OLGA DIMITRIJEVIĆ: Život i dramsko stvaralaštvo bez predrasuda

Filed under: 2014,afirmator,broj-27-jun-2014,intervju |

Olga dim.Pripadnik nove generacije koja ne poznaje, ali prepoznaje razlike i protiv kojih se bori na svoj način, Olga Dimitrijević (1984), diplomirala je Dramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, danas je jedan od poznatijih mlađih dramskih pisaca. Na odseku rodnih studija (Gender Studies) Centralnoevropskog univerziteta u Budimpešti odbranila je master tezu „Telo narodne pevačice na srpskoj estradi: konstrukcija nacionalnih identiteta posle 2000. godine”. Autor je drama „Internat”, „Radnici umiru pevajući”, „Narodna drama”, pozorišni kritičar, scenarista filma „Buđenje” (reditelj Irena Fabri). Drama „Radnici umiru pevajući” pobedila je 2010. godine na Hartefaktovom konkursu za najbolji društveno angažovani dramski tekst, a 2012. dobila je nagradu za najbolji tekst na Sterijinom pozorju. Povod za razgovor je gostovanje Olge Dimitrijević u Narodnom pozorištu Užice, povodom praizvedbe komada „Smećarnik” Koste Peševskog u režiji Stevana Bodrože, gde je radila kao dramaturg.

 

Završili ste master iz Rodnih studija (engleski: gender studies), pa Vas molim da nam malo predočite šta zapravo one obuhvataju?

Te studije su podrazumevale seriju kurseva i predavanja u čijem fokusu je razumevanje kako rodni mehanizmi funkcionišu u društvu, na svakodnevnom nivou, koliko oni određuju naš život, kao što je to slučaj sa rasom, seksualnošću, etničkim poreklom itd. Prolazi se kroz različite feminističke, nastrane, poststrukturalističke, postkolonijalne i druge teorije, analiziraju se mehanizmi moći utkani u našu svakodnevicu, analiziraju proizvodi kulture itd. To je jedno široko polje, ali izuzetno važno, jer na jednom određenom nivou doprinose razumevanju koliko npr. patrijarhat na svakodnevnom nivou određuje naše živote, bilo kom rodu da pripadate.

Šta mi, kao društvo, dobijamo takvim razumevanjem?

Prosto – borbu protiv patrijarhata i drugih mehanizama koji proizvode nejednakosti u našem svetu. Evo, žene su i dalje u podređenom položaju, ne samo u ovom društvu nego i u apsolutnoj većini država na svetu. Ta borba ne može nikako da stane ni u jednom trenutku jer, možemo da vidimo, i kad se postigne jedan nivo ženskih prava lako može da dođe do povratka na staro. Isto se odnosi i na većinu prava za koje su ljudi morali da se izbore u nekom trenutku, kao, na primer, radnička prava. Iza nas je 8. mart, taj praznik je ustanovljen u spomen na protest žena radnica čiji štrajk je brutalno ugušen, taj datum bi trebalo da nas podseti na to koliko koliko, još uvek, ravnopravnost nije dostignuta, koliko su krhka i ženska i radnička prava i koliko se stalno za njih treba boriti i težiti ka pravednijem društvu. Jedan od reprezentativnih primera je pravo na abortus. Nema države u Evropi, ili u zapadnom svetu, u kojoj se ostvarilo pravo na abortus, a da konzervativne strukture neprestano ne pokušavaju da oduzmu to pravo.

Koliko je ta vrsta borbe ostvariva u ukorenjenom patrijarhatu balkanskog mentaliteta?

Patrijarhat jeste duboko ukorenjen i internalizovan i u samim ženama, takođe. Opet, žene su često svesne svih organičenja koje im društvo u kojem žive nameće. Pre sto godina, Građanski zakonik u Srbiji, ženu je stavljao u isti rang sa maloletnicima i pripadnicima drugih društvenih grupa koje apsolutno nisu imale pravo da odlučuju o sebi i svojoj imovini. Žena nije imala pravo na nasleđivanje, imovina se vodila kao svojina muža. Članovi tog zakonika su se menjali kroz istoriju, ali ne i članovi koji su se odnosili na prava žena. Za sve to vreme, ženski pokret se razvijao i jačao u zemlji, uključivao se u progresivne društvene borbe, i na kraju je posle Drugog svetskog rata taj zakonik ukinut, a žene dobile prava o kojima su do tada mogle samo da sanjaju, barem u Ustavu i zakonima. To jeste bio jedan veliki emancipatorski projekat. Druga je stvar što ne može preko noći da se dođe do potpune promene sistema, tako da su te patrijarhalne matrice i te kako ostale i u socijalističkoj Jugoslaviji, ali mi imamo primere emancipatorskih praksi, i na njih ne treba zaboravljati.

O nekim problemima se u vezi položaja žena u našem društvu sve više govori. Koji su to problemi s kojim se žene najčešće susreću?

Seksizam, mizoginija, nasilje… Problemi se javljaju na svakom koraku: kada vas nipodaštavaju na radnom mestu zbog toga što ste žena, kada vam dobacuju razne komentare zato što ste žena, kada vas seksualno uznemiravaju, kada ćete teško napredovati na poslu zato što ste žena, kada ste izloženi partnerskom nasilju, kada neće da vas zaposle zato što ćete možda ostati u drugom stanju… Spisak se može nastaviti u nedogled. To su stvari o kojima stalno mora da se priča i protiv kojih se apsolutno treba kontinuirano boriti.

Stevan Bodroža- reditelj, Olga Dimitrijević, Nemanja Ranković, um. direktor

Stevan Bodroža- reditelj, Olga Dimitrijević, Nemanja Ranković, um. direktor

Sam pojam feminizma različito shvataju različite društvene grupe i pojedinci, i često ima negativnu konotaciju. Kako gledata na takva određenja?

Stvarno imam problem s tim da je feminizam postao ružna reč, da je došlo do toga da same žene koje istinski žive feminizam svakim danom, zaziru od toga da ih neko nazove feministkinjama. Uostalom, mi danas više ne možemo da govorimo o jednom feminizmu – već o više feminizama, a svima je zajednički otpor represivnim sistemima i mehanizmima, insistiranje na solidarnosti ugroženih, stvaranje politika zajedništva, želja da se svet menja na bolje, neprestano skretanje pažnje na seksualne, rodne, klasne, rasne i druge nejednakosti. Feminizam je podjednako važan i za žene i muškarce, i za one koji se ne vide kao pripadnici/ce te društveno uspostavljene rodne podele.

„Narodna drama” je prva drama u Srbiji koja govori o lezbejkama i prvi put je postavljena u Vranju 2012. g,a potom je doživela uspeh i u Beogradu na gostovanju u Ateljeu 212. S obzirom da na tu temu postoji ogroman jaz u shvatanju i toleranciji između provincije i prestonice, kako se desilo da drama krene baš iz Vranja?

Oni su to želeli. Prvo je bilo javno čitanje na festivalu „Borini dani“, a godinu dana nakon toga izašla je produkcija drame, tako da je vranjansko pozorište htelo taj tekst, a glumci su savršeno odradili svoj posao. Što se tiče mog razgovora s glumicama koje su tumačile uloge i same su govorile kako je to njima jedna od najbitnijih i najdražih uloga. To nije iznenađujuće, jer generalno u pozorištu, pa i na filmu, jake ženske uloge nisu uopšte česta pojava.

Ova drama jeste lezbejska u smislu da govori o ljubavi izmađu dve žene i od toga uopšte ne treba bežati, s tim, da je to i drama o pritisku sredine, o patrijarhalnim matricama, o mehanizmu jedne ljubavne veze, o ljubomori, tu ima još puno motiva koji su jako važni. Ako nešto što umetnost može da omogući, to je da govorimo o nekim temama koje se ne smatraju toliko prihvaćenim, zato što se, kroz neki, da kažem, narativ koji umetnost može da pruži uspostavlja bliska komunikacija s publikom. Publika tu dobija priliku da aktivno razmišlja i preispituje stvarnost. Meni je bitno da kroz umetnost govorim o tome, zato što mislim, da ima mnogo više potencijala za dijalog nego što ga ima kada o tome govorimo na nivou neke zvanične politike, koja se često odvija jednim jezikom koji nije toliko razumljiv ili je postao ispražnjen.

Olga-Dimitrijevic-fotoMotivi za ono što čovek radi, ukoliko stavimo iskrenost na prvo mesto, leže u njemu samom. Kako se Vi „slažete” s motivima Vašeg stvaralaštva?

Ja pišem o onome što me zanima i o onome što me intrigira, onome što je u meni i o čemu je važno da se govori. Lajtmotiv svih mojih tekstova su žene koje se bune. Ta pobuna može da se odvija na mnogo različitih načina, u mnogo različitih konteksta. Nekako, uvek krećem od toga. I u drami „Radnici umiru pevajući”, jedna junakinja je radnica a jedna pevačica, ali odluče da ne pristaju na odgovore koji su im ponuđeni i da ne pristaju na tu ulogu koju bi trebalo da ispune. U „Narodnoj drami”, dve žene ne pristaju na ulogu koja im je nametnuta. U „Internatu” se radilo o tinejdžerkama i kako se one bore sa odrastanjem i adolescencijom. Kroz sve tekstove pokušavam da obuhvatim ili da ih dam kao neku vrstu društvene imaginacije da je moguće da se, kao u „Radnici umiru pevajući”, narodna pevačica stavi na stranu radnika koji štrajkuju, da je moguće, kao u „Narodnoj drami” da dve žene mogu srećno da žive i da se otrgnu od svih represija koje su oko njih.

Kojom tematikom će se baviti novi tekst na kojem radite?

Radi se o četiri stare drugarice koje se udružuju da bi ispravile jednu nepravdu, i podsetile nas da nikada ne treba pristati na to da nas patrijarhat i kapitalizam nipodaštavaju, i da treba zamisliti svet u kome je pravo na dostojanstven život moguć.

 

Razgovor vodila

Milunka Nikolić