Obrazovane žene i žensko obrazovanje u engleskoj književnosti devetnaestog veka

Filed under: afirmator,broj 13 - april 2013,društvene nauke |

CB
„Neudate žene imaju strašnu sklonost ka siromaštvu, što samo po sebi predstavlja veoma jak razlog za stupanje u brak.”
Džejn Ostin, 13. mart 1816.

Kao što se može i videti iz datuma navedenog citata, reči Džejn Ostin oslikavaju mišljenje javnosti o položaju žene u engleskom društvu ranog devetnaestog veka. Nažalost, tako drastična nepravda prema slabijem polu nije bila karakteristika samo pomenutog perioda, već je predstavljala surovu realnost u decenijama koje su sledile.

Osećanje sreće, kome prirodno teže sva živa bića, posmatrano je kroz posebne naočare nalik onim dečijim igračkama-dvogledima kroz koje svako vidi iste, poznate slike. Ukoliko bi se pak neka žena drznula da promeni makar i nijansu boje na platnu sopstvenog života, mogla je da računa na gotovo zagarantovano nerazumevanje, ogovaranje i najteže od svega: bedu i siromaštvo.

Međutim, među mnogima od njih koje su bile neobrazovane, pomalo lenje ili jednostavno isuviše uplašene, neke su se ipak usudile da istupe korak napred. Takve individualke novog kova bile su idejni podstrek piscima i spisateljicama i obezbedile im plodno tle za nove i sveže ideje. Uloga žene u društvenom miljeu kao i njena osećanja u vezi sa vrednošću i značajem sopstvenog bića ogledala su se u nekim od najboljih engleskih romana tog vremena. Kao i svaki drugu pojavu u društvu, tako i „žensko pitanje” ne treba posmatrati kao izdvojen fenomen već je neophodno sagledati ga u kontekstu datog istorijskog trenutka i njemu svojstvenih okolnosti. Posmatrajući promene u načinu pogleda na svet, njegovo postanje, kao i vrednosti pojedinca, možemo slobodno reći da je u devetnaestom veku došlo do revolucije ljudskog mišljenja.

AUSTEN

ŽENE KOJE SU PREŠLE CRTU

Objavljivanjem Darvinove teorije o evoluciji, sve češći glasovi pojedinaca koji su se razlikovali od ustrojenog verskog jednoumlja, sredinom veka dobili su i naučnu potvrdu. Iako se na prvi pogled ove nove ideje mogu učiniti benignim i beznačajnim za razvoj i napredak društva u celini, ipak, nije bilo tako. Crkva kao ustanova i patrijarhalne vrednosti koje je do tada predstavljala, dovedene su u pitanje. Demistifikacijom uloge Boga u stvaranju sveta poljuljana su i opšteprihvaćena shvatanja morala, a protagonisti naprednih i za ono vreme drskih stavova po pitanju jednakosti polova u svakom pogledu, bili su pre svega obrazovani ljudi a među njima naročito pisci i umetnici. 

U današnje vreme, kada je obrazovanje ne samo zagarantovana već i zakonom propisana obaveza, teško je i zamisliti a jos teže shvatiti da su pre samo dvesta godina knjiga i učitelj bili privilegija malog broja odabranih. Među njima, najmanji procenat predstavljale su žene. Ako bi pojedine devojke i bile dovoljno srećne da im roditelji obezbede školovanje, ono se znatno razlikovalo od onog što bi pod tim pojmom dobijala njihova braća.

Uzrok ovakve diskriminacije bila je praktična „beskorisnost” i bacanje para na podučavanje devojaka bilo čemu što bi predstavljalo višak u odnosu na njihove konkretne potrebe. Dok su mladići, sinovi bogatih zemljoposednika, industrijalaca ili pak oni koji su poticali iz svešteničkih porodica, dobijali obrazovanje da bi imali zvanje i zanimanje, devojke su u najboljem slučaju mogle računati na časove klavira, pevanja ili nekog stranog jezika. Celokupna ulaganja u obrazovanje ćerki merena su stepenom isplativosti, tj. mogućnošću „dobre” udaje koja je u očima roditelja i porodice predstavljala najvažnije očekivanje koje je svaka devojka morala da ispuni. Ono što se od devojaka nikako nije očekivalo, bila je samostalnost i nezavisnost. Pomenutu vrstu luksuza mogle su sebi da priušte jedino siromašne učenice odgajane u manastirskim sirotištima i školovane da postanu guvernante.

CENA PONOSA

Ovakav poredak stvari u društvu doveden je do paradoksa. Materijalno nezbrinute devojke odrasle u bedi, duhom i erudicijom bogatije od mnogih muškaraca, behu prepuštene sudbini. Uloga ovih bisera ženskog roda bila je da podučavaju bogate naslednice čije siromaštvo duha veoma često beše ekvivalentno količini novca obezbeđenog za njihov miraz. Retko je koja od podučavanih štićenica shvatala pravu vrednost znanja koje dobija, a još ređe su bile one koje su to znanje kao i prirodnu inteligenciju i domišljatost koristile kako bi parirale jačem polu. Ipak, ove devojke su polako počele da pokreću točak društvenih promena.

Ako postoje, uslovno rečeno, pripadnice esnafa za koje bez bojazni možemo reći da u potpunosti opravdavaju tvrdnju da retkost i originalnost predstavljaju vrednost, onda to svakako važi za žene pisce koje su svojim delanjem kročile u svet do tada rezervisan za muškarce.

Među onima koje narednim pokoljenjima ostaviše štivo vredno čitanja i polemisanja, svakako vredi obratiti pažnju na Džejn Ostin i Šarlot Bronte. Rođene u vremenskom razmaku od oko pola veka, odgajane i školovane u potpuno različitoj sredini, svaka je na svoj način dokumentovala stanje u onom delu savremenog društva kome je pripadala i time ostavila pečat u engleskoj književnosti.

__________________________

blazic

Slađana Blažić / Rođena 12. jula,1978. u Ogulinu. Diplomirala je na Filološkom fakultetu u Beogradu, na katedri za anglistiku gde je i odbranila master rad iz engleske književnosti. Bavila se različitim poslovima: učestvovala u misiji OEBS ( OESCE) u Srbiji, bila član više naučnoistražarzivačkih projekata iz oblasti medicine a u saradnji sa SZO (WHO), prevodila mnoge umetničke radove, učestvovala u projektima u vezi zaštite zivotne sredine, radila kao predavač engleskog jezika u projektima Campaign 1 i Campaign2 u Vojsci Srbije a u saradnji sa britanskim ministarstvom inostranih poslova ( British Foreign Office). Trenutno radi u OŠ „ Moma Stanojlović”  u Kragujevcu.