Nebojša Stanojković: Pa sam se sabajle dignaja

Filed under: afirmator,broj 15 - jun 2013,poezija i proza,proza |

Angus YoungPa sam se sabajle dignaja u pola pet, eeej u nedelju. Svako jutro se dizam s komsijski petlovi, iz naviku od pustu prvu smenu. Oni kukurikav  dušmanski umesto budilnik, pre kog se  budim od stra da ne čujem  strog ženski glas od mobilni, kako mi preti da će zakasnim. Pa tačno je toj da od onog zlotvora sto je izmislija budilnik, većeg dušmana čovečanstvo neje moglo da ima Svako sabajle u toj vreme, pitujem samog sebe u što li je pa lepota života, kad se svi budimo, ko s oproštenjem usrani, jel i stomak traži svoje, zbog kasno jedenje noću, pa mora ga ispoštujemo. Što se jedenje tiče, ono je postalo i duševna rana, umesto u pozorište sto izgore, il u bioskop što ga nema  dvajes godine, mi fatimo pa jedmo, sto dokačimo i što ima. Zatoj sam ja i debel, zatoj što mnogo volim kulturu i umetnost, a alternativa je puna s triglicridi i holesterol. I takoj dok žderemo nevine životinjke, mi u stvari žderemo sebe.

  Al takoj ti je toj s dizanje, bilo i biće.Stalno slušam od tatka, kako se on cel život dizaja rano, i grabija dve sreće, pitam se koje li su toj sreće bile. Jedna mora da je bila  toj sto je slušaja neodoljive arije ptičica, pošto on mnogo voli da gi sluša, pogotovo u toj vreme kad se najbolje čujev i najubavo pojev. A na mene, na mene su mi kad se dinem za rabotu, svi zvuci odvratni i suvišni, sve mi je isto, a se cula Ceca, Pavaroti, slavuj, a buljina il čavka. I uvek mi je bilo čudno, kakvi su toj ljudi što su od rano sabajle nekako dinamični,razdragani i raspoloženi, pa kad udjem u bus oni se raspričali sto na sat, a šofer ga opičija milo narodno na radio pa sve ječi.

  E pa sinko, vikaše tatko mi , trebaja si školu da učis, a s’d, s’d ce se dizaš ko vampir, će ideš u fabriku, će secaš, i svak će te zajebava. E toj što mi je pričaja, tek u pola pet sabajle dobijalo je prav značaj.

  Vučem se takoj svaki dan na stanicu, i razmišljam od tišinu, kako lepo zvuči, razmišljam, što se toj s mene desilo pa sam upaja u tuj sumornu kolotečinu, ko u mlin za meso, što će me smelje ko onija deca u spot od Pink Flojd, i iz tuj mašinu će izadje meso sto će rostiljav izelice, a koske i dusu ce dav na verni kuciki čuvari i dupelisci. I što će gi pa duše, sto gi ni djavol više neće, jer su prazne i ofucane odavno. A tija dupelisci, tija gledav kako gazde cepiv krtinu, i moliv se da ne turav ljuto, jer posle dupe treba da se liže.

Idem na stanicu a dodje mi samo da produžim, da idem uz brdo i nadjem neku pećinu, i tuj se gusnem s runtavoga medveda i zajedno prespijemo do penziju. Da, da, medveda, i ne bi me bilo stra ama ič, pa ja sam s mnogo gore zverke po cel d’n, takoj da mu medved dodje pitom ko jagnje pored onakvi kurjaci. Al kod stanicu zastajem i navijen, ko budilnik na mobilni, ulazim bezživotno u crveno-beli autobus, dok u glavu ipak čujem  muziku, Angusovu gitaru iz pesmu, autoput za pakao…

7 Responses to Nebojša Stanojković: Pa sam se sabajle dignaja