Neraskidiva karika

Filed under: afirmator,broj 02 - maj 2012,društvo |

Dragan Jovićević

Neverovatno je koliku pažnju može da privuče samo ime, koje već na drugu pomisao sve kazuje. Baš tako, ime Elana Dajkvomon (u originalu Dykewomon, o čemu će kasnije biti reči) ukazuje na jasan stav onoga ko nam se iza njega otkriva. Zaintrigirani događajem koji je za 29. maj u Reksu najavila organizacija za lezbejska ljudska prava „Labris“, kome će prisustvovati Elana Dajkvomon, kako je najavljeno „legendarna lezbejska spisateljica i aktivistkinja iz San Franciska, predavačica kreativnog pisanja na državnom univerzitetu Kalifornije i mirovna aktivistkinja, jedna od organizatorki Lezbejskog marša…“, začeprkali smo po toj naizgled bogatoj biografiji i otkrili izuzetno zanimljivu ličnost koja se iza tog pseudonima krije. A onda, zahvaljujući predstavnicama već navedene organizacije, uspeli smo i da dođemo do gospođice Dajkvomon, i uverili se da će lezbejsko pesničko veče u Reksu, koje će ona obogatiti svojim prisustvom, biti i te kako uzbudljivo i neobično.
Elana Dajkvomon je rođena kao Elana Nahman, u jevrejskoj srednjoklasnoj porodici. Prvi roman objavila je 1974. godine pod svojim pravim imenom, da bi neposredno nakon toga prezime promenila, vezavši trajno i sebe i svoj rad za lezbejsku zajednicu, čija je danas neraskidiva karika. Od tada, objavila je nekoliko romana i knjiga poezije, među kojima je najpoznatija Fragments From Lesbos iz 1981. godine, na kojoj je bilo naglašeno da je štampana „samo za lezbejke“. U prezimenu je izmenila zadnji slog (eng. Womon, umesto Woman ili Women), kako bi izbegla bilo kakvu etimološku vezu sa muškarcima (Man odnosno Men).
„Duga je to priča kako sam i zbog čega promenila ime. Uglavnom, 1975. godine, mnogi moji istomišljenici menjali su imena, a ja sam želela ime drukčije od mog patronima, koje bi jednako označavalo ko sam i koliko je snažna moja veza sa mojoj zajednicom, pre svega kao kulturnog radnika“, kaže za NIN Elana Dajkvomon.
STVARANjE I čitav njen dalji rad i borba za prava dostojni su zaista divljenja i interesovanja. Danas, ona je aktivna u podršci pokreta „debelih lezbejki“, lezbejki jevrejskog nasleđa, lezbejki koje kreću da pišu poeziju, mirovnog pokreta Žene u crnom protiv rata… Pre svega, ona je pesnikinja, čiji su pesme prevedene i na srpski jezik:
„U Americi sedamdesetih godina, ženski pokret ponekad se zvao pokret pesnika. Poput većine društvenih pokreta, stvaranje umetničkog čina potpomagalo je oslikavanju odraza realnosti, življenja onih koji ranije svoj odraz nisu mogli tako lako da vide. Tako je prvi zadatak pesništva bio da postane deo zajednice, i da bude u bliskom odnosu sa njom. Samo tako, nakon toga, drugi ljudi, oni iz drugih manjinskih grupacija i kultura, mogli su da se pokrenu i da promene svoja mišljenja i delovanja“, kaže Dajkvomon.
U međuvremenu, umetnost i kulturne aktivnosti postale su način komunikacije manjinskih aktivista sa javnošću, i upravo su na to i ukazale predstavnice Labrisa i Žena u crnom, koje su minule nedelje održale skup povodom dana borbe protiv homofobije i transfobije, navodeći da je kod nas i dalje prisutan govor mržnje i da se stvari sporo pomeraju. Ipak, ono u čemu je kultura uspela, i to upravo komercijalna popularna dela poput serijala Seks i grad ili Vil i Grejs, jeste da su homoseksualnu populaciju približili širokoj publici, predstavljajući likove u pomenutim serijalima kao kompleksne osobe, kod kojih je seksualnost samo jedan životni segment.
„Gledajući na globalnom nivou, umetnost povezuje različite kulture, pomaže nam da vidimo sebe i naše borbe u drugima, da se sprijateljimo sa ljudima koje inače ne bismo nikada sreli. Prijateljstvo otvara mnoge mogućnosti“, komentariše Elana Dajkvomon upravo odnos umetnosti i homoseksualnih zajednica.
DELOVANjE Ipak, kada govori generalno o uticaju i poziciji LGBT zajednice danas u svetu, Elana smatra da je posao tek započet: „Pozicija i prava variraju od zemlje do zemlje. U mojoj zemlji, variraju od regije do regije. Mnogo toga je urađeno, mnogo se napredovalo, ali još mnogo toga mora da se uradi i da se uradi pametno, sa analizama struktura moći. Kad bih znala šta će se desiti u budućnosti, zaradila bih milione dolara i dala ih lezbejkama“.
Tokom minulog rada, Elana je proizvela veliki broj tekstova i organizovala isto tako značajan broj aktivnosti, uključujući i marš lezbejki u San Francisku, kome je prisustvovalo oko 40.000 pripadnica „zajednice“. Shodno tome, postavili smo pitanje koju bi aktivnost od svih navedenih, izdvojila kao posebnu: „Teško da bih mogla da odaberem jednu. Moja osnovna ideja jeste da su identiteti i delovanja u međusobnoj vezi – moramo da se zbližimo sa širinom našeg nasleđa i političkog aktivizma. Biti deo početka Drugog talasa u Americi sedamdesetih godina bilo je formativno iskustvo za mene. Iz svega što sam kao pisac, urednik i organizator uradila, naučila sam mnogo i kroz taj rad sam stasavala. Tokom svih godina rada, postala sam manje isključiva i prestala sam da izigravam pravednika, ali rado potvrđujem, nakon četrdeset godina rada u ovim pokretima, da i dalje imam snažnu veru u moć mira i ljubavi“.


U toku večeri lezbejske poezije u Beogradu, svoje pesme čitaće lezbejske pesnikinje iz Beograda, a Elana kaže da očekuje da se upozna sa ovdašnjom publikom, „zainteresovanom za kombinovanje umetnosti i političke svakodnevice“, zrelom za političku analizu i velikodušnom u razmeni ideja, tokom stvaranja kulturnog čina. Trenutno, ona piše svoju knjigu memoara. Kaže da se nada da će uskoro napisati novi roman i da će uspeti da sakupi svoju poeziju u barem dve knjige. Od svog pseudonima, koji ju je obeležio na svetskoj sceni, naravno ne odustaje, iako joj je ranije nekoliko velikih američkih izdavača nudilo da počne da objavljuje kod njih, samo da vrati staro prezime.
Dajkvomon zato nastavlja da deluje u svojoj nezavisnoj sferi, u kojoj je i poznata: „Nema mnogo izbora kada ste nezavisni ženski pisac u Americi, tako da će moju sledeću knjigu objaviti… ko zna? Ja nastavljam svoju karijeru kao kulturni poslanik u ženskim i lezbejskim pokretima, svesna svog identiteta kao Jevrejka, debela i stara žena, kao mirovni i lezbejski aktivista – i to se neće promeniti!“, kaže samouvereno Elana i dodaje: „Najbolja stvar koju sam ikada uradila jeste to što sam nastavila da pišem, da slušam, da spoznajem da poštenje nije nešto što se stiče, već nešto na čemu moraš neprestano da radiš“. Videćemo još na kakav će odjek naići u našoj zemlji, u kojoj je umetnost u načelu marginalizovana, baš kao i odnos prema grupacijama, koje i sama zastupa.