Pavle Ćosić za Afirmator

Filed under: afirmator,broj 20 - novembar 2013,intervju |

Mogao bih možda da nabrojim neke ljude koji su se posredno bavili politikom kao što su recimo Džordž Orvel ili Radoje Domanović, ali među političarima… Pa to je nemoguće. Politika je grana privrede u kojoj laž postaje svakodnevna, normalna i opšteprihvaćena pojava.

 

Pavle Ćosić

Uz sve promene srpski jezik ipak čuva svoj identitet. Ma koliko da se menjao on u temeljnom smislu ostaje isti taj jezik zadržavajući svoju osnovnu fizionomiju. Međutim, i promene su nužan činilac jezičkog razvoja. Kakve promene prepoznaješ u našem jeziku danas, i da li te promene prevashodno utiču na njegovu leksiku?     

 

U leksici su svakako promene najočiglednije i najdinamičnije. Posebno u ovoj zadnjoj deceniji od razvoja interneta, medija i slično. Sve su prisutnije engelske reči, ali i njihovi spontani prevodi. Skoro svakodnevno nailazimo na nove reči. U ostalim oblastima, srpski se, kao uostalom i svi jezici, menja znatno sporije i opreznije, jer svi ostali segmenti jezika podležu normi, konvenciji (doduše, i leksika, ali su tu i normativisti po prirodi stvari fleksibilniji). Recimo, neke jezičke konstrukcije i značenja preuzete iz stranih jezika. Na primer, „Najbolji film ikada“ je konstrukcija koja je već odavno usvojena i u medijima, naročito na portalima koji nemaju lektore. Ovo norma ipak ne može da prihvati, jer prilog ikad u srpskom nema značenje koje u engleskom ima everof all times – „Najbolji film svih vremena“. Ipak, to ne znači da i ovo jednog dana neće biti usvojeno ukoliko naiđe na široku primenu koja se ne može zaustaviti.

 

Tumačenjima se pored stručnjaka povremeno (sve češće) bavi i neuk svet, dakako na svoj način − pri čemu se narodu nerazumljive reči lako iskrivljuju da bi ličile na nešto poznatije, sa čime inače nemaju istinske veze. S druge strane imamo i kolokvijalizme, žargonizme, dijalektizme i vulgarizme. Kako jezik opstaje u tim i takvim uslovima?

 

Nisam siguran da najbolje razumem ovo pitanje, ali probaću otprilike da odgovorim. Šta zapravo znači neuk svet? Narod je taj koji kreira jezik a ne stručnjaci. Stručnjaci su tu samo da isprate promene u jeziku, konstatuju ih, i u konsultacijama odluče da li mogu postati deo norme ili ne. Naravno da u tom slučaju i ljudi kojima to nije struka imaju pravo time da se bave, ali je problem u tome što tako dolazi do velikih zabluda. Na primer, često će neki matematičar da tumači jezik kroz zakone matematike, fizičar kroz zakone fizike, i tako dolazimo do brojnih zabluda koje i čitav narod prihvata. Namerno sam gore upotrebio pridev „zadnji“ u značenju „poslednji“. Jedna od najvećih zabluda je da to ne može, jer je zadnji isključivo suprotno od prednji. Nema sumnje da se toga prvi dosetio neki nestručnjak ili baš matematičar. Do toga dolazi usled odavno utvrđenog mita da reči ne mogu da imaju više značenja. Zašto se onda niko ne buni protiv zadnjih namera kad ne mogu da budu prednje? Verovatno zato što se taj neko nije dosetio i ovog značenja prideva zadnji. Prosto, skoro sve reči u jeziku imaju najmanje tri značenja, bar kad govorimo o relativno čestim rečima. I ta značenja ponekad umeju poprilično da se razlikuju, a nije redak slučaj da jedna ista reč ima, zavisno od konteksta, i suprotno značenje.
A što se tiže žargonizama, kolokvijalizama… Opet se vraćamo na pitanje norme. Neke reči opstaju u žargonu, ali većina je prolaznog karaktera. Još su ređe one koje uspeju da pređu put od žargona do standardnog jezika, ali i to se događa. Po tom pitanju je srpski prilično rigidan. U njemu se žargonizmi, a pogotovo tzv. opscene reči, veoma teško primaju u normi. To je valjda stvar neke tradicije. Već hrvatski je mnogo otvoreniji za takve slučajeve, valjda po ugledu na jezike koji ga okružuju – nemački i italijanski – čija je fleksibilnost po tom pitanju mnogo veća nego u srpskom.

 

Kako sagledavaš jezičku, rasnu i kulturnu razliku među narodima? U pogledu kulture, rečnik jednog jezika doista verno odražava datosti i potrebe zajednice koja se njime služi, ali se, isto tako, to trojstvo jezika, rase i kulture često koristi u šovinističke i rasističke svrhe?

 

Jesi sigurna da je tako? Saznanja do kojih je došla savremena sociolingvistika govore upravo suprotno: da se svi jezici sveta u svojoj najdubljoj suštini zapravo ne razlikuju i da nema jezika za koji se posebno može tvrditi da se iz njega čita mentalitet ili bilo koja osobina nekog naroda. Možemo eventualno pratiti količinu sinonima iz pojedinih leksičkih polja, pa na osnovu toga izvesti zaključak da onaj jezik koji ima više sinonima za, na primer, glagol ubiti, naročito u žargonu, samim tim ukazuje da u tom narodu postoji veća potreba za ubijanjem. Ali to je nešto što nauka ne može dokazati. Kao što rekoh, žargonizmi su mahom prolazni, pa je moguće da se broj tih sinonima uvećava u situacijama kad je narod, koji se služi tim jezikom, u ratu ili u ratnom okruženju. To je banalan primer, ali mogli bismo ih navesti na stotine. Ako bismo prihvatili ovu tezu, ispostavilo bi se da su anglofoni narodi najkrvoločniji. A to bi verovatno bio pogrešan zaključak, jer se radi o tome da je engleski najrasprostranjeniji jezik na svetu (mislim na raspoređenost po celom svetu, ne po broju govornika), i normalno je da je u njemu sinonimija najrasprostranjenija.
Na kraju, ne verujem u trojstvo jezika, rase i kulture. Jezik i kultura su zaista povezani. Jezik je deo kulture jednog naroda, ali rasa nema nikave veze sa ova dva pojma.

 

U trojstvu jezika, nacije i države stvari kao da se još više komplikuju. Nije lako odrediti šta predstavlja jedan jezik, a šta jednu naciju, teško je reći šta je u velikom postojećem šarenilu tipično, a šta nije; kao da jezik i nacionalnost nisu organski povezani, iako ima mnogo slučajeva podudarnosti ovih istorijskih kategorija (naročito u Evropi), zbog čega se ovde jezik i danas često smatra jednim od glavnih obeležja etničkog i nacionalnog identiteta. Dakle, šta predstavlja jedan jezik, a šta jednu naciju, (državu)?

 

Ovo se naročito odnosi na jezike nastale rastakanjem srpskohrvatskog i pretpostavljam da si to pre svega imala na umu. Ovo je mnogo komplikovano pitanje i zahtevalo bi jednu poveću studiju, a mnoge su već i napisane. I knjige, i to vrlo ozbiljne. Ja mogu samo da kažem svoje mišljenje. U ovom našem slučaju, ja smatram da je to jedan isti jezik, što je generalno opšteprihvaćeni lingvistički stav, ali i da svi ti narodi u taj jezik unose neke svoje specifičnosti i to svaki narod na sebi svojstven način. Te specifičnosti ipak nikad neće biti dovoljne da ti narodi prestanu međusobno da se razumeju i govore svojim jezicima koje različito nazivaju. To je pitanje politike. Normalno je da je Hrvatska od momenta osamostaljenja proglasila hrvatski kao samostalan jezik. Šta bi drugo hrvatskoj naciji ostalo kao differentia specifica ako ne jezik? Bošnjaci i Crnogorci su tu u još nepovoljnijem položaju, ali ni oni nisu imali drugog rešenja.

 

Posebno na našim prostorima: izbor ćirilice ili latinice u pisanju je bio primarno određen verskom pripadnošću. Danas je drugačije ili nešto treće?

 

Koliko se ja sećam, a odrastao sam u socijalizmu, izbor ćirilice i latinice, u Beogradu barem, nikad nije imao veze sa verskom pripadnošću. Možda je imao veze u onoj staroj Jugoslaviji. Danas je to pitanje malo previše zategnuto. Nekima smeta previše ćirilice, drugima previše latinice, a neosporne su dve činjenice: da je ćirilica oficijelno pismo i da je upotreba ćirilice i latinice u Srbiji potpuno ravnopravna.
Ja dosta radim sa strancima i prilično mi je teško da im objasnim ovaj fenomen. Nije ni čudo, jer je srpski jedini jezik na svetu koji ima sinhronu digrafiju. Bukvalno jedini. U tom smislu, čak i najtvrđi nacionalnisti zapravo bi trebalo da budu ponosni zbog toga, a ne da isteruju ćirilicu kao jedino srpsko pismo, jer ona to zasigurno odavno više nije.

 

Ko je tvoj Politički Otac?

 

Nemam ga, niti sam ga ikad imao (zašto je politički sa velikim p?). Mogao bih možda da nabrojim neke ljude koji su se posredno bavili politikom kao što su recimo Džordž Orvel ili Radoje Domanović, ali među političarima… Pa to je nemoguće. Politika je grana privrede u kojoj laž postaje svakodnevna, normalna i opšteprihvaćena pojava.

 

Kada je jezik ideološki?

 

Onda kad se u njega previše meša politika, naročito u zategnutim političkim prilikama.

 

Jezičke razlike se u izvesnoj meri prevazilaze i samim međujezičkim kontaktima (npr. učenjem i prevođenjem). Jezici utiču jedni na druge, jednosmerno ili uzajamno, što može dovesti do masovnog pozajmljivanja, pa i interferencije. Kako jezik dozvoljava te prelaze, kako se ti prelazi kreću, kojim putevima?    

 

Kreću se upravo ovim putevima koje si nabrojala. Neposrednim dodirom ili putem prevoda. Neki jezici su skloniji interferencijama i pozajmljivanjima, a neki manje. To je opet stvar tradicije. Srpski, na primer, spada u jezike sa izrazito lakim prihvatanjima stranog uticaja. Pojedini lingvisti smatraju – i previše. Nedavno je održana sednica Odbora za srpski jezik koja je bila posvećena tom pitanju, ali nije se došlo ni do kakvih posebnih zaključaka ili preporuka. Samo je konstatovano ovo što sam i ja sad rekao.

 

Osim istorijskih procesa, u istom (ili sličnom) pravcu deluju i moderni činioci kao što su naučno-tehnološki razvoj, urbanizacija, masovni mediji i, s tim u vezi, raširene svakodnevne komunikacije. Kako se dozvoljava njihov uticaj, upliv u leksiku?

 

Kako se dozvoljava? Nema tu ko šta da dozvoli ili ne. Oni prosto ulaze u leksiku sami od sebe. Čak ni ne pokucaju pre nego što uđu, jer to nije običaj. Običaj je da te reči budu primljene ili izbačene napolje. O tome odlučuju govornici.

 

U nauci često nailazimo na reči iz grčkog i latinskog jezika. Latinski je svoj međunarodni status zadržao kroz ceo srednji vek, a u nekim oblastima sve do danas − služeći kao izvor naučne i stručne terminologije. Strane reči u našem jeziku, adaptirane i manje-više odomaćene, dolaze nam još i iz mađarskog, romanskih jezika, nemačkog, ruskog (stilski specifičnije novije reči) itd. A čini se da je najjači uticaj ipak uticaj engleskog jezika; bez anglicizama teško da bi se mogle zamisliti čak čitave oblasti našeg modernog života. Šta misliš o stranim, a šta o domaćim rečima?

 

Ja ne pravim neku posebnu razliku između stranih i domaćih reči, pogotovo zato što ni strane ni domaće u pravom smislu ne postoje. Svi primeri koje si navela dolaze iz praindoevropskog, zajedničkog prajezika svih ovih naroda. Domaće su one koje su slovenskog porekla, ali i slovenski jezik se izdvojio iz praindoevropskog, pa su neke osnovne reči u svim tim jezicima, uključujući i starogrčki i latinski, skoro iste. Mahom se razlikuju fonetski, ali da potiču od iste reči vidljivo je i laicima.
U svakom slučaju, odgovor na tvoje pitanje je: svejedno mi je da li neko koristi domaće ili strane reči, ali mi bode uši kad neko preteruje na bilo koju od te dve strane.

 

Afirmator, afirmativa, afirmativan, afirmacija, afirmirati (afirmisati) dolazi nam iz latinskog jezika u značenju potvrditi, potvrdan, potvrđivanje, tvrditi itd. Međutim, i ova reč je, čini se, poprimila konotativno značenje, te se neka njena sekundarna i izvedena značenja češće i radije upotrebljavaju od primarnih. Zašto reči poprimaju određena značenja?

 

Na ovo pitanje sam odgovorio na samom početku. Reči poprimaju različita značenja zato što za tim očigledno postoji potreba. Tako je u svim jezicima, bar u onim za koje znam. Razlozi mogu biti različiti, ali najčešće do toga dolazi iz praktičnih i stilskih razloga.

 

Neka jezička obeležja i neke tipove govora mi volimo ili ne volimo, cenimo ili ne cenimo, ne zbog onoga što oni sami po sebi jesu, nego zbog onoga što oni predstavljaju, dakle, ne iz jezičkih nego iz društvenih razloga? 

 

Moglo bi da bude i iz jezičkih, zašto samo društvenih. Moglo mi da bude i iz političkih ili verskih. To je svakako individualna stvar i jedna je od onih kojima se bavi sociolingvistika za koju ja nisam neki stručnjak. Čak i u običnom razgovoru, mi možemo da gajimo veći ili manji afinitet prema nekome samo zato što se slažemo u tome da nam se neka reč ne sviđa, ali ja mislim da je to površno. U sledećem koraku ozbiljno ćemo se sukobiti kad dođemo do nekog ozbiljnijeg, dubljeg mišljenja.

 

Šta misliš o vrednovanju i pravljenju razlike između jezika našeg sela i gradskog jezika? Kod nas su do skora gotovo jedini stvaraoci jezika bili pisci. Ko danas stvara jezik, i gde se on stvara?

 

Jezik se stvara u narodu, i ja se zato zalažem za očuvanje dijalekata, jer su oni jedna od najvećih vrednosti svakog jezika. U socijalizmu je postojala tendencija za unifikacijom svih dijalekata, ali ovaj projekat srećom nije uspeo (za razliku od francuskog, u kojem je Revoluciji pošlo za rukom da uništi skoro sve dijalekte francuskog jezika, makar one koji se govore na teritoriji Francuske). Dakle, pisci nisu jedini stvaraoci jezika, pitanje je da li su oni to uopšte, ali i pisci pišu u dijalektima. I to nije skorija pojava. Setimo se samo Stevana Sremca.

 

Birokratizacija jezika deluje kao najveća pretnja svakoj jezičkog kulturi ili?

 

I da i ne. Administrativni jezik se često uvlači u običan govor, ali ne vidim ja tu neku posebnu pretnju. To čak ponekad može da bude simpatično kad se koristi u zabavne svrhe.

 

 

Razgovor vodila: Jelica Kiso