio deo celog tima zaluđenika koji su se ovime bavili ne mogu da odvojim moj udeo od jednog zajedničkog napora koji je rezultovao nekim sjajnim brojevima ove neverovatne publikacije relevantne na nivou Evrope.

Priredio si i zbirku priča erotske fantastike „Ugriz strasti“ (2007). Kako si došao na tu ideju?

To je ustvari bio jedan stari projekat društva ljubitelja fantastike „Lazar Komarčić” koji je dogurao do nekolicine prikupljenih priča, a onda je dobio finasijsku podršku Ministarstva kulture i uz nove materijale postao nešto lepo i značajno za društvo i domaću fantastiku uopšte.

Koliko je erotika zastupljena u fantastici i sa kakvim su se uspehom odazvali autori?

Postoji zanimljiva i duga tradicija u ovome kada govorimo o srpskoj i ex-Yu žanrovskoj fantastičnoj prozi, još od časopisa „Sirijus“; sa druge strane uspeli smo da obezbedimo učešće jednog Milorada Pavića i da obogatimo svaki priču sa namenski crtanim ilustracijama naših najboljih crtača.

Šta se trenutno kuva u tvojoj literarnoj radionici?

Mislim da ću se vratiti pričama, verovatno ću zaokružiti još jednu zbirku novijih kraćih proznih radova, ali me već svrbe prsti za nečim dužim i počeo sam da razvijam ideju za još jedan roman. Takođe, do kraja godine bi trebalo da izađe nastavak mog strip albuma „Družina Dardaneli” i još tušta i tma kraćih stripova za koje sam napisao ili trenutno pišem scenarije.

Razgovor vodila

Tamara Lujak