NEMA POVRATKA U BUDUĆNOST… Piše: Aleksandar Novaković

Filed under: afirmator,broj 08 - novembar 2012,muzika |

NEMA POVRATKA U BUDUĆNOST…

…..jer je budućnost prošlost baš kao što je to i sadašnjost. Gledam oko sebe, u uglednoj beogradskoj prodavnici ploča (jednoj od nekoliko) i šta vidim:  neka dečica idu okolo, udidili se kao da su 1980-e. Ima tu svega – i izvučenih pramenova, i „Iron Maiden“ majica, i devojaka sa tonom šminke na licu. Avaj, i muzika je takva – pustio neki lik „Duran Duran“. Da napomenem: pre toga sam bio u nesrećnom kafiću koji nije menjao enterijer od  „Live Aid“ koncerta. Presela mi ona kafa čemeruša, precenjena i servirana s kiselim izrazom lica što je još i dobro jer, da mi se kelner nasmešio pretpostavio bih da je pljunuo u nju. A dok sam tako sedeo, grebući leđa o španski zid, iz zvučnika je treštao „Karma Chameleon“ Boy Georgea koji je zamenila pjesmica „Maljčiki“ Idola. Po milijarditi put! Od svih kafića u gradu morao sam da zabasam u ovaj. Apdejtujte se, more! U međuvremenu, gospodo kafićari, prošlo je tri banke. Idoli su propali –  jedan i dalje vozi tramvaj, drugi svira za osmi mart u Domu sindikata a o preostaloj dvojici što manje govorim – to bolje. Znate ih – Mladi „Možda Ubica“ Kopicl i Dr. Krle, ekspert za vrapce i ostale živuljke. Smoritelj protiv smoritelja. E,da, a dok sam tog istog jutra kupovao u prodavnici neki tanak doručak, treštaliz zvučnika je treštalo: „Ne, taj je skak’o i na guske i na patke!“

I, tako, vidim ja da su se osamdesete vratile da umru u Srbiji. Ali, ja polažem neke nade, još uvek. Počnem da razgledam ponudu – albumi, ploče prave (plus CD): Grinderman, David Guetta, Coldplay, ima tu nekih noviteta, nije da nije. Ponuda diskova je daleko veća. Mogu i da skinem muziku s neta. To se nije moglo dok sam igrao klikere, „tapke“ sa sličicama i pikao fudbal ispred zgrade. Pomislim i na to da sam video svetska, aktuelna imena, ne tako davno, na EXITU. Nije loše, ipak sam u budućnosti, kažem sebi. A onda me oblije ledeni znoj – EXIT  propada, stranaca ovde neće biti ni u najavi, ako dođu Depeche Mode i časna starina Roger „Ja Sam Pink Floyd“  Waters – dođu. Nema više i EXIT  i Guča –samo Guča i Guča, bez „gučija“. A i rok scena nam je u ilegali, ni u vreme Mileta Lojpura nije bilo tako. I, kad smo kod toga, zašto nije dobio ulicu? Zašto ne postoji ulica Zorana Miščevića? Zašto su Milanu Mladenoviću dali onaj cubok asfalta a Čavketu sokače?  Zapadnem u crne misli, pogled mi skrene prema kasi kad tamo, ne lezi vraže, singlica „Riblje Čorbe“.Ostani đilkoš do kraja!

Izjurim na ulicu: na zidu ostaci neke reklame za svirku Nemanje Kusturice. Grrrr! Raspalim prema Zelenjaku. Kasd, ne lezi vraže: in yer face – koncert „Zabranjenog pušenja“, 29. novembra. A iznad ulice, na platnu, ogromna jezičina probušena zihericom (kao Stonsi i pankeri)  i pride isečena na šnite(mnogo su surovi). Dolazi „Prljavo kazalište“ u našu selendru. Eto ih, za koji dan, 22-og, ante portas. I tu ja počnem da ludim: ovo su osamdesete kad su ti bendovi značili nešto. Ne, to su devedesete kad su se podelili na četnike i ustaše. Ne, ovo su 2000-te kad je Bora Čorba postao neki kulturni konsultant, faktor, šta li? Ne, ovo su 2010-e i ne vrede ni pišljiva boba ni jedni ni drugi ni treći. Ne, ovo je meni komplikovano. Biće jednostavnije da poludim. I tu ja krenem da pevam i pevam a narod ko narod – bacaju mi pare pred noge. Neko se sažalio pa mi dao pravu čašu iz trovačkog kompleksa u kojoj je do maločas bila oranžada. A moje pojanje, miks najgoreg od najgoreg, zvučalo je otprilike ovako:

„ Sve je lako kad si mlad,

Baš te briga ko te mrči,

O,da, o da, o da,

Ko ne voli Dabić Rašu

Neka ljubi snašu na salašu, strasno,

Spremte se spremte, četniciii,

Ne boj se neću ti ništa,

Neću da budem Švabo,

Treba mi rame za pucanje,

Snajpira vas ruža Hrvatskeee,

U boj u boj, Srbine moj,

Ženi nam se Vukota,

Psuju majku srpsku,

Dok je meni Jašara,

Mama, tata, pas i kravata,

O Marijo, kraljice Hrvata

ti si savršenstvo bez mane,

e moj druže nacistički

dobićemo svi po…“