Nova utopija – alternativna pesnička scena

Filed under: afirmator,kritika,poezija i proza |

Književna scena: U jednom antiumetnički nastrojenom vremenu, u sredini koja ljubomorno čuva kult banalnosti kao prozaični simbol svog kulturnog izopštenja, spram neumivenog lica našijevskog mentaliteta, zaklonjenog epidermom ignorancije i lažnog tradicionalizma – zaista, kako odbraniti gest pisanja poezije drukčije nego aktom pobune protiv vremena, sredine, mentaliteta.
Istini za volju, nemoguće je reanimirati mrtvaca, odavno prepuštenog snishodljivom licemerju eutanazije. Oni što su je još za života sahranjivali i sami su uskočili u epitafe ili još uvek odmeravaju epohalni značaj svojih pesničkih biografija za neke buduće antologijske nekrologe. Biti jedan sa tradicijom, postvariti se u njenom vavilonskom rasadu, živeti poezijom samo zato da bi pogrebnici akademske kritike buđavom lopatom poravnali grobno mesto pod kojim leži živo sahranjena poetska Reč – eto, to je kulturni smisao svih lepo odnegovanih pesničkih podviga i smrtopis generacijskih služenja pesničkoj istini!
S druge strane, nemali je broj onih koji su, valjda iz recepcijske žalosti (večite metafizičke tuge narcisa u pustinji), preskočili grobljanske dveri pohrlivši u susret velegradskoj kamenjarki – Romanu. Dominantna i komercijalno isplativa književna vrsta, žanr koji u sebu objedinjuje sve ostale žanrovske mogućnosti, nosilac najviše istine o duhu epohe itakodalje; dakle, romančina kao narcisoidno-provincijalna mera društvenog priznanja svakog marljivog književnog poslenika. Kada bi se kojim slučajem zabranilo pisanje romana (platonski gest), tvrdim da bi u našim duhovnim avlijama zavladao najpre neopisiv smrad, tek onda bi se jahači kulturne apokalipse – romanopisci, kritičari, izdavači – međusobno izmasakrirali; sujeta bi samu sebe silovala. I nije roman samo vladajući model komercijalnom imanencijom tekuće književno-izdavačke zbilje, on je to, pre svega, hipostazirajući megalomansku žeđ njegovih tvoraca (satritelja) za ideološkim trajanjem dosegnute Istine epohe.
Staro, mlado i ono između: Ovde kod nas pisci se prave od medijske gline, od blata što ostane posle sajamske kiše, od zavoja i gipsa raznoraznih javnih konkursa i nagrada – nalik mumijama, sa prethodno odstranjenim unutrašnjim organima, ezoterični i lagani, bezmalo onostrani. Danas je najlakše biti piscem. Dovoljno je napisati, naškrabati, tastaturisati tridesetak pesama, jerbo svi smo mi, fala bogu, čitali Eminu, Jamu, Sumatru, Bata Kandu – te smo dovoljno sazreli za jenog samosvesnog pisca, ili makar pesnika, za početak. Drugo, ko ne piše crno mu se piše, kad zatrube literarni afirmato i još kapne koja ’iljadarka, k’о na svadbi, pa ko se ne bi raspisao, ma ima bre i da zapeva…
Ergo, današnji pisci, kao reprezenti jednog kulturnog modela koji ćemo nazvati etnotradicionalističkim, a može i pastoralno-komercijalnim sentimentalizmom, uglavnom znaju da ih nikakva, ni prethodna ni buduća literatura, ne zanima. Dakle, bez iole čitalačkog iskustva, edukacije, usavršavanja vlastitih stilova i poetika (ako ih uopšte imaju), naposletku i životnog iskustva (odrasli pod pazuhom estradnog animalizma i bespuća geta), ti autori i autorčići, megalomanski frkćući na vlastite literarne bedastoće, čine onu glavnu struju, mainstream opštenarodne matice skribomana.
Mlađi pisci su po difoltu bezobrazniji, željni slave i baklave, nestrpljiviji u iščekivanju bogomdanog samoostvarenja, dok njihove kolege, starije literate, barem oni živi, mudro suču prosede brke, po narodnoj: triput meri a jednom seri, znaju da odmere trenutak hajdučke diverzije na društvena priznanja, te da se godinama potom golicaju i naslađuju uspehom vlastitog pera.
Prema tome, prividi se gomilaju bez jasne strategije, poetike, vrednosnog merila, kritičkog suda, čitalačke recepcije. Izgleda da kod nas knjige koje izlaze iz štampe postaju žrtve opšte ravnodušnosti, blagog prezira kritike (ako ova još postoji), te fatalističkog nerazumevanja na relaciji pisac-čitalac. Ovo stoga što ne postoji profilisana kulturna svest, zasnovana na profesionalnoj kompetentnosti, izdavačkoj principijelnosti i institucionalnoj  (kulturnoj) strategiji. Ovde kod nas prolaze samo komercijalne i tradicionalističke procesije i rituali sa zvaničnim kulturnim stavom da je bolje postvariti se u domaćem provincijalnom autizmu nego bilo šta menjati.
Nova utopija – alternativna scena:  «Novoutopijsko» kao poetička koncepcija koju zagovaram podrazumeva, pre svega, promenu i jasnije profilisanje tematske orijentacije poezije, samim tim i promenu odnosa prema savremenosti društvene paradigme. Iako je vreme Velikih priča,  metanaracija i ideoloških mitova u književnosti bespovratno prošlo, poezija Nove utopije, ipak, prevazilazi okvire postmoderne ironije, na koju se takođe naslanja, i teži novoj socijalnoj interakciji te stvarnosnoj utopiji kako bi podstakla sputanu kreativnost i kritičnost prema društvenim lažima i licemerju vremena.
Dakle, šta je tema novoutopizma?
Na prvom mestu, lucidna i provokativna demontaža sistema društvene obmane i apsurda, vrednosne uravnilovke i estetske banalizacije savremene kulture, ali i opšte postinformatičke, virtuelno-marketinške desemantizacije svih vrednosti, te svođenja imaginacije na stepen tehnokratske unisonosti percepcije i diksursa.
Druga bitna tema jeste i odnos prema nasleđu, ukupnom istorijskom, ideološkom, kulturnom, socijalnom i umetničkom fonu prošlosti, s obzirom na važnu poetičku pretpostavku utopizma za konstrukcijom vrednosnog miljea nove kulturne interakcije.
Dakle, u najkraćem, tematika novoutopijskog pesništva može se svesti na odnos kritičke demontaže sadašnjosti i vrednosnog preisipitivanja prošlog, sa ciljem podizanja ukupne recepcijske, kulturne i socijalne svesti čitalaca, ma koliko utopijski postavljeni ciljevi izgledali. Ako poezija ima smisla i ako je pisanje poezije nešto više od pesnikovog unutrašnjeg monologa i autoterapije, onda je ideja o novoutopijskoj poeziji, možda, jedini izlaz za pesničku reč, sve pod uslovom da se čitava aktivnost ne shvati kao verbalna maramica sentimentalnog ega ili nedodirljiva apstrakcija pesnikovog esteticizma.

Timica Ćirić

___________________________________

Objavio u Afirmatoru, PROJEKAT: PESNIK Tomice Ćirića