OTKRIVANJE MISTERIJE IZLOŽBE Pišu: Danica Spasojević, Milana Šašić, Jelena Petrović, Nataša Parezanović i Nataša Radojević

Filed under: afirmator,broj 09 - decembar 2012,vizuelne umetnosti |

Nadežda Petrović

Radionica „Otkrivanje misterije izložbe“, organizovana u sklopu likovne izložbe 26. Memorijala Nadežde Petrović, Čačak, oktobar 2012. godine

        „Muzej je tu, da makar i za vječnost, produži postojanje svega što zagovara kao identitet, ali jednako obavezan da i sam slično potraje. Da bi pak trajao, mora se mjenjati. Novi muzeji, osim po svojoj arhitekturi i primjenjenoj tehnologiji, mogu biti novi i u svojoj koncepciji i mogu imati i vrlo odgovoran odnos koji ide i tako daleko da formira i vlastitu publiku, pa svi skupa obavljaju pravi posao. A pravi posao jest kvaliteta života, tolerancija, dostojanstvo razlika itd.“

                                                                                                                          Tomislav Šola

Heritologija kao humanistička disciplina u osnovi svoje teorije pretpostavlja postojanje kolektivne memorije – definisane kao baština – koja podrazumeva dokumentovanje iskustava iz prošlosti i sadašnjosti, institucije i praksu baštinjenja, kao i njenu ulogu u savremenom društvu. Sve tradicionalne institucije baštine su zapravo rezultati završenog procesa muzealizacije (Tomislav Šola, Eseji o muzejima i njihovoj teoriji – prema kibernetičkom muzeju, 2003). Nažalost, većina muzeja formirana je bez ikakve ideje i strategije, oni vremenom postaju beskrajni depoi u kojima se skladišti naša prošlost i odakle se po potrebi izvlače pojedinačni predmeti koji se zatim izlažu pred publikom u nadi da će bar pojedinci biti impresionirani količinom podataka, stanjem eksponata, ili jednostavno izaći iz muzeja sa nekim novim zaključcima, otkrićima ili, još banalnije, osećanjem prijatnosti.

Zaboravlja se važna činjenica da je muzej samo posrednik u doživljaju i percepciji muzealija. „I kad nude više razbibrigu nego li znanje, baštinske institucije, pomažu modernom čovjeku da shvati prošlost i sadašnjost, da se prilagodi promjenama zbilje razumjevanjem njezine naravi.“ (Tomislav Šola) Uloga kustosa svedena  je na selekciju i kontekstualizaciju predmeta, umesto da se težište stavi na kreativnu snagu i  pronalaženje načina da se dopre do svesti posetioca. Stručna lica i korisnici nalaze se na suprotnim stranama, robuju klišeima i ne ostvaruju neophodnu komunikaciju i saradnju. Mada, teorijsku mogućnost konzumiranja i uspostavljanja interakcije sa umetnošću imaju svi obrazovni profili društva svih generacijskih doba, praksa pokazuje da je zastupljenost publike nižeg stepena obrazovanja, kao i mlađe populacije, na nezavidnom nivou. Za njih muzeji i galerije predstavljaju neku vrstu iskušenja koje im uliva strah. Ustručavaju se da ih posećuju, da postavljanju pitanja stručnim licima, iz bojazni da ne dođu u dodir sa svojim “neznanjem”. Često ih odlikuje nezgrapno i zabrinuto ponašanje, koje se očitava u gestovima i pogledima, kao manifestacija istog straha od razotkrivanja nerazumevanja “smisla i koncepta”.

Radionica „Otkrivanje misterije izložbe“, organizovana u sklopu likovne izložbe 26. Memorijala Nadežde Petrović, imala je za cilj upravo pobuđivanje interesovanja za umetnost kod mladih. Približavanje umetnosti gimnazijalcima osmišljeno je kroz komunikaciju sa stručnim licima, putem sugestija i razgovora, sa namerom da se mlada publika osposobi i oslobodi za interpretaciju izložbene postavke. Učenici su podeljeni u tri manje grupe i svakoj je dodeljen edukator koji je trebalo da ih provede kroz postavku, predoči im njihove zadatke i motiviše ih za saradnju, pod pretpostavkom da će se učesnici osećati komfornije i opuštenije, kao i da će im biti lakše da iznesu svoje mišljenje ukoliko su deo grupe. Edukatori su svojim grupama davali jasne zadatke i sve potrebne informacije istovremeno potstičući kod njih sigurnost i naglašavajući lakoću zadatka, kao i bliskost teme.

Svaka grupa je, uz pomoć edukatora, pristupila izložbi na drugačiji način – akademski, popularistički i fenomenološki. Grupa sa akademskim pristupom imala zadatak da otkrije koncept izložbe uz pomoć informacija koje je dobila neposredno pre početka radionice i da svakom radu nađe uporište u nauci o umetnosti. Učesnicima su objašnjeni osnovni principi čitanja izložbe i rada. Tokom radionice od edukatora su dobijali određene informacije i zadatke kojima je trebalo da pristupe slično kao školskim zadacima. Na početku radionice grupa je zadacima pristupila pasivno, bez vidljive povratne reakcije na izlaganje edukatora. Tokom stručnog vođenja, kod obilaska prvih eksponata, pojedinci iz grupe polako su počeli da se uključuju u rad, ali i dalje uz sugestije i pitanja edukatora. Do kraja vođenja učesnici su bili dovoljno osposobljeni da sami reprodukuju osnovne informacije o delu, dok su do složenijih zaključaka dolazili uz stručnu pomoć. Potpuni samostalni rad i međusobna saradnja u okviru grupe bila je ostvarena tek na kraju, kad su sami pripremali prezentaciju i njihov doživljaj izložbe. Međutim, oni nisu otišli mnogo dalje od prepoznavanja predstavljenog predmeta i otkrivanja primarnog značenja. (Pjer Burdije, Umetnička dela i razvijanje ukusa) Obzirom da je akademski pristup najsličniji odnosu koji članovi grupe imaju u školi sa svojim predavačima, za ovu grupu će postojati jedan, precizan i jasan odgovor o svakom eksponatu i sve što se ne bude uklapalo u ponuđen šablon, neće im se dopadati. Insistiraće na stručnim terminima i kritičkom stavu bez davanja ličnog mišljenja ili udubljivanja u različite nivoe značenja dela. Na osnovu ankete sprovedene na kraju radionice zaključujemo da na učesnike, shodno zadatom pristupu, nisu poseban utisak ostavila dela koja im na prvi pogled nisu bila razumljiva. Lični stavovi formirani su na osnovu razgovora sa edukatorom. Kod eksponata na kojima učesnici nisu mogli da primene osnove o čitanju dela, zadržali su se na informaciji koju su dobili sa legende i samostalnom razumevanju poruke.

Kod grupe sa fenomenološkim pristupom težište je stavljeno na njihov lični doživljaj i stav na koji nije uticala nikakva prethodna informacija vezana za postavku; naglasak je stavljen na proces otkrivanja i saznanja, a ne na krajnji ishod. U toku vođenja edukator je beležio utiske i zapažanja grupe, ali nije davao svoje ocene, ostavivši prostor učesnicima da sami interpretiraju umetničko delo i donesu sud o onome što su videli. Kako učenici nisu imali prilike da čuju ništa o postavci od edukatora, niti su tokom vođenja dobijali konkretne sugestije o delima, u početku su bili pasivni i nezainteresovani. Stid i strah od „pogrešnih odgovora“ ili mogućnosti da „ispadnu glupi“ brzo su prevazišli tokom obilaska postavke i pažnju im je odvukao sadržaj postavke, bez ustručavanja su govorili o onome šta vide, a ne šta bi trebalo da vide i zaključe. Prepoznavali su već usvojene forme, simbole, materijale, ali se nisu udaljavali od prvog utiska. Već u toku obilaska postavke, članovi grupe su imali slične asocijacije. Brzo su uskladili svoje ideje i povezali postavke u njima logičnu celinu. Posmatrajući umetničko delo pokušavali su prvo da mu odrede sadržaj, da izdvoje slike i predmete koji su im prepoznatljivi i izvedu zaključke na osnovu njihovog simboličnog ili objektivnog značenja u realnom životu. Izgubili su početni strah od neznanja i stid i jasno isticali šta im se dopada, a šta ne, mnogo bolje braneći svoje mišljenje u međusobnom dijalogu. Pri izlaganju su se koristili jednostavnim rečnikom, njima bliskim terminima. Interpretirali su dela slično kao zadatke u školi, zaključujući da ona predstavljaju neku vrstu zagonetke čije rešenje donosi određene poruke. Bez „poznavanja stilova“ i ostalih teorija, učenici su bili prinuđeni da dela shvataju u njihovoj čistoj fenomenološkoj materijalnosti tj. kao obične predmete spoljnjeg sveta. A njihova jako naglašena sklonost da zahtevaju realizam poticala je iz nedostatka razumevanja različitih vrsta percepcije i analiza. Zato su oni u tumačenju dela primenjivali jednostavan ključ koji im je omogućavao da prepoznaju predmete iz svakodnevne okoline kao predmete koji imaju određeni smisao. (P. Burdije)

Zadatak članova grupe sa popularističkim pristupom bio je da u skladu sa njihovim godinama i savremenim kulturnim i društvenim tokovima beleže impresije, zapažanja i zaključke o izložbi. Edukator je podsticao grupnu interakciju popularističkim, senzacionalističkim pristupom vođenju, gde je eksponate postavljao u savremeni kontekst, objašnjavao ih u tom maniru i tražio povratnu informaciju na isti način. Od učenika je traženo da slobodno izražavaju svoje misli i nedoumice, postavljaju pitanja i razgovaraju međusobno, kao da bez edukatora posmatraju izložbu, kao da nakon posmatranja treba da predstave izložbu svojim vršnjacima i obrazlože im zašto je treba posetiti,  imajući u vidu uticaje kojima podleže savremeno društvo, a pre svega oni. Senzacionalistički pristup pokazao se najbliži načinu razmišljanja grupe. Motivisani zadatkom da umetnost posmatraju kao vrstu zabave i spektakla, sa lakoćom su komunicirali na tom nivou. Nisu pokušavali da pronađu jedinstven i tačan odgovor u interpretaciji  dela, već su tražili načine da ga učine interesantnim, povežu sa nekim savremenim fenomenom i, pre svega, da se zabave. Koristili su se terminologijom medija i svog okruženja. Eksponate koje nisu uspeli da objasne na zadati način pokušali su da dublje analiziraju i da preko poruke koju oni mogu da nose aktuelizuju delo. Sva umetnička dela smeštali su u socijalni kontekst i pokušavali da prepoznaju probleme društva u kome žive. Smatrali su da umetnička dela moraju imati kritički stav, da ne smeju biti politizovana, u službi vlasti ili bilo koje vrste ideologije. Sa druge strane, zaključili su da je važno pronaći način na koji će se umetnička dela učiniti zabavnijim i popularnijim, a institucije kao što su muzeji i galerije postati deo svakodnevnog života.

Predubeđenja i stereotipi o galerijama i muzejima kao o dosadnim i zatvorenim institucijama u ovom radionicom su delimično narušeni. Ostvaren je kontakt sa učenicima koji su se zainteresovali za umetnička dela mada o tome ništa nisu znali. Najteže je bilo osloboditi ih stida i straha, kao i objasniti im da svako može da posmatra umetnička dela, kao i da je njihov sud ili doživljaj jednako važan i ispravan. Ovakav tip radionica daje neophodnu slobodu, ali u dovoljnoj meri usmerava i koriguje. Osnovna ideja da se ostvari interakcija između grupa i pobudi interesovanje kod njihovih članova je ostvarena, o čemu svedoče ankete i grupne prezentacije. Grupe su ostale dosledne prvim utiscima i analizama, nisu promenile stavove prema delima koja im se nisu dopala, ali su zato uspele da razumeju razloge zašto su i ona deo postavke. Najviše ih je zanimalo povezivanje svih eksponata u celinu, jedinstvenu priču i poruku. Samostalne prezentacije koje su učenici pripremili imale su za cilj da im pokažu koliko su uspeli da shvate i povežu izložbu. One su kod učesnika doprinela osećaju uvažavanja njihovog mišljenja i suda, a njihovo javno izlaganje pred publikom, među kojom je bilo i stručnih lica, učinilo ih je ravnopravnim članovima čitave manifestacije. Svi članovi grupa su se toliko uživeli u svoje zadatke, da su se otvoreno sukobili na debati braneći svoje stavove. Time su pokazali da je uz adekvatan rad i motivaciju moguće animirati grupe posetilaca i navesti ih na razmišljanje i uživanje u umetnosti. Lični kontakt sa stručnim licima i međusobna komunikacija takođe su izuzetno važani faktori. Upotrebljeni pristupi su omogućili prevazilaženje granica u komunikaciji pojedinca i institucije uz neposrednost i spontanost mlađih osoba prijatnog izgleda, jasno definisanog vizuelnog identiteta. Njihova inspirativna pojavnost i elokventnost, ali i neosporni autoritet, rezultirala je olujom ideja i oslobađanjem u izražavanju istih.

Kontakt sa umetničkim delima može se ostvariti samo kroz lagani  proces zbližavanja. Znanje se ne može prenositi isključivo pravilima ili receptima jer umetničko obrazovanje traži neku drugu vrstu kontakta između učenika i nastavnika u odnosu na tradicionalno obrazovanje. Važan je i redovan kontakt sa delima, na taj način se stvara spontana bliskost i usađuje se „kulturna potreba“. (P. Burdije) Ovakva potreba se razvija samo ukoliko se zadovoljava, dok je sa druge strane odsustvo kulturne prakse praćeno odsustvom svesti o toj vezi. „Kulturna potreba“ se za razliku od „primarnih“ mora probuditi, na njoj se mora metodološki raditi i ona se mora podsticati. Radionica je kod polaznika razvila želju  za druženjem, podrškom i vođenjem od strane odraslih, kao i potrebu za iskazivanjem sopstvenog mišljenja.

Mladi danas teže sintezi raznovrsnih podataka, informacija i znanja u uverljivo iskustvo koje pomaže razumevanju i kvalitetnom življenju jer je ono što im se danas nudi u velikoj meri nekorisno i banalno. Iako su danas okruženi sa mnogo više informacija stiče se utisak da je količina informacija obrnito proporcionalna kvalitetu informacija. Iz ovoga se da zaključiti da nam u procesu kombinovanja informacija i prenosu poruka nedostaje odgovarajući katalizator. To sigurno ne mogu biti tradicionalne muzejske institucije. Omladini, ali i odraslima, neophodno je razviti svest o procesima koji ih okružuju, oni moraju razumeti svet u kome žive kako bi mogli da ga prihvate. U skladu sa svojim godinama ubeđeni su da sve staro i tradicionalno treba odbaciti. Zato muzeji imaju pred sobom tako teške zadatke: da se menjaju i prilagođavaju civilizacijskim promenama, ali i da svoju publiku na najbolji mogući način provedu kroz prošlost civilizacije i sačuvaju je. (T. Šola)