Pavle Leković, Poruka za nevidljivog

Filed under: afirmator,broj 15 - jun 2013,poezija i proza,sf / horor |

Holy_Book_Wallpaper_l2zddPotopio je pero u mastilo i popravio ugao sveće. Žuti papir je zaškripao.

22 maj, 1612. Pariz

… Još dvadeset minuta pa će svanuti. Bio sam budan i prošle noći. Smišljao sam kako da izvedemo novu predstavu. Glorio ju je pronašao u jednoj knjizi, u kući koju je video na brdu. Kao pesnik, često šeta Poljima, smišlja replike, kako će likovi izgledati i pevati, igrati, i sve to zapisuje.

Video je kamenu ogradu koje se nije sećao i osetio se, barem je tako rekao, zadihan i uzbuđen kao kada sam ga spasao od batina ljubomornog viteza kojem je zaveo ženu predstavom. U kući je našao knjigu… Ležala je na stolu, crvenih korica i zlatnih ivica. Pročitao je dramu i odmah dotrčao do mene. Ljudi su pričali da je jurio kao da ga gone, sudarao se sa njima na ulici, obarao tezge na pijaci dok se nije stvorio u Rue de Schateau.

Od tada spremamo predstavu, „Đavolju molitvu“. Isprva je nisam prihvatio, nije mi se svideo naslov ali je Glorio bio uporan, kao da ju je on lično napisao. Nikada ga takvog nisam video, lupao je šakama o sto sve dok nisam prihvatio da je izvedemo.

Tada se u trenu promenio, postavši krotak kakvim ga znam.

Mon Dieu, mislio sam da je potpuno poludeo.

Nije dozvolio da se tekst menja, moralo je sve da bude izvedeno i napravljeno kako piše u knjizi. Mučio sam se dok nisam nabavio sav materijal, podelio tekstove i organizovao probe.

Išlo je loše, ali su se glumci oduševili tekstom, kao da je nekako ušao u njih, svaka proba ličila je na malu predstavu.

Glorio je scenu podelio na dva dela, okačivši zavese svuda po bini.

Radio je neumereno i neumorno.

Anzalduo je zastao, obrisao lice maramicom i nastavio da piše.

… Sve je konačno gotovo, jedva čekam da vidim kako će izgledati.

Predstava počinje za nepunih četrnaest sati.

Pomerio je sveću, svukao se i legao da spava. Činilo mu se da nije ni zatvorio oči, kada je neko kao orkan uleteo u sobu, ukrašenu jednostavnim nameštajem, punu spisa, tekstova i pesama, patrljaka sveća i slomljenih pera.

Bio je to Glorio. Kosa mu je delovala raščupano, odelo mu je bilo blatnjavo. Anzalduo je tek tad primetio da kiša dobuje po krovu.

Glorio se tresao. Uzeo je čašu vina koju su mu je Anzalduo prineo i počeo sa pričom.

„Le théâtre… C’est… Oh, mon Dieu. Je ne savais pas. Je dormais sans someil… mon Dieu.

Le théâtre est brûlé. Le rideau a pris feu, quelqu’un… Nous devrions… Tout est fini.

Un vrai catastrophe.“[1]

Počeo je da jurca u krug, kao pas koji juri svoj rep, da se nemilosrdno udara u grudi i mrmlja „Katastrofa, katastrofa!“ Nije obraćao pažnju na Anzaldua.

„Glorio, a knjiga?“

Pitanje je vratilo boju u Gloriovo lice.

„Knjiga? Zaboravio sam na knjigu! Moram hitno nazad!“

Dok je to govorio, već je bio na vrhu stepeništa. Anzalduo se besomučno trudio da ga stigne. Dostigao ga je tek na polovini puta, ali se Glorio nije obazirao na prijateljeve povike da uspori. Jurio je kao da mu život od toga zavisi.

Pozorište je izgledalo jadno.

Kiša je ugasila požar, ali je zgrada bila potpuno uništena. Crne grede su počivale na kamenom temelju, kao ugljenisani ostaci jednog sna o umetnosti. Glorio je pao na kolena pred pozorištem, dok je Anzalduo obilazio ruševine u nadi da je barem nešto ostalo sačuvano. Pomerao je daske, saplitao se o zavese, dok je Glorio puzio ka mestu gde se nalazio stari kamin. Iz prašine i uglja izvukao je nešto što je ličilo na knjigu.

Bila je to „Đavolja molitva“, ili bar ono što je od nje ostalo.

Stranice su skoro potpuno izgorele, korice su se raspukle a zlato deformisalo.

Nije bilo moguće odgonetnuti tekst.

Glorio je izgledao tako jadno, kao da je izgubio desnu ruku. Kiša je i dalje padala, ljudi su nemo stajali pored ruševine i gledali ih. Glorio je skinuo ortač, uvio u njega knjigu i krenuo kući, u Rue de Ours.

Gomila se nemo rastvorila dok su prolazili. Išli su ćutke, Glorio noseći ogrtač u kojem se nalazila knjiga, a Anzalduo koračajući uspavano, kao da nije bio svestan šta su izgubili. Glorio je u prizemlju svoje kuće otvorio kafanu gde se služilo pivo i vino, gde se pristojno jelo i gde su često ostajali budni dok su pisali tekstove predstava.

Zaključao je vrata. Ostali su u mraku. Doneo je sveću, stavio je na sto i tako celoj sceni dodao zlokobnu patinu. Njihove senke su plesale po zidovima. Po stolu je prostro ogrtač, raširio ga i izvukao knjigu. Dunuo je u nju ne bi li je očistio od gareži ali nije uspeo.

Anzalduo je doneo crno mastilo. Pokušali su da dopišu, po sećanju, tekst koji je falio. Ali čim je prva kap crnog mastila dotakla hartiju, prozor se širom otvorio, staklo je puklo a sveća se ugasila, ostavljajući beli dim da lebdi ka tavanu.

Anzalduo je podigao knjigu; sve je bilo na svome mestu, korice su bile cele, išarane zlatom, stranice pune originalnog teksta, kao da ih vatra nije uništila. Glorio se obradovao i posegnuo za knjigom kao za najvećim blagom. Lice mu se, međutim, iskrivilo u bolu, jer ga je knjiga vukla ka stolu kao da je bila od užarenog olova. Osetio je kako ga dlanovi peku. Nožem je rasekao korice iz kojih je ispalo zapečaćeno pismo, pisano jezikom koji nisu razumeli.

Anzalduo se kolebao i razmišljao kako bi bilo bolje da knjigu nisu ni našli, dok je Glorio već lomio nepoznat im pečat.

Rukopis je, začudo, bio na francuskom.

„… Celui qui lit tout cela, il a reçu mon message…[2]

Zovem se Gui de Vitore, vladar zamka Brinjon u istočnoj Belgiji. Moje zemlje prostiru se na nekoliko hektara. Samo su dva sela pod mojom vlašću, te mogu reći da i nisam baš uspešan vitez. Podigao sam se iz pepela. Bio sam sin običnog seljaka koji je plaćao porez i trpeo da ga gazi crna čizma. Njegovom se gospodaru pridružio čovek crne puti, kojeg je ovaj doveo sa putovanja po severu Afrike, gde se borio protiv nevernika. Treća je generacija vladala kada sam se rodio. Obrađivao sam zemlju kao moji otac i moja majka, kao cela moja porodica. Danima sam gledao kako sinovi crne puti jašu preko livada do šume koja se nalazila blizu polja. Zavodili su devojke koje bi im se dopale, pa je jednog dana izbor pao i na moju sestru. Pokušala je da se oslobodi tako što je pobegla u šumu. Više je nikada nisam video… Ogorčeni, crni ljudi su naterali našeg gospodara da poveća poreze.

Udvostručili smo rad kako bismo sve postigli.

Zamrzeo sam ih.

Pobegao sam od kuće sa petnaest godina i postao šegrt kod kovača. Učio sam, i malo po malo, uspeo da izborim mesto za sebe. Vratio sam se odakle sam potekao, kući, samo da bih saznao da su mi ubili roditelje u znak odmazde zbog mog bekstva. Gospodar je već bio star, a crni ljudi su se osilili. Naoružan, čekao sam ih da dođu. Koračajući preko sobe, osetio sam najednom oštar bol, kao da mi je neko seo na grudi.

Ugledao sam crnu senku kako sedi na ivici prozora. Obratila mi se tihim rečima.

„Veux-tu être plus puissant d’eux? Veux-tu qu’ils soient morts?“[3], upitala je. Klimnuo sam glavom i odjednom se osetio demonski snažan.

Na vratima su stajali sinovi crnog čoveka, isti oni koji su ubili moju porodicu. Zamahnuo sam mačem koji kao da je imao sopstvenu volju; sekao je bez milosti, gotovo da nisam upravljao njime. Dopala mi se njegova zamisao.

Iz zamka su svi pobegli kada su videli šta sam počinio, te sam tako ostao sam. Okružio sam se knjigama bliskoistočnih okultista koji su objašnjavali pojave crne magije, i knjigama sudanskih vitezova koji su opisivali svoja iskustva sa crnim ljudima. Čitao sam dnevnike vitezova, ritera, monaha, vlastelina… Opisivali su avanture koje su imali, bitke koje su vodili, robove koje su zarobljavali, žene koje su silovali a zatim ubijali, ali mi nisu mnogo pomogli.

O crnim ljudima saznao sam malo, uglavnom o njihovom izgledu, ponašanju i navikama. Mržnja koju sam gajio nije se stišavala, čak se s godinama povećavala.

Jedne noći, zaspao sam za stolom, gde sam pisao ovaj manifest mržnje.

Video sam mrak, noć bez zvezda, i veliku vatru ispod drveća na kojima su se klatila tela crnih ljudi. Oko njih, stajali su nevidljivi ljudi, držeći baklje i paleći košulje svojih žrtava koje su se, iako mrtve, trzale pri svakom dodiru baklje.

Daleko iza, stajale su ožalošćene porodice koje su čekale da preuzmu tela kada nevidljivi ljudi završe sa njima. Slika koju sam video pomračila se i probudio sam se kao bez daha.

Na prozoru sobe ukazala se crna senka.

Sedela je na ivici meseca i držala peščani sat i kosu u rukama.

Rekla mi je da je to što sam video budućnost crnih ljudi. Bela boja je ključ.“

… Glorio je ostavio pismo. Anzalduo je nemo gledao u ispisane redove, kao da nije bio pri čistoj svesti. Ćutao je i plitko disao. Glorio je uzeo pismo, vratio ga u knjigu i polako zašio mesto odakle ga je izvadio. Sklopio je knjigu i položio je u tajnu pregradu u zidu.

„Anzalduo, đavolja je ovo stvar… Bolje da ne spremamo ovu predstavu.

Bio sam slep, mislio sam da u rukama držim delo genija.“

Anzalduo je klimnuo glavom. Glorio se okrenuo vratima.

„Mari-Lepen, donesi litar vina! Ovo mora da se proslavi!!“

Tako su nastavili da sede.

P. S.

Zapalili su veliku vatru… Staro stablo hrasta nije listalo već nekoliko godina, grane su mu oslabile, ali su bile dovoljno jake da izdrže tri tela koja su nemoćno visila.

Ispod njih, postavljen je veliki krst.

Jašući na crnom konju i noseći baklju, približavala se prilika u belom.

Krst je počeo da gori, zahvativši tela.

Kada se plamen stišao, ugljenisane ostatke bacili su na zemlju.

„Gospodine Forest, vreme je da krenemo.”

Čovek crne kose strgao je kukuljicu.

„Da, vreme je. KKK i dalje maršira.“

Ostavili su predeo, hrast koji je tinjao i tela koja su odavno prestala da se trzaju.

P. P. S.

21.02.1988.

Nacionalna Biblioteka Francuske.

Znajući da je upravnik vrhunski zaljubljenik u arheologiju, doneli su mu knjigu koju su pronašli u tajnoj pregradi kuće u starom delu grada. Profesor De Vinjon, ozbiljan, prosed čovek u ranim pedesetim, pokušao je da otvori knjigu, ali čim ju je dotakao, počela je da se pretvara u prah.

Jedino što je od nje ostalo, bilo je staro pismo, slomljenog pečata.

Počeo je da čita.

„Celui qui lit tout cela, il a reçu mon message… Zovem se Gui de Vitore…“

P. P. P. S.

Prilika u crnoj kukuljici stegla je šaku.

Mrmljajući zadovoljno, pucnula je prstima, uzela kosu i zakoračila u mrak.

Nova žrtva bila je pronađena.



[1] Pozorište… Ono je .. O mon Dieu. nisam znao. Nemirno sam spavao… mon Dieu.. Pozorište je izgorelo. Zavesa se zapalila, neko… Sveća je ostala da gori… Moramo.. Sve je gotovo. Katastrofa.

[2] Onaj ko ovo čita, primio je moju poruku…

[3] Želiš li da budeš jači od njih? Želiš li da ih ubiješ?