NICK CAVE AND THE BAD SEEDS-PUSH THE SKY AWAY

Filed under: afirmator,broj 12 - mart 2013,muzika |

nick-cave-push-the-sky-away

Sveti Nick se vratio! U velikom stilu! Posle agresivnog i cepačkog Grindermana eto nama albuma naoko mantričkog, blagog, melanholičnog. Ako se nekome čini da je to dokaz da vreme smekšava ljude-nije. Cave je, na koricama albuma u pozi starozavetnog Jahvea koji proteruje Evu iz raja, po ko zna koji put potvrdio da je  veliki pesnik rokenrola: melodije su zarazne i kontemplativne, jecaji violine i viole Warrena Elisa gađaju u srce, kataklizmičko podizanje melodije (naročito prisutno u „Jubilee Street“) je s onog sveta a „Push The Sky Away“ oslobađa nas od drevnog keltskog straha da će nam nebo pasti na glavu. Za to je dovoljno mnogo rokenrola i još više vere u sebe. Autobiografski, nema šta. U pesmi „Higgs Boson Blues“ Cave je duhovit i igra se rečima:„Hanah Montana does savana“. Mora da bude duhovito, reč „bozon“ nije ista od onog napeva Ramba Amadeusa: bozon, bozon… Ali, ovo nije album koji će neki uporediti sa „Boatman’s Call“ , ne po molskom ambijentu koji potiskuje eventualnu hitičnost ili stihovima sličnim onom sa Hanom Montanom (this useless old fucker is a twinkling cunt…) naprotiv – mogu reći da je, od vremena „Murder Balladsa“ ovo možda i najjači album Seedsa. Ne znači da su drugi albumi loši. I, da, znam kako je nezahvalno porediti albume ovakvih veličina.

Caveu, kao i Tomu Waitsu, kao retkim stvaraocima, polazi za rukom da  sve, šta god da naprave, zvuči dobro ili bolje  nego pre. Intimni svetovi nastanjeni prostitutkama, šarolikim polusvetom, religijskim psalmima,  senima bluzera kao što je Robert Johnson, čudnovatim snovima ali i liričnim slikama, a sve to otpevano s propovedničkim stavom čoveka koji je sagledao sve, tako bih sažeo Cavea u jednoj rečenici. U svojim pedesetim, on se i dalje transformiše i to ne čini samo tako što skrati kosu ili pusti/potkreše brkove. On suvereno vlada svojim umetničkim kraljevstvom i uvek nas iznova podseća na surovost i ljudskost koje žive tako blizu jedna drugoj.“Push The Sky Away“ nije album za jedno slušanje, za svakodnevno ispiranje mozga. Za njega treba vremena, koncentracije, preslušavanja, osamljenosti (ili odabranog društva), strpljenja. Dakle, njegova muzika uspeva da nas odvoji od ludačkog tempa konzumerističkog društva i navede da sagledamo svoj unutrašnji svet. A to je znamo, prvi korak prema ličnom oslobođenju.

Priča o vitalnim matorcima i, nažalost, kilavom podmlatku se ovih dana potvrđuje na muzičkoj sceni po ko zna koji put. Svaka čast Albarnu, Editorsima i Arcade Fire ali, ako izuzmemo njih, to je realno stanje. Ali, publika, uprkos tome,  nije zadovoljna, ona traži još, kaže: „Nick, ti si isti, uvek te jezive klavijature i teške priče“. A šta ste očekivali? Ovih dana, primera radi, je kralj svih mogućih transformacija, David Bowie, izbacio drugi singl sa svog albuma. Prvi singl je mnogima izgledao kao priča nazeblog deke praćena ganutljivom melodijom a drugi deluje kao dinamična numera u maniru albuma „Reality“. I, u čemu je problem?  Pre ili kasnije ćete doći do toga da i rok ima određene granice ali to ne mora da bude smetnja. Kvalitet se ne može osporiti kao i to da je dobro što i dalje ima šta da kaže i podeli s nama. Isto se, ako ne i u većoj meri, može reći za Cavea koji je, kao i njegov ispisnik Mark E. Smith iz grupe „The Fall“  „uvek isti i uvek drugačiji“. Nadajmo se samo da će, u okviru turneje, Seedsi opet doći u Beograd.

Aleksandar Novaković

 

Za starije od 18 godina…