NIKAD ZAPISANA NEANDERTALSKA RASPRAVA O LJUDIMA

Filed under: afirmator,broj 14 - maj 2013,satira |

Neanderthal_Man_2457005b

URGH: Argh, prijatelju stari i sulovče moj, dobro mi došao u skromnu pećinu.
ARGH: Hvala ti, Urže, na lepom dočeku. Mesa mastodonta ima, vidim, na pretek. Dajder mi komadešku surle.
URGH: Evo, druže, baš onakva kakvu voliš. Založi se pa mi reci kakve vesti donosiš.
ARGH: Mljack, krk, podrig, ufff! Pričaću brzo i jesti još brže jer vreme ne treba trošiti na zaludne rasprave.
URGH: Krkaj i pričaj. Razumeću te. Samo reci, kako je bilo na zboru vračica i vračeva Svete Sunčeve Materice.
ARGH: Bilo je to u predivnoj pećini optočenoj svetlima podzemnih vatri. Prava utroba Drugog Sunca. Svi su bili tu, i oni iz pustinja i oni iz krajeva pod ledom i snegom. Svirali smo na sviralama od jelenove kosti pesme iz vremena drevnih i igrale su najlepše deve što ih oko vide….
URGH: Bilo je, nema sumnje, predivno a sad mi reci kakve mi vesti donosiš.
ARGH: Dobro, da pređem na stvar: o ljudima je reč. Samo ljudi, ljudi, ljudi. Ništa drugo nisu spomenuli.
URGH: Kad kažeš ljudi misliš na nevolje.
ARGH: Naravno. Joj, ova surla ti je tako dobra… Imaš li još jednu?
URGH: Naravno da nemam. Gde si video mastodonta s dve surle? Hajde, govori, o čemu se radi.
ARGH: Vračice i vračevi misle da je došlo poslednje vreme. Ova zemlja i sve što je na njoj pripašće ljudima. Gluplji, divljiji i mršaviji će naslediti ovaj svet. Možda su lepši i viši ali za ta beskorisna bića ne može da se kaže ništa drugo što može biti pohvalno. A opet, oni će vladati. To je kao kad prirodom ne bi vladali mamut ili lav nego kukavica – jelen ili tupša – paun. Kraj svih vremena dolazi!
URGH: Ma, kako to? Zar ih ne možemo poraziti, oterati?
ARGH: E, to sam i ja pomislio ali, ne ide ti to tako. Vidi, da bi porazili ljude kojih je mnogo više i kreću se u ogromnim čoporima mi moramo da… Pa, moramo biti nemilosrdni. A mi nismo takvi. Naše glave i naši mozgovi su veći. Mi nismo sposobni za zatiranje. Jer, ako želiš da središ ljude, moraš da pobiješ sve. I žene i decu. Ne, mi to nikad ne bi mogli.
URGH: Čekaj, ali oni će nas ako nećemo mi njih.
ARGH: Bi li ti mogao? Da ubiješ dete?
URGH: Naravno da ne. Ali, ako napadnu…
ARGH: Ako napadnu pobićeš njihove ratnike i vratiće se za koju godinu sa još više njih.
URGH: Pa, možemo li da napravimo neki mir s njima?
ARGH: Ne možemo. Ljudi ne veruju u mir. Oni ratuju i kad su mirni. Sa sobom i sa drugima. Ako je čovek sam on ratuje protiv samog sebe dok se ne ubije.
URGH: Neće mir, neće rat. Pa šta ti naši hoće?
ARGH: Ništa. Rekli su nam da živimo i radimo kao što smo do sada. Ako nas ljudi napadnu nek se branimo ali, napasti se nećemo osloboditi. Savetuju nas da se raštrkamo, živimo u malim grupama u zabitima i pazimo jedni na druge.
URGH: Kakve izglede imamo u odnosu na hordu ljudi ako smo mali i nepovezani?
ARGH: Postoje i strašnije stvari od toga.
URGH: Šta je strašnije od toga?
ARGH: Niija, Velika Prvosveštenica, rekla je da je najstrašnije ako se pretvorimo u ljude. Ko se poljudi taj poludi. Tako je rekla.
URGH: Hajde, sad, poljudi – poludi. Na šta misli?
ARGH: Ljudi su sumanuto pleme kojem stalno treba izazov i promena a u stvari stalno traže nešto što bi uništili. Na kraju će uništiti i sebe. Mi nismo takvi. Uzimamo od prirode koliko treba i ništa više. Zato smo se očuvali. Vodimo svoja posla i ne jurcamo okolo u hordama. Retko smo vodili ratove među sobom. Smislili smo jedan jezik i zato se međusobno razumemo. Ljudi vole gomilu, vole da se ubijaju,vole da izmišljaju nove jezike, nova plemena, da se boje raznim bojama da bi se razlikovali i ubijali zbog toga. Velika polja kojima oni prođu puna su poluoglodanih kostura životinja a ima i onih koje su samo zaklane i ostavljene na polju, vucima i hijenama na volju.
URGH: Gadnog li plemena. Čekaj, zašto su to radili? Ubijali a nisu jeli, mislim.
ARGH: Kako zašto? Iz zabave.
URGH: Muka mi je od tih ljudi.
ARGH: Tek će ti biti muka. A ja, iako jedem, moram da to prevalim preko jezika.
URGH: Šta to? Reci?
ARGH: Neki od tih ljudi. Bili smo u njihovim pećinama. Pokazali su nam.
URGH: Šta su vam pokazali?
ARGH: Ne jedu samo životinje.
URGH: Pa šta jedu? Biljke? Lešnike? Bobice? Slepe miševe?
ARGH: Gore od toga. Neki od tih ljudi jedu druge ljude. A jedu i nas.
URGH: Svetih mi jajnika! Te ludake treba zatrti!
ARGH: Možda i treba ali da bi ih zatro moraš da postaneš čovek. A ako postaneš čovek – prestaješ da budeš Pravo Biće! Zamisli samo: da bi ih zatrli moramo se svi mi, Prava Bića, okupiti na jednom mestu, kao velika horda, s jednim poglavicom, jednim ciljem. Moramo se odreći sebe, svoje volje, slobode, ostaviti svoje domove, žene, decu i krenuti za tim jednim. On će odlučivati ko i kad ubija i kad i kako treba da se miruje.
URGH: Ne vidim ništa loše u tome.
ARGH: Recimo da pobedimo ljude i da pobegnu negde na kraj sveta i da im traga nema. Šta će onda biti s nama?
URGH: Otići ćemo kući.
ARGH: Ne, nećemo. Onaj jedan, onaj Poglavica, želeće da vlada i dalje. Osetio je kakvu moć ima u bici. Zar će je pustiti sad, kad je bitka okončana?
URGH: On? Ma, ko ga jebe! Idem ja kući!
ARGH: A ako ti kaže da postoji neka nova opasnost?
URGH: Nek’ se sam bori.
ARGH: A ako izmisli tu novu opasnost i svi mu poveruju?
URGH: Idem ja.
ARGH: A šta ako ti kaže da će te ubiti ako odeš? I tvoju ženu? I decu? I šta ako ti kaže da svi koji su ga služili za vreme rata moraju i sad da ga služe. I da njemu nije dovoljno da živi u pećini. O, ne. On će tražiti da mu podignemo neke krugove kamenja i stavljamo kamenje na to kamenje na njih i reći će da je to hram posvećen njemu. I proglasiće se za Boga. I reći će da svi koji ga služe moraju da žive u hordi, blizu njega. I poželeće i tvoju ženu. I moju. I plaćaće one koje ne može dobiti. Našim ulovom i našim sekirama. I našim školjkama što mirišu na more. I pljačkaće nas da bi mogao da drži one najgore, one koji se svakom klanjaju. One ogromne k’o ljudi, naoružane oštrim sekirama. Ali, to nije najgore…
URGH: Joj, zar ima još?
SARGH: Mi ćemo živeti jedni drugima na glavi. Svako će o svakome znati sve. I svakome će biti teško. I ti ćeš, da bi dobio koju butku od srndaća više, morati da govoriš sve što znaš o meni. I ja o tebi. A on, poglavica, će nas nagrađivati.
URGH: Ja da te izdam? Za srndaća? Pa mogu da ga ulovim kad hoću.
ARGH: Ne možeš. Poglavici sad pripada šuma i svako ko lovi bez dozvole biće ubijen.
URGH: Lov da bude zabranjen? Svašta! Pa šta onda da jedem?
ARGH: Bobice, gomoljike, lišće.
URGH: Ali, od toga ću biti slab i mršaviji od ljudi.
ARGH: To Poglavica i želi.Da budeš mršav, bedan, sasušen, da svako derište može da te savlada. Da se plašiš. Da te umlate njegove sluge kad se pobuniš. Samo on i sluge smeju da krkaju. No, ni to nije najgore. Ponestaće divljači, i to brzo. Moraće da se širi taj tvoj Poglavica, grabi tuđe šume i livade. Teraće i tebe i tvoju decu i decu tvoje dece da idete u ratove. Neće mu nikad biti dosta. Konopljom ćeš vezivati šake svojih rođaka i daleke braće. Kopljem ćeš ih gurati u kamenolome gde će podizati nove, još veće hramove, velike kao planine na planinama. I ubijaćeš ih ako pokušaju da pobegnu. I hraniće te dobro. Što više pobiješ to bolja hrana. A onda će poglavici pasti neka sumanuta ideja na pamet pa će poželeti da je isproba.
URGH: Ima li luđe zamisli od one da se nekome vlada, pljačka, uništava?
ARGH: Ima. Ljudi se jedu međusobno. Rekao sam ti. Ljudi vole da ubijaju bez razloga. Ali, ljudi vole još nešto. Da vide zašto je nešto tako kako je.
URGH: Am a- tako je kako je i gotovo. Priroda nam je to rekla sama.
ARGH: Znam, znam ali oni to ne žele da prihvate. Jedan je tako pobio pola svog plemena.
URGH: Kako?
ARGH: Da bi video da li mogu da lete. I to su oni prihvatili, odamh..
URGH: Čekaj, moj mozak ovo ne može da primi. Kako su toliki ljudi pristali da ih pobije?
ARGH: Jer se plaše. Kod ljudi je pametno ako se klanjaš poglavici a kod nas je suludo da se bilo kome klanjaš.
URGH: I dalje ne razumem ali, hajde, objasni mi.
ARGH: Umislio poglavica da je uman. On želi iskustvom da spozna svet. I tako, gurnuo jednog momka s litice. I ovaj pogine. I gurnuo još jednog. Isto. I trećeg, za svaki slučaj. Zaključak: ljudi ne znaju da lete. Ali , tu nije kraj. Onda je četvrtog terao da mašući rukama skoči s litice. Rekao je: „Ako je čoveku suđeno da bude na zemlji onda on mora da se bori protiv toga tako što će se načiniti na pticu“. I, taj ratnik, mrškast momak, lak kao ptica, poleti i skljoka se dole. Onda sledeći, najjači u plemenu, skoči. Zamahao rukama silovito i razbio se o stene. Tu shvati poglavica da čovek mora da ima neku veću sličnost sa pticom. I tu napravi krila od kože govečeta. Postavljena drvetom. Mala, velika, u obliku Mesečevog srpa, ravna. I, shvatićeš, svaka krila su tražila po jednog čoveka i tako je on terao i terao dok ga nisu opsidijskim nožem zaklali na spavanju.
URGH: Konačno! I onda je sve bilo mirno?
ARGH: Ne zadugo. Njegov naslednik, uman momak, želeo je da proveri da li čovek može da živi ispod vode. Podavio je ostatak plemena. Kad je ostao samo on okrenuo se novom pitanju: „ Može li čovek da izdrži plamen?“ I tu ti se on spali. A onda dođu, namirisavši pečeno meso, neki ljudi iz susednog sela i pojedu ga.
URGH: Prijatelju stari, pa kako ćemo sad, kraj ovih ogavnih ljudi?
ARGH: Idemo duboko u divljinu i krijemo se. Izbegavamo ih.
URGH: Ček, ček, ali, ako se budemo krili i ako nas ne bude mnogo na jednom mestu mi ćemo s vremenom odumreti.
ARGH: Ne gledaj na to s te strane, druže. Mi nećemo izumreti – mi ćemo samo živeti onako kako želimo do kraja svog postojanja. Alavi ljudi neće biti te sreće. Oni su uvek bili čemerni i takvi će i ostati. Mi ćemo barem umreti sa smeškom. Prvosveštenica Niija je imala viziju i rekla da će ljudi opoganiti ceo svet i da će zatirati plemena drugih ljudi zbog gluposti. Zbog boje kože, očiju, kose ili veličine nosa.
URGH: Kakva baljezgarija! Pa meni su svi ljudi isti!
ARGH: kamo sreće da i oni tako misle.Neće, dalje, biti bistre vode, svežeg vazduha, ukusne surle kao što je ova.
URGH: U takvom svetu prava Bića ne mogu živeti.
ARGH: Ne, samo ljudi.
URGH: A šta će biti ako se mi budemo mešali s ljudima. Hoće li oni od toga postati bolji?
ARGH: Ti bi sebi našao neku njihovu, Urže nevaljali?
URGH: Ne, samo pitam.
ARGH: Ne crveni, molim te. Lepše su od naših, razume se. Mi imamo pamet a oni lepotu. Tvoj izmišljeni sin će postati čovek jer će biti okružen ljudima. I oženiće se nekom od njihovih. Čovek nije telo, visoko i mršavo, nije tanak nos i nevidljiva usnica. Čovek je onaj koji želi i zna ali ne razume i tome nema pomoći. A sad, vreme je da krenem. Ima još pećina koje treba obići i preneti im važnu vest. A ti, druže – kreni put Sunca što zalazi pa se vidimo, valjda, jednog dana.
URGH: Hoćemo, valjda. Ukoliko ne pobegnemo jedni od drugih.
ARH: Kako to misliš?
URGH: Posle svega što si mi rekao o ljudima ja ne znam kako da verujem bilo kome od Pravih Bića.
ARGH: I nemoj. Prestalo je Vreme Pravih Bića. Došlo je vreme čoveka. Vreme u kojem nikome ne možeš verovati.

 

neanderthal-chuck-norris

Evolucija? Izgazio sam je!

ALEKSANDAR NOVAKOVIĆ