O (ne)čitanju zbirki kratkih priča

Filed under: afirmator,broj 12 - mart 2013,poezija i proza |

knjigePiše: Tamara Lujak

Ne sećam se tačno kada sam kupila prvu zbirku kratkih priča, niti koja je to zbirka bila, ali se dobro sećam momenta kada sam sa prašnjave police antikvarnice, u kojoj sam kupovala onda, a u kojoj kupujem i dan danas, uzela neuglednu zbirku u ruke. Sećam se gotovo svih knjiga: načina i uslova kada sam ih kupila, mesta, knjižare i vremenskih prilika, razgovora sa prodavcima, uzbuđenja… Bila je to prva zbirka kratkih priča koju sam poželela da kupim, što sam tada smatrala najvećim rizikom – kupujem onoliko mački u džaku koliko je autora u zbirci – a danas najvećim blagom – jer, koliko se samo dobrih priča krije među koricama jedne, na prvi pogled, neugledne zbirke.

Naglašavam ovo zato što je danas, na žalost, i među knjige ušlo nepisano pravilo koje važi u svakodnevnom životu: važnije je ono što je na koricama knjige nego unutar njih, ili da prevedem, važniji je (izvinite me na jeziku) botoks, piling, lifting, od onog što nosimo u sebi.

Ali, skrenula sam sa tebe. Odrasla sam u društvu (u kojem i dan danas, prirodno, živim) u kojem su me od prvog koraka uveravali da se zbirke kratkih priča ne prodaju, ne čitaju, ne potražuju; u kojem me neprekidno ubeđuju da čitaoci kupuju samo romane (domaćih ili stranih pisaca, nebitno je), a opet smo svedoci njihovog objavljivanja.

Mogla bih čitav traktat da napišem o zbirkama kratkih priča koje sam pročitala (Priče strave i misterije, Nomadi, Zapečaćeni anđeo), kako sam ih, gde, kada i zašto kupovala – ali od svega toga reći ću vam samo: zašto. Zato što je zbirka kratkih priča (Mala kutija, Šilom u čelo, Od šapata do vriska), pogotovo ako je tematska (Ostrvo na dva mora, Sloboda, Divlji eros, Vampirske priče) ili posvećena jednoj zemlji (Vračevi i mađioničari, savremena nigerijska priča, Veština senčenja, najbolje japanske priče XX veka, Panorama savremene BH priče, Ovako je počelo, majstori savremene srpske priče) ili temi (Zemaljski dugovi, Beli šum; Apokalipsa, juče, danas, sutra), odličan način da se upoznate sa jednom (ili više) kulturom, jezikom, zemljom; ljubavna (Priče ljubavi, San o jabuci, San o plavoj svetlosti, Kako sam ubio ljubav), kroz koje upoznajete način na koji različiti autori gledaju na svet i jedan njegov, najvažniji deo; fantastična (Trifid, Astrolab gladi, Priče o zvijezdama), putem koje se na najlakši način upoznajete sa najdubljim ljudskim (svojim) strahovima; a da ne spominjem antologije (Antologija savremene francuske fantastike, Tamni vilajet, Antologija svetske fantastike, Nova srpska fantastika), koje daju presek jednog vremena, epohe, pravca… ili zbirke određenih autora (Frede, laku noć; Otuđene priče, Lutalice) koje donose najbolje od svakog autora ponaosob.

Ovo nije tekst o tome kako treba čitati zbirke kratkih priča (uz papir i olovku, ako mene pitate), niti kad (u svakom slobodnom trenutku; u osami, ako je ikako moguće), niti gde (u redu, u autobusu, u krevetu, kod lekara, na stanici), niti je tekst o tome kako ih treba kupovati (uz mnogo sreće i strpljenja, jer se teško nalaze – one starije, zatrpane su gomilom najprodavanijih romana (ako vam je reč nepoznata, probajte sa bestselerom) ili su gurnute u drugi red ili, još gore, skrajnute u drugu, dalju prostoriju (ako postoje: i red i prostorija)); ovo je tekst o tome kako se zbirke kratkih priča ipak štampaju i to i domaćih (Najlepše priče Aleksandra Tišme, Najlepše priče Filipa Davida, Tihi gradovi) i stranih (Priče kiše i meseca, Sabrani roboti, Nikad bivša) autora podjednako; ovo je tekst o tome kako ima onih koji uživaju u kratkoj reči (Ljubomir Damnjanović, Slobodan Ivkov, Zoran Stefanović) i neguju je (Malteški šišmiš, Na granici knjige, Verigaši); ovo je tekst o modernom vremenu (Savremena kineska priča, Između mašte i stvarnosti, Postmoderna srpska fantastika) i kako u njemu uživati na pravi, adekvatan način.

Ovo nije tekst o tome koliko smo knjiga, pardon, zbirki (Otkačene priče Latinske Amerike, Tvar koja nedostaje, Dimenzija tajne) pročitali u životu, ovo je tekst o tome šta je u nama iza njih (Legende, Razgovor sa anđelom, Savremena brazilska priča) ostalo… osmeh, zadovoljstvo pročitanim, lepa misao; oduševljenost idejom ili rešenjem, načinom na koji je priča napisana, obrtom; lepota istkanog svet(ov)a, kratke rečenice, opisa… svega onoga što obogaćuje ne samo zbirku kratkih priča, već i naše živote.