Neosimbolisti

Filed under: afirmator,kritika,poezija i proza |

Termin neosimbolizam, koji se razvio u vreme 80-tih, 90-tih, može da izazove određene nedoumice. Najpre, termin se uslovno upotebljava da bi se ukazalo na pojave koje se zaista mogu nazvati neosimboličkim – suprotstavljenje normativnoj poeziji, njenoj jasnosti i obraćanje mnoštvu, usredsređenost na motive pesništva i kulture, negovanje pesničke neodređenosti i višeznačnosti, težnju ka formalnom savršenstvu, ali i otpor avangardnoj isključivosti i proglašavanju novine za osnovno načelo.
Tako gledano istorija posleratne srpske poezije nakon 50-tih godina, poezija Vaska Pope i Miodraga Pavlovića, umnogome je istorija neosimbolizma.
Sam termin, međutim, nije nov. Javlja se krajem 50-tih kao zaštitni znak jedne književne (pesničko-prozno-kritičarske) grupe, da bi ga ubrzo zaboravili i pripadnici grupe i književna kritika, pa se ponovo posle dve decenije pojavio, ali sada u promenjenom značenju.
Termin neosimbolizam su kod nas prvi upotrebljavali pesnici tkz. druge posleratne generacije, početkom 1957.

-Jovan Hristić
-Ivan V. Lalić
-Borisav Radović
-Branko Miljković
-Milovan Danojlić
-Miodrag Pavlović
-Vasko Popa
-Stevan Raičković

V. Popa, M. Pavlović i S. Raičković su se svojim prvim knjigama borili da o nekim društveno kodifikovanim temama pevaju na svoj način i svojim pesničkim sredstvima. Dovoljno je pogledati prvo izdanje “Kore“: motiv rata, datumi ispod pesama, citiranje novinskih članaka – sve je u funkciji suprotstavljanja prethodnom pesništvu, koje je neposrednije odgovaralo na društvene zahteve.
U Pavlovićevoj zbirci “87 pesama“ naglašene su teme čovekovog staha i nespokoja, sukoba čoveka i sveta, čoveka i predmeta koji ga okružuju, nesklad između onoga što se otvara spoljašnjem i onoga što se otkriva u unutrašnjem oku.
U “Kori“ se ubedljivo pokazalo da se modernim pesničkim iskazom mogu jednovremeno, u istoj pesmi, iskazati i najdublje, najtananije subjektivne preokupacije i veliki kolektivni zanosi. Za “Koru“ se može reći da je nova zato što otkriva nove sadržaje, prikazuje novog čoveka nove epohe, koja je započela ovim ratom, a nastavlja se beskrajno umnoženim spletom protivrečnosti savremenog čoveka.
Nije čudo što se ovaj perio na neki način, završava poznatom Mišićevom “Antologijom novije srpske poezije“ iz 1950. koja brani novo poimanje pesništva.
Pesnici koji dolaze posle njih, nalaze se u sasvim drugačijem sticaju okolnosti. Javlja se grupa pesnika koji sebe nazivaju neosimbolisti, ali u njoj ne učestvuju svi pesnici druge generacije, ali pored pesnika u njoj učestvuju kritičari i prozni pisci: Branko Miljković, Dragan M. Jeremić, Bozidar Timotijević, Milovan Danojlić. Njihov prvi nastup se zapravo dogodio na stranicama časopisa ,,Mlada kultura’’, februara 1957. Ipak tri momenta se mogu izdvojiti kao opšti, tj. naznačena su u tekstovima većine pripadnika neosimbolističke grupe:

1) Svest o tome da se radi o pripadnicina nove, druge posleratne generacije i njihovoj potrebi da pevaju u dosluhu sa svojim književnim i društvenim vremenom.
2) Insistiranje na korišćenju simbola, počev od samog naziva pa do pojedinih pesama.
3) Ubeđenje da su neosimbolisti izvan, tačnije iznad sukoba tradicionalista i modernista.

Iz današnje perspektive gledano, nedostajali su osnovni uslovi da termin neosimbolizam bude prihvaćen:

– Prvi se tiče mesta i upotrebe osnovnog termina simbolizma u istoriji srpske poezije.
– Drugi proizilazi iz prirode umetničkih dometa pesničkih knjiga i pesničkih tekstova samih pripadnika grupe.

Branko Miljković naglasava da neosimbolizam ne treba mešati sa simbolizmom i da između njih ne postoji onakva veza kao između realizma i nadrealizma, romantizma i neoromantizma, i kaže za neosimboliste: nama su potpuno tuđi idealizam i mistika simbolističke poezije. Miljković kritikuje zagovornike slobodnog stiha, koji neprestano teže novome. Ta težnja ka novome avangardnih pesnika njemu je strana, a novo je, po njegovom shvatanju, ono što je po formi savršeno, što ne da književnom delu da se raspe i ostane nedorađeno. Nema velike poezije bez stroge i određene forme, nema slobodnih stihova sem kod aljkavih pesnika. To je dokazao i primerom poezije Vaska Pope.
Uopšte uzev, poezija u prvim posleratnim godinama nastavlja se na ratnu i predratnu naprednu poeziju. Ona je bila zahvaćenja zbivanjima na istorijskoj i političkoj sceni, ostvarivala se pod uticajem trenutnih prilika i raspoloženja, sva u težnji da bude poetska hronika epohe. Ta orijentacija je došla do punog izaza u zborniku ,,Poezija mladih’’ 1947. Mladi pesnici su potpuno u vlasti tradicije, bez ikakvog individualnog poleta. Angažovana poezija. Prvi oblik bio je suprotstavljanje tradicionalnom i ispoljio se u okretanju pesnika ličnim emocijama. Nasuprot programirano-kolektivnom optimizmu javila se elegičnost, melanholija, bolna rezignacija, potreba za boemstvom. U tom rasponu je sazrevala 1. generacija posleratnih pesnika.

 

 
Z. Mišić, “Poezija opsednutih vedrina“ (Kritika pesničkog iskustva, 1996.)

U poeziji Vaska Pope uloga iracionalnog je skučena, premala, obuzdana. Njegove poetske vizije su često svedene na svoju racionalnu suštinu. Hermetičnost je u elastičnosti izraza, razgranatosti asocijacija, smelosti metaforičnih spregova, u maksimalnoj kondenzovanosti poetskih slika, njihovoj apstraktnosti. To je refleksivna, “eruditna“ poezija u savremenom vidu. Eliptična i sintetična u isti mah. Od čitaoca zahteva punu koncentraciju, nije neposredno komunikativna. Snaga je u misaonim i čisto estetskim kvalitetima. Klasicistički skladna, proporcionalna, sažeta. Težnja za perfekcijom, estetskim puritanizmom, koji ne trpi prekoračenje zadatih okvira, želeći da postigne maksimum ekspresije, gotovo baroknog ukusa, čisto “južnjačke“ sklonosti ka kontrastima, jarkih, napadnih boja. Nagonska, afektivna vezanost za čulni, materijalni, brutalni, pa i groteskni, “humorni“ aspekt stvari.
Metafora Vaska Pope je u stvari KONKRETNA, čulna, sva od čestica vidljivog sveta, opredmećena do zasićenja. Naturalističke sklonosti nisu ni malo slučajne. Tipično gradski pesnik, Popa je vezan za predmete koji ga okružuju (od hartije, otpadaka, pepeljare, nameštaja do šljunka, violine, cveća, drveća…). To su rastureni elementi jedne moderne mitologije gradskog ambijenta. Metaforičnost je disonantna, živopisna i polihromna. Sažeta metafora je celovit, zaobljen, konačan predmet. U ciklusima “Daleko u nama“ i “Uspravna zemlja“ barokno-dekorativni vid pesničkovog stvaralačkog postupka je prevagnuo nad klasicističkim osećanjem mere i sklada. To su pesme “štimunga“, poetske skice. U ljubavnim pesmama iz drugog dela u “Daleko u nama“ metafore su obojene blažim, lirskim tonovima, taj barokni dekorativni sjaj prelazi u manirističku, pomalo precioznu, pastoralnu retoriku.
U “Kori“ se javljaju dve različite “tehnike“ pisanja: jedna, eliptična i slikovita, a druga, jednostavnija i komunikativnija, u dramskim prizorima (“Opsednute vedrine“).
Rodoljubiva lirika V. Pope: ona predstavlja obnovu i osveženje toga roda poezije, koji je u ovom trenutku nepravedno zapostavljen. U “Kori“ je dokazano da se mogu prikazati i kolektivni zanosi, kao i najtananije subjektivne preokupacije. Originalno je koristio i izražajna sredstva narodnih umotvorina (pitalice, bajalice, zagonetke, kletve, itd.). Elementi folklora se mogu i stvaralački iskoristiti, pretočiti u moderne poetske oblike.

 

 

 

I. V. Lalić “O poeziji Vaska Pope“ (O poeziji, 1997.)

50tih god. počinje izrazit period razvoja moderne srpske poezije. “Kora“ beleži prelomni trenutak. Popa se pojavljuje kao celovita pesnička figura; doneo je sintezu, svoj pesnički jezik, svoje iskaze i nagoveštaje, pesničku zrelost, opsesiju savremenim problemima… Paralelno se pojavljuje i sa knjigama Miodraga Pavlovića “87 pesama“ i “Stub sećanja“. “Međaši“. Popa je ubrzo našao i svog prvog tumača i kritičara Z. Mišića. Mišić je morao da ukaže na razliku između nadrealističkog “buncanja“ i prirode Popinog pesničkog napora. Opet, nema sumnje da u Popinoj poeziji postoje plodotvorni elementi nadrealizma, ali je Popa te elemente podredio poetskoj disciplini koja je upravo antipod nadrealističkom diktatu iracionalnog. Popa sažima, i u tom sažimanju on stvara sasvim novu pesničku formulu stvarajući jedan lični poetski idiom. To je simbioza folklornog jezičkog isksutva i urbane leksise. Reči su ugrađene tako da u kontekstu budu opterećene do granica nosivosti, njihova tražena, idealna situacija jeste da dejstvuju punom težinom svoga smisla. Urođeni kvalitet Popinog pesničkog jezika je u muzikalnosti (šema je često “školski“ pravilna, čest je lirski osmerac). “Opsednuta vedrina“ i “Daleko u nama“ – vizija ljudske situacije u jednom čistom, aktivnom i dinamičnom vidu; “Predeli“ i “Spisak“ – naglašena statika, gde se ne govori toliko o drami koliko se prikazuje scena, rekviziti, različiti kostimi, itd. Definišući svet on definiše sebe (samoodređuje se). U osnovi tog odnosa je prihvatanje sveta kao činjenice. Sve su to mikropejzaži svakodnevnih predmeta…
Rodoljubiva poezija – obraća se znakovima kolektivne sudbine, uspeva da prevaziđe tragediju (“Ćele-kula“).
Ciklus “Igre“ – panorama egzistencijalnih situacija, odnosa i međuzavisnosti. Klasifikovanje i sistematizacija je sprovedena u Igrama; ishod Igara iskazan je kao besmisao, praznina.
Ciklus “Kost kosti“ – kao još jedna situacija-igra. Igra je ovde proširena u dramu sa dijalogom.
“Sporedno nebo“ – peva esenciju, apsolut; knjiga je podeljena na sedam ciklusa (u svakom po sedam pesama, simbolično značenje broja sedam je savršeni red), kratki stihovi bez interpunkcije, proširen rekvizitarijum, sintaksička strogost; simboli koje upotrebljava javljaju se u slikama i mehanici drevnih mitova, (simboli slovenskog folklornog mita). Zvezdoznanac je sam pesnik!

 

 

 

Z. Mišić “Sunčeva svetlost na stubu sećanja“

Sabrati se ili rastaviti – to je moderni vid hamletovske dileme. U mehanizmu svitanja od Remboa na ovamo se nešto bitno promenilo (“Probudim se nad krevetom oluja“). Zvuk razbijanja je sve gušći i brojniji. Gledati u oči oluji, to je jedini način da se ona savlada, da se, samim činom poetske fiksacije, njena stravična prisutnost ukine.
87 pesama – pretežnim svojim delom pesnikova intimna beležnica u kojoj je, još sasvim mlad, ubeležavao dijagram tektonskih poremećaja, razbijanja i dezintegracije, u sećanju iz ratnih godina i naslućenih u grču savremenog sveta. Svet koji je očito “izbačen iz zglobova“. Duboki unitrašnji nesporazum između čoveka i stvari koje ga okružuju. Proces alijenacije: “Nesporazum čoveka sa svojim likom“. Taj proces dezintegracije praćen je i zabeležen postupkom formalnog dekomponovanja savršeno adekvatnim sadržaju. Katkad su to, posebno u pesmama u prozi, remboovske vizije jednog fantastičnog sveta, zabežene realističkim postupkom; jezik je koncizan, suv i precizan kao fotografski objektiv. Katkad su to sažete apstraktne formule, emotivnih ili misaonih stanja, poput apstraktnog slikarstva, umesto slikovitog preteže pojmovno izražavanje.
“Prizori“ – rađeni su modernim slikarskim postupkom razlaganja forme na osnovne elemente i njihovim sve većim apstrahovanjem. Sukcesivan niz statičnih prizora kao da “prepričava“ slikarske vizije. U tom procesu atomizacije i razbijanja ima i jedan duboki prevratnički smisao; proces dezintegracije i razaranja je istovremeno proces oslobađanja, prevazilaženje i negacija “davno zadate napetosti“.
“Treba ponovo pronaći nadu
i list sa korenom na humci kraja.
Treba zatvoriti kapije na gradu
i boriti se protiv novog zmaja.
Treba ponovo pronaći nadu.“

 

Poezija nije samo statični dijagram unutrašnjih afektivnih gibanja; ona je i aktivna kritika života. To nije više beležnica incidenata sećanja i traumatičnih reakcija automatski ili apstraktno zapisanih na statičnoj osnovi njihove jednostavne fenomenološke registracije. Sagraditi stub sećanja znači sistematizovati činjenice svesti (i podsvesti), uvesti red u zamršene krivulje svojih sećanja (i nerava); dalje, stabilizovati kriterijume trajnosti, estetskog delovanja, smisaone prijemčivosti, progresivne usmerenosti. Glas pribiranja, sažimanja, težnje za integralom, pojavljuje u punoj saglasnosti sadržaja i forme. Pesnik postavlja sebe u aktivan odnos prema pojavama koje registruje. Od nepristrasnog dijagnostičara on postaje sudija i ideolog, svesno angažovan i progresivno opredeljen. Poezija situacije i “prizora“ pretvara se na taj način postupno u refleksivnu liriku, koja je bitno obeležije Pavlovićeve druge zbirke. Preuzima i obrađuje motiv “atomske jeze“ iz prve zbirke, ali je taj motiv propušten kroz sigurne orijentacione cevi volje i intelekta, kojima snage integracije dominiraju i upravljaju ih u humanističkom smeru. Svet ledene jeze i košmara, ti podzemni afektivni meteži koji naviru u talasima iz iracionalnih dubina kao opake, nepročišćene emanacije podsvesnih, neurotičnih ili intelektualnih trauma, ne mogu a da ne deluju korozivno, zastrašujuće. Poezija M. Pavlovića je uzbudljivo, umetnički retko istinito svedočanstvo tragičnog konflikta između nagona i intelekta.

 

 

 

I. V. Lalić, “Celovitost iskaza i vizije“

Pesma mora da bude i pitanje i odgovor, iskaz i opravdanje iskaza. On u autonomiji pesme (koja je na jednom planu iskustvo, a na drugom saznavanje sveta) saopštava svet ali ga istovremeno i objašnjava, objašnjavajući i svoje poreklo, i zavičaj, i sebe.
“Velika skitija“ – jezik je ovde ne samo medij komunikacije, nego i instrument “saopštenja neizrecivog“. Pavlović temelji poetiku ove knjige na bliskostima, čvorištima zajedništva između jednog mogućeg pesničkog iskaza i modela mitskog mišljenja. On kaže da je mit ne samo mogući cilj pesničkog iskaza, nego i jedno od mogućih oruđa pesničkog jezika. U prva dva ciklusa Pavlovićeve knjige krećemo se među referencijama nacionalne istorije i mita, od maglenih davnina slovenskog prisećanja do apokaliptičnih odzvuka našeg 15og veka (“Sloveni pod Parnasom“, “Svetovid govori“, “Epitaf slovenskog prapesnika“, “Noć“). U drugom ciklusu knjige, koje tačno nadgrađuje prvi, susrećemo se sa referencijama iz našeg srednjeg veka, kulminativno sa motivima kosovske epopeje (“Vezilja“, “Kneževe večera“, “Balkanski putopis“). Treći ciklus je vrhunac ove knjige. Mitska misao Pavlovićevog pevanja u ovom se ciklusu sasvim emancipuje od istorije. Pesnik se sa istorijom prethodno već obračunao. Ostaje međutim enigma pevanja. U osam pesama Pavlović osam puta, kroz osam situacija, uspostavlja legendu o pesmi. On uvodi pesmu u njen iskonski, najautentičniji prostor, dajući joj funkciju sublimiranja, saopštavanja, prenošenje onih iskustava, koja pomažu povezivanje u jedinstvo vizije sveta.

 

 

 

I. V. Lalić, “Iskušenje lirskog pevanja“

Pojava Raičkovićeve nove knjige zaslužuje pažnju samim svojim prisustvom. Krug problema zadan u njegovoj poeziji jeste pitanje života i životnosti jednog vida naše lirske tradicije. Demonstrirao je jednu ne suviše čestu sposobnost: da se ponavlja i da se obnavlja u istom činu. Njegov razvojni put je stalan i autentičan rast.
“Prolazi rekom lađa“ – dokument jednog permanentnog obračuna izmđeu pesnika i pesme, sveta i reči. Knjiga je nevelika, tridesetak pesama, razdeljena u pet većih i manjih grupa. Združene su u slučajnom redosledu nastajanja, bez traženog strožeg kompozicionog jedinstva. Reč je o zbirci, o rukoveti, a ne o pravljenoj knjizi. Atmosfera je jedinstvena, osnovni impulsi su srodni.
Raičković je prevashodno liričar, neoromantičar po osećanju sveta, vedri melanholik po temperamentu. Cela njegova poezija (u nemalom opusu) insistira na dva odnosa: pesnik prema prirodi, i pesnik prema reči (ili pesmi). Uspostavljena je relacija i između prirode i pesme, čime se zatvara trougao u kojem se događa sve što je za tu poeziju od važnosti. Priroda je u Raičkovićevoj poeziji jedan izgubljen raj sa kojim se preko pesme možemo identifikovati. Reč, ili pesma, je prirodni most sa realnim svetom. Nemiri koji iskrsnu na spojevima emocija stimuli[u nove nijanse emocija. U ovom mikrokosmosu tragične dimenzije postojanja su samo naslućene, nagoveštene, nekako toplo došapnute i izmirene sa riskom ravnotežom. U novoj knjiži najtamnije su zazvučali Raičkovićevi najdublji registri. Ponavljajući dobar deo sebe, Raičković je ovde progovorio drugačije. Niz manje ili više direktnih nagoveštaja iz raniji knjiga (naćićemo ih možda najviše u sonetima), u ovoj dominira plavet zgusnuta u nekoliko istinski tragičnih akcenata (u pesmi “Plavet“): “Pevam tim što pitam – dokle da se peva?“ Pitanje je formulisano neposredno, a implikacije su potresne. Liričar dovodi u pitanje opravdanje pesme kao pesme, kao spontanog odnosa sa svetom; on proklamuje bol jedne inercije pevanja. Sve je odjednom izvan pesme, koja je izgnana iz raja svoje lirske ravnoteže. Tako je u njoj i smrt, koja je za njega ranije bila “lepa smrt“, postala strašna, svakidašnja prisutnost (“U ratu“). U nizu pesama Raičković je opsednut smrću, opsednut njenim aspektom ništavila. Tragičnost je u priznanju nemogućnosti suprotstavljanja pesme takvom ništavilu (“Monolog“). U pesmama “Jutro u staroj kući“, “Zapis o krivom drvetu“ karakterističan je izraz mirenja sa ništavilom. Nekoliko pesama imaju temu grada; do sada grad je imao više f-ju rekvizitarijuma lirskih antiteza prirodi, u novoj knjizi grad postaje samostalan (“Polivači“, “Balada o gradskom kupatilu“). U pesmi “Prolazi rekom lađa“ prepoznaje se najuspeliji primer jedne više sublimacije tragičnih poruka šireg konteksta.
Cela je knjiga napisana u katrenima, sastavljena od deveteraca, deseteraca, jedanaesteraca ili dvanaesteraca… Zatvorene forme u ovoj knjizi u najbližem su srodstvu sa onima koje je Raičković pisao i ranije…

 

 

 

 

J. Hristić, “Ivan V. Lalić“

Pedesetih godina XX veka pojavila se generacija pesnika dokazuje da se neke odlučne stvari upravo odigravaju prvo u poeziji. Poezija je teren gde su se lomila glavna koplja oko slobode stvaralaštva, kaže Sveta Lukić. Poezija je u našoj knjižževnosti uspela da zadrži status velikog i značajnog knj. roda koji je imala u romantizmu. Ona je vezana za duhovni život nacije. Bitka 50tih godina je bila između onih koji su bili nazivani modernistima i onih koji su bili nazivani realistima; odn. onih koji su sebe smatrali čuvarima najzdravijih tradicija naše knj., i onih koji su sebe smatrali nosiocima modernijih i svežijih strujanja u knj. Danas u ovom sukobu možemo naći tri ravni.
Prva je politička. Tu polemiku obično smatramo početkom oslobađanja od ždanovizma (po sovjetskom političaru Ždanovu, postupanje u javnom životu, osobito u oblasti umetnosti, nauke i kulture, u duhu krutih, dogmatskih načela). Ona je zapravo poslednji ostatak ždanovizma kod nas. Vrmeenom su izrazi kao “modernizam“ i “realizam“ izgubili svako značenje, a pored toga i povrh toga što je njen duh u osnovi bio staljinistički; to je bio književno-politički rat do istrebljenja.
Druga ravan je ravan senzibiliteta. Ona je nastavila neke od predratnih polemika oko modernizma. Sukom između nečeg za šta se mislilo da predstavlja našu izvornu tradiciju, tradiciju iskrene i čiste lirske poezije koja počinje sa Brankom Radičevićem, i nečeg za šta se mislilo da predstavlja veštački uneseno i nakalemljeno evropsko pesničko iskustvo koje je izveštačeno i strano našem tlu. To nije novi sukob, on je započet još u vreme romantizma. Međuratni modernizam (koji su stvorili uglavnom oni koji su se za vreme prvog svetskog rata školovali u Parizu) bio u stvari prekid sa našim patrijarhalnim senzibilitetom, etikom i tradicijom. Modernizam 50tih god. u tom pogledu je izgledao kao nastavljač modernizma iz 20tih i 30tih god. Problem je bio u strahu i nepoverenju prema stvaranju jedne nove osećajnosti koja se bitno razlikovala od naše u osnovi patrijarhalne lirike.
Na trećoj ravni polemika imeđu modernista (“Savremenik“) i realista (“Delo“) bila je estetički sukob, sukob dva knj. izraza i dva shvatanja knj.
Među modernistima 50tih god. jasno su se razdvojile tri grupe: pisci koji su 20tih i 30tih god. pripadali modernističkim pokretima, mlađi pisci koji su verovali da je modernizam 20tih i 30tih god. bio najvažnija i poslednja reč u stvaranju moderne knjiž., a treću grupu čine oni koji su shvatali da moraju učiniti nešto bitno različito od svojih knj. prethodnika. Ovi poslednji su odbacivali svaku vezu, pa i pomisao na tradiciju. Činili su to po uzoru na francuske moderniste, ne primećujući da su Francuzi toliko ukorenjeni u tradiciji da svako negiranje tradicije predstavlja ili obnovu tradicije, ili je već uhodana tradicija negiranja tradicije.
Traganje za tradicijom, tj. traganje za “novom tradicijom“ predstavlja jednu od najznačajnijih i najpresudnijih odlika važnog krila ovdašnjeg modernizma 50tih god. Vasko Popa piše odbranu sopstvene poezije, ali pute stvaranja jedne pesničke tradicije. Treba stvarati sopstvenu mitologiju, pisao je Z. Mišić. Univerzalnost nacionalnih simbola, mitska svest, postale su njihove ključne reči u ostvarivanju tog novog literarnog programa.
Za Ivana V. Lalića simbol te, do skora nezvanične i subvezirne “druge tradicije“, je Vizantija. U poslednjem ciklusu njegovih pesama “O delima ljubavi ili Vizantija“ Vizantija postaje prava pesnička preokupacija. Njome je bio fasciniran Dučić, Rakić, Bojić, dakle, velika trojka našeg parnasovskog pesništva. Vinaver je pisao o tome u svome eseju iz 1934. “Skerlić i Bojić“. Vizuelna raskoš Vizantije (“sjaj i blesak“) sama se nametala našem tadašnjem pesništvu. Otkriće Vizantije, ma i kao dekora, koincidiralo je sa naglom urbanizacijom našeg društva poslednjih god. 19og i prvih god. 20og veka. Vizantija se pojavila kao moguća tradicija u jednom veoma odsudnom trenutku u istoriji naše knj., u trenutku njene defolklorizacije i derustikalizacije. Njihova vizija istorije je u stvari teatralizacija istorije. Sa Bojićem, doduše, Vizantija u našem pesništvu počinje da se produbljuje. Bavljenje Vizantijom jedna je od karika koja vezuje pesništvo Ivana V. Lalića sa pesničkom tradicijom, sa Bojićem. Pesništvo između dva svetska rata nije imalo suviše smisla za istoriju. Ali 50tih god. istorija postaje jedna od preokupacija, kod Vaska Pope, Miodraga Pavlovića, Branka Miljkovbića, Ivana V. Lalića, Ljubomira Simovića.
Vizantija u pesništvu Ivana V. Lalića predstavlja našu vezu sa tradicijom svih tradicija, Grčkom. Ona je znak našeg pripadanja i našeg učestvovanja u mediteranskoj kulturi, koja je, povrh svega, ipak osnova svekolike evropske kulture. Vizantijom mi obnavljamo klasične vrednosti, ona je naša najdublja istorijska perspektiva. Vizantija je istorija koja seže daleko i duboko, sve do u mitsku svest, dovoljno daleka u vremenu da se približava nečem arhetipskom.
Pesništvo I. V. Lalića je preokupirano vremenom i trajanjem. Jedna od njegovih prvih pesničkih tema jeste smrt, a smrt neminovno vodi vremenu, proticanju i trajanju. Mogli bismo reći da je to nasilna, prinudna zrelost onih koje je rat zatekao u nekim presudnim godinama detinjstva. Lalić piše o detinjstvu bez ijednog prizvuka lirske sentimentalnosti. Za njega je detinjstvo doba u kojem počinje zrelost. On jeste bio mlad pesnik, ali nikada nije bio naivan pesnik.
Preokupacija istorijom tipično je moderna preokupacija. Posebno kod pesnika (I. V. Lalić) koji je pristalica dva sasvim klasična i mediteranska kvaliteta, mudrosti i zrelosti. Reč zrelost kod njega ima najveću semantičku težinu. Mera i zrelost iz kojih proističe prirodno mudrost; zrelost “bivšeg dečaka“ koji otkriva zrelost sveta. U vreme kada je većina mladih pesnika smatrala svojom takoreći svetom dužnošću da odbaci sve tradicionalne pesničke forme i kada prva i jedina tačka njihovog programa bila “da se ne može više pisati kao što su pisali Dučić i Rakić“, I. V. Lalić je pokušavao da otkrije šta bi relativno stroga forma klasičnog vezanog stiha još mogla da pruži pesniku. I. V. Lalić se unapred odrekao negativnog napora koji mladom pesniku veoma često zamenjuje pravo pesničko, pa i životno iskustvo (Rilkeov dictum da se pesme stvaraju od uspomena), i njegov slobodan stih, koji mu je kasnije postao osnovni pesnički instrument, nije proistekao iz destrukcije klasičnih pesničkih formi; naprotiv, svoju organizovanost i preciznost Lalić pre svega duguje klasičnoj disciplini. Lalić je izbegao opasnost razvejavanja u prozu. Njegov stih je od jedanaest slogova, podržan zgusnutom metaforom i pesničkom slikom, predstavlja pokušaj da se naša versifikacija oslobodi lažnog sjaja i praznog zvuka Dučićevog i Rakićevog dvanaesterca, i da se u isto vreme pronađe mera i disciplina koja će najviše odgovarati meri našeg jezika i našeg daha. Izgleda da se u neparnom broju krije tajna naše prozodije. U tradiciji jasne i bogate vizuelne slike dolazi kod Lalića takođe do izvesnih promena; vizuelna pesnička slika bila je odbačena kao deskripcija koja sasvim sigurno vodi u sterilnost, esteticizam i precioznost. Estetika (kao čulno saznanje i doživljavanje) modernog pesništva najpre je estetika ružnog ili indiferentnog, a samo u retkim slučajevima je estetika lepog. Moderna poezija je odbijanje, a ne prihvatanje sveta; ona je isparavanje materije u smisao i simbol – proces koji nalazimo kod Malarmea, zatim kod Sartra.
Nije teško primetiti da su leto i jug najčešća klimatska i geografska lokacija Lalićevih pesama Mediteran je mogućnost i povod da se obnove punoća i bogatstvo čulnog doživljaja, nestalog u maglama metafizike i apstrakcije. Kod Lalića nalazimo to osnovno poverenje u čulni doživljaj.

 

 

 

P. Džadžić, “Branko Miljković ili neukrotiva reč“

Prva njegova zbirka “Uzalud je budim“ – u tim stihovima čitamo refleksivnost novog tipa, bez oslonca na oveštale misaone konvencije naše tradicije, u spretnom spoju sa starim dražima pesničke muze, rečitošću pomalo svečanom, patetikom rima, tragičnih tonova. Ove su pesme nadiranje sveta u prazno, dan iznutra, govorio je tragični pesnik. Pesnik je mnogo više ono što najboljim delom sebe živi u svom delu, mnogo manje onaj čovek koji se kreće ulicama, prebiva u svakodnevnici. Širio je ideju o poeziji kao veri dostojnoj da joj se posveti ceo život, svaki život. Vidljivi, jaki nagonski impulsi terali su ga da stvara čitavu mitologiju. Bili su to realni fantazmi. “Smrt svoju u glasu nosim“. Reč smrt, konstanta Miljkovićeve pesničke leksike. “Ja sam onaj što se igrao vatrom i izgoreo.“
Niške publikacije “Narodne novine“, “Glas omladine“, “Naš put“, “Gledišta“. Beogradski “Zapisi“ (1952.) mu ukazije prvo gostoprimstvo pesmom “Sećanje na jednu noć 1941.“ koja otkriva dramu ratnog detinjstva. Bio je očevidac groznog prizora poklanih ljudi (tragom za korenima prisustva smrti u Brankovom delu). Časopis “Delo“ (1955.) objavljuje krug pesama u kojima je i poznata pesma “Uzalud je budim“. Sredinom dramatičnih pedesetih god., pesnici više nisu krojili porudžbine; stekli su pravo na neprikosnovenost svoje intime, bilo da ona odzvanja muklim, tragičnim tonovima, bilo da se izražava stihovima eliptičnim, zagontenim, i čija faktura ne podleže uskim standardima “razumljivosti“. “Pesma mora da kaže “postojim“, a ne “postoji ono o čemu pevam““, kaže Branko, i kreće u traganje za “ontološkim dokazom“ stiha. Iz toga nastaje u njegovoj pesmi pesma kao objekat pesme. On je napisao stih “ne ljubi prošlost u ruku“, da bi učinio veliko podvorenje pesničkoj prošlosti, prihvatanjem i obnavljanjem fiksnih formi tradicionalnog pesništva. Branko sluša Valerija, ako poezija mora da se posluži konvencijom, onda se radije poslužimo starom no novom konvencijom. Nema velike poezije bez stroge i određene forme. “Strogost oblika čini pesmu pribranom uprkos svemu što je iznutra razdire“. Oslobađanje od kanona išlo je različitim pravcima u srpskoj posleratnoj poeziji. Prva posleratna generacija pretežno prihvata tradiciju Branka Radičevića, koju su obogatili Crnjanski i Dedinac. Vidno je mesto koje ima i tradicija pesničke boemije, predvođena Draincem. Na drugoj strani, zastupnici avangardnih težnji, Vasko Popa i Miodrag Pavlović, daju jedan nov smer: pesnik čitavim bićem staje pred lice savremenog sveta i “oskudnog vremena“. Poezija referira na dramu savremenog čovečanstva; bujnu zelenu vegetaciju, belinu oblaka i vedrinu neba zamenjuju šturi, suri, ogoljeni metafizički pejzaži. Popa nalazi oslonac u drevnoj leksici, Pavlović u urbanoj, intelektualnoj govornoj konstrukciji, u rečničkom fondu savremenog grada. Akcenat je pretežno na sadržajnom, manje na artističkom poduhvatu. Artizam, međutim, postaje preokupacija jednog dela Miljkovićeve generacije, a njen najbolji i najistaknutiji predstavnik je upravo Branko. Generacijski signal dao je devetnaestogodišnju “vunderkid“ Borislav Radović, pitomac nadrealista, koji se preko noći pretvorio u tvorca soneta.