O POLUPROFESORU

Filed under: afirmator,broj 13 - april 2013,društvo |

images

Na predavanjima laže sveže studente kako će s fakultetom moći negde raditi,zarađivati hleb. Da će negde nešto značiti. Da je profesor srpskog jezika i književnosti najvažnija funkcija u školi. Institucija sama po sebi. Da je pred njima svetla budućnost. Da je krasno biti akademski građanin. Da je znanje najvažnije. I tako dalje. Čim završe fakultet on će biti među prvima koji mu neće pomoći. I prvi koji će ga kočiti. To ne kaže, naravno, ali se ispostavi tačno. Koji će ga napadati. Koji će zavideti brojnim i odvažnim spisima svežeg diplomca. I njegovoj energiji za književno delovanje. Kritikovati ga predstavljajući kao dobru nameru – primedbu što je napravio svoju fejsbuk stranicu kao pisca jer je to neskromno, je li, za jednog dvadesetosmogodišnjaka, koji je objavio tek jednu knjigu poezije i nekoliko drama, serija aforizama, ciklusa priča, eseja i kritika. Pozivaće se na najveće srpske intelektualce, npr. na tekst Slobodana Jovanović O POLUINTELEKTUALCU, sve da bi mladom kolegi ( a nikad zaposlen i trideset godina zaposlen u prosveti su ne znam po čemu kolege ) objasnio nekestvari, očitao lekciju. Ne da bi ga zaposlio. On to neće. Sve i da hoće – ne bi mogao.

POST FESTUM

U međuvremenu, više i nije profesor fakulteta jer su ga izbacili iako je doktor nauka jer nije imao minimalnu kvotu objavljenih stručnih i naučnih radova. Izbačen je sa fakulteta i u drugome gradu jer je tamo zaposlio sina. Sad, kad je sve zataškano i dobro ulemljeno, vratio se u rodni grad gde prima platu kao šef kakve više ili srednje škole i osniva časopis ili kakvu kulturnu instituciju. Toliko, jedva pozicije, na kojima bi mogao pomoći svom učeniku i nezaposlenom diplomcu. Zatim će mu odbrusiti u fejsbuk poruci kako je neskroman čovek i kvaziintelektualac koji u u kulturnim delovanjima svugde juri ličnu korist, iako juri samo prvo zaposlenje i minimalac. Iako on i još desetine, i stotine školovanih ljudi, u gotovo već tridesetoj godini i dalje živi sa roditeljima i biva egzistencijalno, duhovno i emocionalno ponižavan od strane društvene okoline radne sredine i umrežene dobrostojeće elite univerzitetskih profesora. To je onaj isti poluprofesor koji je zajedno sa svojim kolegama ( čitaj: balegama ) prihvatio bolonjski program studiranja. Koji se poziva na čast i kulturu a prodao je isto. Pognuo kičmu. Koji se nije, a sve zarad čuvanja svoje ,,ministarske“ plate ( jer konačni prihodi profesora su utom rangu, iako se zvanično ne računaju dodaci ), uželeo suprotstaviti direktivi vrha fakulteta i prosvete. Podsetimo, upravo takvim, višedecenijskim ponašanjem je i uspeo da uđe u razne stručne prosvetne odbore i komisije koje kontrolišu i (ne)zapošljavaju svoje nekadašnje učenike – studente koji su diplomirali. Sad krivi samog diplomca što ne može da se zaposli prebacujući mu da ne ume da juri. Da trči čim uđe u školu. Da trči. Ali mu govori kako ga U POTPUNOSTI RAZUME. Toliko ga razume, da neće maknuti prstom. Navodno, ko mu je kriv što nije otišao na master. Iako, tom prilikom na fakultetu, niko nije rekao studentima da bez mastera ne mogu raditi. Naravno, da bi im kroz školarine i razne dažbine donosili novac. Za plate. Za skupe stanove i jeftine sakoe u kojima se kriju. Da bismo fakultetu i gradu u koji da studiramo punili budžet. Poluprofesor univerziteta neće reći izvini. Izvinite, što smo vaš, naterali, da poverujete da ćete dobiti diplomu u skladu sa katedrom na koju ste se upisali! Odneće to IZVINI, stojički i titoistički, sa sobom u grob. Nema IZVINI. IZVINI, STUDENTU. Izvini što si studirao. Žao mi je što si upisao grupu za Srpsku književnost i jezik a nisi dobio istu diplomu. Kakva se poslednjih dvadeset i više godina i dobijala za to – diplomirani profesor srpske književnosti i jezika. Izvini, za ono DIPLOMIRANI FILOLOG. Ne, ma kakvi! Nego će ti čitati bukvice si neskroman što zahtevaš zaposlenje,platu za svoj kulturni doprinos, što sebe smatraš piscem, što svoju kuću (fakultet ) si bez posla, što sebe smatraš intelektualcem. Još si ti balavac. Još – smo mi jaki! Mnogo smo jaki. I što smo stariji to smo jači! Možda ćeš uspeti i da objaviš neku knjigu, ali intelektualno mesto je rezervisano za mene. Ja držim konce u ovome gradu, u ovim vezama, u mom časopisu, u mojoj višoj školi. Mene kao doktora nauka citiraju na književnim večerima, ne tebe. Jer ja – sam ja!

Miloš Ristić

2 Responses to O POLUPROFESORU