O KNJIZI IKONA I SEKIRA PIŠE:Kristina Jorgić

Filed under: afirmator,broj 05 - avgust 2012,istorija |

Druga polovina 19.veka u delu Džejmsa Bilingtona,
Ikona i sekira: istorija ruske kulture, jedno tumačenje

Zahvaljujući najpre političkim, društvenim i verskim vezama istorija Rusije često je predmet interesovanja Srba. Međutim, nedostatak istoriografske literature o Rusiji na srpskom jeziku više je nego primetan. Upravo zbog toga je prevod knjige američkog akademika, Džejmsa Bilingtona, privukao pažnju kako naučne, tako i šire javnosti.

Bilingtonova knjiga obrađuje period istorije ruske kulture od formiranja Kijevske Rusije, tj. pokrštavanja kneza Vladimira 988.g. pa do Hruščovljeve ere (1953-1964). Prema rečima samog autora, za naslov dela su izabrane dve tvorevine od trajnog značaja za ruski narod – ikona i sekira – koje služe da nagoveste dva aspekta ruske kulture, vizionarski i ovozemaljski.[1] Pojam kultura u knjizi se koristi u svom najširem značenju, kao skup karakterističnih postignuća, verovanja i tradicija tokom razvoja ruskog života.
Knjiga se sastoji iz šest poglavlja. U ovom radu će u osnovnim crtama biti predstavljene opšte karakteristike druge polovine 19.veka u Rusiji, viđene Bilingtonovim očima.

Uvodni deo petog poglavlja govori o ,,potrazi za novim oblicima umetnosti i života sred društvenih poremećaja, industrijskog razvoja i urbanizacije tokom druge polovine 19.veka.“[2], te nosi naziv ,,Ka novim obalama“. Iako slika Rusije kao broda ima korene u ranoj hrišćanskoj simbolici, u drugoj pol.19.veka ona postaje odraz ruske političke svesti da Tihi okean i Crno more nude prostor za razvijanje trgovine. Talentovani slikar jermenskog porekla, Ivan Ajvazovski (1817-1900), možda je najviše učinio kako bi Rusiju doveo u vezu sa morem – pre svega svojim slikama među kojima se ističu ,,Bure“, ,,Deveti talas“ i ,,Uništenje turskog bojnog broda“.
U okviru petog poglavlja obrađuje se rusko ,,Okretanje društvenoj misli“ koje je karakteristično za period od 40-ih do 80-ih godina 19.veka. Ova društvena misao bila je zapravo odgovor na događanja i reforme u Francuskoj između 1830. i 1848.g. U ovom periodu ruski intelektualci – aristokrate pokazuju ozbiljnije interesovanje za analizu društva. Autor smatra da je remek-delo ovog žanra delo Nikolaja Turgenjeva ,,Rusiji i Rusima“, objavljeno u Parizu 1847.g. Turgenjev se u delu divio naprednijim delovima Carstva (Poljskoj i Finskoj), dok je prema podjarmljenoj Rusiji pokazivao samo naklonost. Bilington posebno ističe činjenicu da ruska aristokratija nije upoznala muke seljaka na sopstvenim imanjima, već u knjigama.[3] Tek nakon što je baron Avgust fon Haksthauzen 1843.g. objavio trotomnu studiju o ruskom svakodnevnom životu običnog čoveka, ruska aristokratija je shvatila da je poboljšanje položaja seljaštva put ka opštem boljitku. U ovom kontekstu autor naglašava da je ,,Krimski rat vododelnica u ruskoj istoriji“[4], jer je poraz na domaćem tlu ostavio podsticaj za reforme. Međutim, nijedan potez nije tako direktno ukazivao na društvene promene kao izgradnja železničkih pruga. Prva pruga išla je linijom Sankt Peterburg – Carsko Selo iz 1835.g. God.1851. Moskva je šinama povezana sa Sankt Peterburgom, s tim da su francuski sen-simonovci finansirali veliki deo ovih aktivnosti.
Drugi deo ovog poglavlja bavi se ,,Agonijom narodnjačke umetnosti“, tj. pokušajima običnog sveta da odbrani tradiciju, kako u svakodnevnom životu, tako i umetnosti, pri uticaju ,,modernizujućih sila Zapada.“ Dva stvaralačka genija najdublje su obeležila ovaj period: Modest Musorgski (1839-1881) i Fjodor M. Dostojevski (1821-1881). Musorgski je bio istinski čovek iz naroda, hvalio se nedostatkom muzičkog obrazovanja smatrajući da je umetnost sredstvo razgovora sa narodom. Za sobom je ostavio dve velike opere: Borisa Godunova i Hovanščinu. Kao što je već rečeno, uz Musorgskog stoji Dostojevski koji je i sahranjen nedaleko od kompozitora na groblju manastira Aleksandra Nevskog. Od svog prvog romana koji opisuje gradski život (,,Bedni ljudi’’), Dostojevski pokazuje otpor prema zataškavanju neprijatnih činjenica iz ruske svakodnevice, ali i prema romantičnim bekstvima u istoriju.
Treći deo ovog poglavlja nosi naziv „Nove perspektive veka na izmaku“. Sa stanovišta kulture, vladavina Aleksandra Trećeg (1881-1894) bila je razdoblje duboke depresije u kome je narodnjačka umetnost nastavila da dominira.[5] Upravo je ovaj period dao dva dugo rađena remek-dela: Rjepinovu sliku ,,Zaporoški kozaci pišu pismo sultanu“ i Borodinovu operu ,,Knez Igor“. Rjepinova slika predstavlja spontani i zajednički prkos kolektiva zavojevaču, dok Borodinova opera obrađuje epsku stranu Igorovog boja sa Polovcima sjedinjujući komiku i stvarnost. Namučeni narod je utehu tražio i u lepoti baleta Petra I. Čajkovskog, ,,Labudovom jezeru“, ,,Krcku Oraščiću“, ,,Uspavanoj lepotici“, odnosno operama ,,Evgenije Onjegin“ i ,,Pikova dama“. Vodeći slikar ovog razdoblja, Isak Levitan se potpuno otuđio od ljudi i na njegovim slikama iz poslednjih 20 godina njegovog života takođe nema ni jedne ljudske figure. Možda najtužnije raspoloženje vlada u delima Levitanovog prijatelja, Antona P. Čehova. Autor ističe da čitalac nigde više nego u Čehovljevim dramama ne nalazi patetičnu komediju ljudske uzaludnosti. Čehovljeve velike drame poput ,,Galeba“, ,,Ujka Vanje“ i ,,Tri Sestre“ veličaju one koji pate, ali ne ulivaju nadu da će likovi pronaći sreću i spokoj na zemlji. Usred umora ovog perioda, u Rusiji su se istakle dve ličnosti: Konstantin Pobedonoscev i Lav Tolstoj. Koliko god bili suprotstavljeni, obojica su se suprotstavljali revolucionarima iz 60-ih godina i bili verni narodnjačkom dobu u kome su odgajani. Pobedonoscev je kao pravnik i svetovni šef crkvenog Sinoda postao tvorac i simbol Aleksandrovog programa reakcije, dok je Tolstoj preobrazivši se iz književnika u verskog propovednika postao simbol anarhističkog narodnjačkog protesta.[6] Kakav je odnos običan ruski čovek imao sa autorom ,,Ane Karenjine“ i ,,Rata i mira“, svedoči činenica da su mnogi Rusi izjavljivali da imaju dva cara – krunisanog cara u Sankt Peterburgu i nekrunisanog u Jasnoj Poljani.
Autor na samom kraju poglavlja zaključuje da je kultura Rusije početkom 20.veka bila i egzotična i nenadmašna. ,,To je bila gozba delikatesa obojena crnom slutnjom.“[7]
Knjiga ,,Ikona i sekira“ daje nov i upečatljiv pogled na rusku kulturu, a upravo zbog toga može biti zanimljiva kako stručnoj, tako i široj javnosti. Posebnu vrednost knjizi daje bogata bibliografija koja u mnogome može olakšati posao budućim istraživačima. Knjiga je pisana jasnim i čitljivim stilom, a sam autor je u predgovoru naveo da je pisao za širi krug čitalaca. Međutim, određeni delovi teksta često zahtevaju solidno poznavanje ruske istorije. Bez obzira na Bilingtonovo naglašavanje da ova studija odražava ,,objektivnu stvarnost Rusije“, on je na mnogim mestima u suprotnosti sa slikom koja je do sada bila zastupljena u nama dostupnoj literaturi.

 

 

Kristina Jorgić



[1]  Džejms Bilington, Ikona i sekira: istorija ruske kulture, jedno tumačenje, Rad, Beograd 1988, 7.

[2] Džejms Bilington, 430.

[3] Isto, 447.

[4] Isto, 454.

[5] Isto, 507.

[6] Isto, 511.

[7] Isto, 545.

Rođena 12.aprila 1990.g. u Kosovskoj Mitrovici. Od oktobra student četvrte godine istorije na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu.

Učestvovala je na više međunarodnih projekata iz oblasti istorije. Od osvojenih nagrada ističe:
– Prvu nagradu Udruženja za društvenu istoriju za rad ,,Rusi i Srbi: braća – saborci – susedi“, prezentovan u Španiji (2009).
– Prva nagrada fonda ,,Princeza Olivera“ za literarni rad napisan u cilju očuvanja srpske istorije i kulturne baštine (2010).
– Dobitnik povelje KKK ,,Karađorđević“ za rad   napisan o voždu Karađorđu (2011).
Osnivač je veb prezentacije o Prizrenu.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.