Napuni svaki dan svoje telo

Filed under: afirmator,broj 09 - decembar 2012,kritika,poezija i proza |

gilgamešPretpostavka je da Zemlja postoji nekoliko milijardi godina, da se život na njoj pojavio pre oko milijardu godina, a čovek pre oko milion godina. Teško je reći kada čovek postaje homo sapiens, a za prve tragove kulture misli se da nisu stariji od oko 40 000 god. Prvobitna kultura je empirijskog tipa. Preko prvobitnih pećina nastalo je i slikovno pismo. Na temelju iskustva nastaje i religija. U početku čovek obožava životinje i biljke, da bi božanstvo antropomorfiziralo i stvorilo bogove u obliku idealiziranih ljudi.

Kulture koje je istorijski razvoj mogao da prati nastajale su uglavnom u dolinama reka ili u blizini mora. Otud Mesopotamija u dolina reka Tigra i Eufrata. SUMERI, narodi koji su naselili donji tok reka Eufrata i Tigra (najverovatnije u 5 veku p.n.e.) naišao je na nepovoljnu klimu: pola godine su padale kiše, a pola godine su vladale suše. Da bi omogućili razvoj zemljoradnje napravili su mrežu kanala za navodnjavanje. Istovremeno, gradili su gradove, u njima velike hramove, palate i utvrđenja. Materijal za gradnju davalo im je tlo, bile su to stene, sušene i/ili pečene. Sve ono od sušenih stena nije sačuvano, a građevine napravljene od pečene stene ili kamena ostale su donekle sačuvane. Vremenom, ratna razaranja su doprinela neodrživosti tih kulturnih predmeta. Na palatama i drugim javnim zgradama bio je utisnut i kraljev žig. Sumeri su gradili i svodove i kupole okruglog ili bačvastog oblika, što su kasnije preuzeli Rimljani.

Ime Sumer SEMITSKOG je porekla, dok je narod sam sebe nazivao Kengi. Sumeri su se bitno razlikovali od starosedelaca Semita: bili su indoevropskog porekla, a jezik im je bio sličan staroturskom (turanskom). Došli su iz nepoznatih krajeva Irana ili Indije. Postojbina im je bila verovatno planinskog karaktera, pa su otud bogove smeštali na planine, te su u svakom gradu podizali veštačke bregove, visoke stepenaste hramove. Takođe je njihova postojbina verovatno bila i bogata šumom, jer su prve građevine na novom terenu podizali od drveta.

Oni su začetnici nove civilizacije i kulture. Prvobitno uređenje im je bilo RODOVSKO, a zatim ranorobovlasničko. Sedište države bio je grad VAVILON, najverovatnije od 18 veka p.n.e. Doduše Vavilon se spominje još u 23 v.p.n.e. Sumerske gradove je prvi put ujedinio kralj SARGON. Vavilon se nalazio 89 km od današnjeg Bagdada i važio je za najveći grad na svetu. Asirski vladar Senaherib 689.g.p.n.e. ga je uništio, pa je kasnije obnovljen. Najveću slavu doživljava u vreme Nabukodonosora II (604-562 p.n.e.) koji je u njemu podigao mnogobrojne hramove kao i čuvenu Vavilonsku kulu. Vavilon konačno propada pod persijskom dinastijom Sasenida u 6 v.p.n.e.

Sumeri, Vavilonci i Asirci su za pisanje koristili isti materijal koji su uoptrebljavali i za gradnju. Upisivali su znakove svog pisma slične klinovima u mekane glinene ploče, a zatim ih pekli. Po legendi, pismo i sve dr. veštine i znanja dao je ljudima još pre potopa bog OANES zamišljen kao morsko čudovište. Kasnije legende tvrde da je pismo izumeo bog NABO (ili Nabu) čiji je kult prenela kraljica Semiramida. U njegovu čast podigao je i Asurbantal svoju ogromnu biblioteku, u kojoj je i pronađen ‘Ep o Gilgamešu’. Neki zapisi iz tog vremena prikazuju i velikog narodnog junaka i kralja grada Uruka – Golgameša kao izumitelja pisma. Tvorci klinastog pisma smatraju se Sumeri. I drugi narodi su se služili ovim pismom (Asirci, Persijanci, Hetiti…) Najstariji sumerski pisani spomenici potiču iz vremena od oko 3500 g.p.n.e, a središte njihove kulture bili su gradovi Ur i Uruk. Sumersko pismo je u početku bilo izrazito slikovno sa oko 1500 znakova. Oko 3000 g.p.n.e. dobilo je svoj karakterističan klinasti oblik, po trouglastom štapiću kojim su ti znaci utiskivani u glinene ploče. Veličina ploča je bila različita: 4-5cm do 38cm dužine. Oblik je bio kvadratni i pravougaoni, mada bilo je i okruglih. Zanimljiva je pojava pečatnih valjaka. Oni potiču iz najstarijeg sumerskog doba, a motivi su bili legendarnog i religioznog karaktera. Tu nailazimo i na lik narodnog junaka Gilgameša i njegovog prijatelja Enkidua. Položaj pisanih znakova iz prva je bio uspravan, sa smerom od gore na dole, s redovima od desne prema levoj strani, a od 2700 g.p.n.e. vodoravni položaj s leva na desno.

Sačivani su mnogi natpisi uklesani na stene, kamene stubove i ploče.

U 8 v.p.n.e. počeli su se u ove krajeve naseljavati Aramejci, preci današnjih Sirijaca. Oni su doneli svoju kulturu i svoje pismo, koje je bilo savršenije od klinastog i koje ga je sasvim potisnulo iz upotrebe.

Književnost je kod Sumera nastala usmenom predajom. Slikovnim pismom su zapisivali bajke i legende. Najstarija dela bila su često prepisivana, pri čemu im se menjao sadržaj i oblik. Većina knjiž. dela imala je religiozan karakter. Najvažnije delo mesopotamijske književnosti jesu EPOVI (eposi). Nastali su uglavnom od himni i molitava raznim bogovima. Prikazuje se život i običaji tadašnjeg vremena, razni pustolovni i mitski događaji, misaoni, religiozni i filozofski svet toga doba. Najsavršeniji je ‘Ep o Gilgamešu’ na 12 ploča (pevanja).

– Ep o stvaranju sveta koji se po početnim rečima naziva ‘ENUMA ELIŠ’ (kada gore…). Delovi toga epa, koji opisuju boga stvaranja sa haosom, potiču iz sumerskog doba, ali je ep kao celina kakvog ga mi poznajemo nastao verovatnije za vreme kralja Hamurabija. Epom se slavi bog Marduk, zaštitnik Vavilona i samoga kralja. Ep ima 7 ploča. Prva ploča pripoveda stvaranje neba, zemlje, zvezda, sunca i meseca, dok šesta govori o stvaranju čoveka (od krvi čudovišta Kingua). U sedmoj ploči nabrajaju se imena boga Marduka kao vrhovnog boga. Ep se završava himnom u slavu boga Marduka. Ovo je vavilonska verzija prastarog mita, a ima i drugih varijanata…

– Ep o Ištarinom putu u podzemni svet govori Tamuzu, bogu proleća i vegetacije. Tamuz je bog neprestanog umiranja i ponovnog vaskrsavanja prirode, a u sumerskoj i vavilonskoj mitologiji jedan je od krupnijih likova. Tamuz, mladi Ištarin ljubavnik, umire svake godine i odlazi u podzemni svet, a Ištar puna tuge za njim silazi u podzemni svet da ga traži. Za vreme njenog boravka u podzemnom svetu, na zemlji se gasi ljubav (odn. celom svetu preti uništenje), pa otud bogovi puštaju Ištar i Tamuza u svet živih, da bi i cela priroda ponovo oživela. Još u sumersko doba kult Tamuza bio je vrlo popularan, pa se otud pojavljuju već tada religiozne drame prikazivane u dane praznika u hramovima. U novovavilonsko doba (8v.p.n.e.) u prikazivanju ove drame lik Tamuza se zamenjuje Mardukom. U ovim obredima učestvovao je i sam kralj, prerušen u boga Marduka.

– Ep o boginji Agušaji: boginja Ištar i boginja Saltu bile su nepomirljive suparnice, pa otud boginja Agušaja moli boga Eu da ih izmiri. Ep se završava pohvalom sve tri boginje.

– Ep o Adapi (pa i Ep o Gilgamešu): misao o večnom životu, čovekova težnja besmrtnom.

– U epu o junaku Etani spojena je stara životinjska basna sa religioznom legendom. Ovaj ep priča o prijateljstvu orla i zmije, o verolomstvu orla kome je zmija iz osvete slomila krila.

– Ep o međusobnoj borbi bogova: sačuvan je odlomak o Sedam zlih duhova. Anu, gospodar neba, podiže se protiv ostalih njemu ravnih bogova. Enlil – gospodar vazdušnog neba i Ea – bog mora, stupaju u savez protiv njega. Anuova vojska se sastoji od sedam zlih duhova koji sve uništavaju i svima uteruju strah. Anu pridobija ostale bogove na svoju stranu. Zatim Ea šalje u pomoć Enlilu svoga sina Marduka koji ih je na kraju sve pobedio.

– Ep o ptici Zu (mali ep), od kojeg su sačuvani samo neki odlomci, opisuje borbu za vrhovnu vlast između boga Enlila i ptice Zu. Ptica je sa Enlilovog prestola ukrala ploče sudbine i odnela ih u daleke mitske planine Sabu. Iako to ep izričito ne govori, naslućuje se da je ptica Zu bila strašna zver, možda jedan od sedam zlih duhova.

 

Asirija je baštinila uglavnom vavilonsku kulturu. Posle njene propasti, u novovavilonskoj državi, ponovo su je podigli Nabupolasar i Nabukodonosar. Sve vredno iz knjiž. napisano je u to najstarije doba.

________________________

EP O GILGAMEŠU (asirsko-vavilonska poema)

Vrlo je teško svrstati u bilo kakav sistem književne periodizacije, u bilo kakav kontinuum svetske književnosti. Ona unutar sebe same sjedinjuje ogromne vremenske raspone. SVETOZAR KOLJEVIĆ je u jednom tekstu o narodnoj poeziji uočio da se u epu susreću dva različita civilizacijska stadijuma: jedan je prikazan Gilgamešom kao junakom, koji ne pušta ljubavnicu njenom dragom, dok je drugi oslikan o Gilgamešu kao hodočasniku. Podaci o starosti: Gilgameš je 900 godina stariji od Horevoih epova i najmanje 200 godina stariji od prvih pesama indijske knjiž. (u kojoj će se tek znatno kasnije pojaviti složeniji epski oblici). Ep o Gilgamešu sasvim lako uspostavlja kontakt s onim što bismo mogli nazvati ‘duhom književnosti’, iako je nastao 3500 g.p.n.e. Stih ‘UPLAŠIO SAM SE SMRTI I ZATO JURIM PREKO STEPE’ mogao bi da stoji kao moto pred čitavom grupom značajnih dela svetske knjiž. 20. veka. U toj bliskosti moguće je tražiti dokaz o jedinstvu književnosti, ali i dokaz da su suštinski čovekovi problemi bili isti, problem smrti i čežnja za besmrtnošću. Izgleda da je čovekovo mišljenje, znanje, delovanje, sve što smatramo civilizacijom došlo kao posledica upravo svesti o smrti, otpora prema njoj.

Centralna tema epa se iskazuje tek od osmog pevanja (ploče), a da se svakako nazire tokom celog epa: upravo u Gilgamešovoj prenaglašenoj snazi i junaštvu, u njegovoj moći, besovima, da se pokaže, iskali, što će toliko umoriti njegove podanike da će na kraju umoliti bogove da naprave nekoga ravnog njegovoj snazi. Taj neko – Enkidu uskoro će mu postati prijatelj. Tako će se tema smrti formulisati na direktiniji način, da bi posle postala glavna i bezmalo jedina tema.
Prvi put temu smrti čitamo u Enkiduovom prvom snu (3 ploča): Enkidu se suprotstavlja nekome jakom čije je ‘lice mračno kao noć’, i ko ga je ‘zgrabio i bacio u ponor’. ‘Leti samo dublje, dublje u stan tame. Idi dole putem kojim nema povratka’. Ovaj Enkiduov san je prvi razlog zabrinutosti besnog Gilgameša (kome je u klasičnoj grčkoj mitologiji samo donekle sličan Herakle) i koji će se od tada polako pretvarati u tragaoca za tajnom besmrtnosti, za eliksirom mladosti, u isposnika, hodočasnika. Drugi i treći Enkiduov san, iako ih je Gilgameš povoljno protumačio, dalje razrađuju temu smrti. U drugom snu – kao kiša padala je smrt – i slične slike. ‘Neki čovek koga je ubio grom postade pepeo’. Dok treći san i nije ništa drugo nego jedna slika smrti preneta iz vremena u prostor, metafora odlaska. Kao što je treći san sazdan od REPETATIVNIH ritmova pojavljivanja teme smrti, svaki put za nijansu pojačane, tako se pojavljuje i u drugim delovima speva (kad Gilgameš tuguje za Enkiduom i objašnjava lovcu razloge svoje tuge), što može biti i dokaz starosti epa, njegove bliskosti sa folklorom, sa praizvorom poezije u ritualnom jedinstvu reči, pokreta i muzike. S druge strane, moguće da su ti repetativni ritmovi plod svesne namere pesnika da nas neumorno ‘bombarduje’ svojom temom smrti i idejom o čovekovom beznađu. Ovaj ep je ideološki po svojim najbitnijim svojstvima.

Prema nekim istraživačima i teoretičarima primitivnih društava i mitske svesti, ispada da je arhaični čovek bio srećan zbog svog neznanja koje je podrazumevalo i nepoznavanje smrti, a u kasnijoj fazi zbog njegove ciklične vizije vremena sa kojom se potpuno identifikovao, (kao što se savremeni čovek idenitifikuje sa linearnom vizijom vremena), po toj ideji posle svake smrti dolazi ponovno rađanje. To je optimistička egzaltacija ostavila dubok trag u većini kasnijih religija i civilizacije (npr. u egipatskoj).

Nikakvog pozitivizma nema u asirsko-vavilonskoj viziji zagrobnog života i čovekove sudbine. Ono što odgovara egipćanskom, hrišćanskom, islamskom raju, rezervisano je samo za besmrtne bogove, dok obični smrtnici ‘odlaze u kuću gde sede u mraku, gde je prašina njihova hrana i glina njihovo jelo…’ Sličan, samo još sumorniji, realističniji, manje metaforičan opis onostranog sveta nudi Ep o Gilgamešu u završnoj epizodi kada se Enkiduova senka pojavljuje pred prijateljem da mu kaže kako je tamo gde je: ‘Enkidu, prijatelj, koga je tvoja ruka dodirivala, postao je blato zemlje, pun je prašine, potonuo je u prah, prah je postao…’ To je završni akord, zaključak jedne poruke, kraj jednog toka radnje koja od Enkiduove smrti (8 ploča) postaje sve koncentrisanija. Na toj ploči ‘pokrije prijatelja kao nevestu’, Gilgameš se na samom početku 9 ploče pita: ‘Zar neću i ja, i ja kao Enkidu umreti’. I nemir koji tada ulazi u njega nije više nemir borbe i nadmetanja, već nemir traganja, nemir pitanja: ‘Zar neću i ja morati da se smirim kao on i da ne ustanem doveka’? Isto ili malo drugačije, to je pitanje upućeno i čuvarima Vrta bogova, boginji Siduri Sabitu, i Utnapištimovom lađaru Ur – Šanabiju, i samom Utnapištimu, jednom besmrtnom čoveku. Odogovr je uvek bio isti – moraćeš.

Sve peripetije u radnji od Enkiduove smrti do kraja, čak i sve digresije samo su varijante toga strašnog odgovora. Prvo će ga Siduri Sabitu uputiti da jede i pije, ‘da napuni svaki dan svoje telo’, jer je to jedino što mu preostaje, zatim će ga Utnapištim upozoriti da jedno drugom sliče novorođenče i smrt. I kada Gilgameš pred svim tim odustane od traganja za besmrtnošću, izgubiće i onu zamenu za nju – travu koja vraća mladost i snagu koju je već dobio (pošto je objasnio Gilgamešu da za njega nema besmrtnosti, Utnapištim na ženin nagovor ipak se smiluje i otkriva mu tajnu, trn-trave koja raste na dnu mora i koja vraća mladost). S velikom domišljatošću i po cenu velikog napora Gilgameš dolazi do trave, ali umesto da je pojede, on je čuva da bi je podelio sa svima u Uruku. Zatim ode da se okupa u jezeru, a travu ostavi na obali, pa zmija dođe i odnese mu je. Neki kritičari su ovu epizodu pokušali objasniti Gilgamešovom psihologijom, odn. da ga nije pokretala stvarna potreba da travu podeli sa drugima, već da pokaže svoj ulov. Na kraju svega on pokazuje Ur-Šanabiju moćne i lepe zidine Uruka, to je strašna i gorka uteha, a ne viši cilj. Pre ostaju otvorena neka druga pitanja: zašto Gilgameš nije ponovo krenuo u potragu za travom?, i zašto nije odmah pojeo jedan deo, pa ostatak podelio sa ljudima Uruka?

Gilgamešu ne treba pristupiti kao klasičnom homerskom epu, već kao epu klasicističkom, odn. ideološkom. Po tome je Ep o Gilgamešu bliži Vergilijevoj ‘Eneidi’ nego Homerovim epovima, jer oba dela počivaju na ideji, s tim što je Vergilijeva ideja kolektivno-politička i optimistična, dok je ideja tvorca Gilgameša individualno-egzistencijalna, sumorna i pesimistična. Otud mu ne treba pristupati s pitanjem – zašto je njegov junak tako postupio, već s pitanjem zašto je njegov autor hteo da se tako postupi.
Ono što je autor hteo da kaže i epizodom o trn-travi i zmiji, dr. epizodama i upečatljivim pesničkim slikama, kumulativnom tehnikom repetitivnih ritmova i direktnim porukama, uvek je isto, jedina čovekova konačna sudbina je smrt, i njegov je život u senci smrti. Sve do brutalnosti jednostavno.

Na kraju, ‘Gilgameš leže da spava, i smrt ga ugrabi u sjajnoj dvorani njegove palate…’

Nijedna klasična književnost i civilizacija ne nudi tako sumornu sliku čovekovog položaja. Po tom dramatičnom i ustreptalom načinu koji je u ovom epu oblikovan čovekov strah i njegova bespomoćnost pred smrću, pred višim silama, on je zapravo najbliži izvesnim strujama u modernoj književnosti na čelu sa romanima Kafke i Kamija.

Ep o Gilgamešu nikad nije redigovan kao deo religijskog rituala, kao što je to bio slučaj sa drugim poznatim vavilonskim kosmogonijskim epom ‘Enuma Eliš’, a da nikako ne predstavlja stav jednog čoveka, nego suštinski izraz jedne civilizacije i religije. Zašto je ta civilizacija/religija negovala takvu sliku, sumornu sliku sveta, van je domena knjiž. Osim teme smrti postoje u epu i druge teme koje su na neki način povezane sa centralnom temom. Bez sumnje značajna i snažno prisutna tema jeste tema prijateljstva ostvarena u odnosu Gilgameša i Enkidua. STANISLAV PREPREK je dobro primetio da ima neke simbolike u tome, što se u tako bliskom odnosu nalaze kralj (2/3 bog, 1/3 čovek) i biće koje je bilo čovek, ali koje svojim izgledom i načinom života liči na životinju.

Strukturalističke interpretacije epa svele su ovu simboliku na Levi-Strasovu temu opozicije prirode i kulture u kojoj je on video važnu karakteristiku mitova. T.S. Krik smatra da simbolika epa potpuno odgovara Levi-Stasovoj podeli, gde je Gilgameš u kontekstu kulture, dok je Enkidu u kontekstu prirode, iako Enkidu ubrzo prelazi na stranu kulture i biva zbog toga osuđen na sporu smrt. Gilgameš u očajničkom strahu beži u pustinju, a svoju odeću zamenjuje kožom, čini se da pokušava da pobedi smrt odbacujući kulturu i vraćajući se prirodi. Mada savremeni prevodioci i tumači epa smatraju to pogrešnim.

Kao treća značajna tema pojavljuje se putovanje koje uključuje i izlet na drugi svet, dakle karakteristična tema mnogih folklornih tvorevina, pa i velikih epova ‘Ilijade’ i ‘Odiseje’. U svim slučajevima, to je putovanje radi ostvarenja određenog cilja, a prepuno je iskušenja. Tu se završava sličnost, odn. tu počinje presudna razlika Gilgameša i drugih epova. U narodnoj priči, posle putovanja i pobede zveri dobija se lepa princeza za ženu; u Odiseji cilj putovanja je da se stigne kući, a izlet u drugi svet je nagoveštaj ostvarenja tog cilja; u Eneidi cilj je izgradnja carstva, a izlet u drugi svet potvrda da će sve biti ostvareno. U Gilgamešu cilj putovanja i odlazak u drugi svet jeste pokušaj da se izbegne ljudska sudbina, no bez rezultata.

Tema koja se porukom razlikuje od osnovne ideje speva, jeste tema potopa. Po mestu koje zauzima u spevu to je samo epizoda, ali svojim obimom, umetničkom obradom, kao i ulogom koju vrši u spevu, dostiže značaj teme, jer pretstavlja uvod u besmrtnost jednog besmrtnog čoveka, Utapištima. Po detaljima i toku radnje ovaj potop je bezmalo identičan onom koji se opisuje u Bibliji, ali je po opisu i sugerisanju atmosfere, strašniji i snažniji. U stihu ‘i samo se bogovi uplašiše potopa’ imlicirana je ona neočekivana poruka koja je u izvesnoj meri suprotna osnovnoj poruci epa. Jer iako su ‘bogovi, kada su stvorili ljude, smrt odredili za njih, a život zadržali za sebe, pa otud nemaju razloga da se plaše smrti, ipak se plaše potopa. A kad se plaše nisu nimalo dostojanstveniji od ljudi, čak se čini da se ponašaju jadnije nego ljudi; u svom strahu od smrti pobegli su i popeli se na Anuov breg bogova, gde se guraju među sobom šćućureni kao psi, a Ištar viče kao žena u teškom porođaju.