Neće nas strepnja od ludila naterati da spustimo na pola koplja zastavu mašte

Filed under: afirmator,broj 14 - maj 2013,poezija i proza |

lupaToliko ide vera u život, da se na kraju ta vera gubi.

Draga mašto, ono što u tebi najviše volim, to je što ne praštaš.

Jedino me još od svega zanosi reč sloboda. Smatram tu reč sposobnom da neograničeno održava oprobani ljudski fanatizam.

Svesti maštu na ropsko pokoravanje, čak i kada bi se radilo o onome što se grubo naziva srećom, znači izmaknuti svemu što čovek u dubini sebe sama nalazi kao vrhovnu pravednost.

Ostaje ludilo, ‘ludilo za ludnicu’, kako se to lepo reklo.

Neće nas strepnja od ludila naterati da spustimo na pola koplja zastavu mašte.

Lenjost, umor drugih me ne zaustavlja.

Hoću da se ćuti kada se prestane da oseća.

Neizlečiva manija koja se sastoji u tome da se nepoznato svede na poznato, na ono što se može svrstati, uljuljkuje mozgove. Želja za analiziranjem pobeđuje osećanja.

Filozofija – izveštačenost izražavanja…

Jer je čovek, kad prestane da spava, pre svega igračka svog pamćenja, i jer u normalnom stanju pamćenje uživa da mu bledo ocrtava događaje iz sna, da lišava san svake trenutne posledice, i da pokreće jednu determinantu iz tačke na kojoj veruje, nekoliko časova ranije, da je bio stavio: tu čvrstu nadu, tu brigu. Ima iluziju da nastavi nešto što vredi truda da se nastavi. Tako je san sveden na jednu zagradu, kao i noć.

U granicama u kojima se odigrava (nek bude da se odigrava) po svemu sudeći san je neprekidan i nosi trag organizovanosti. Samo pamćenje uzima za pravo da od njega pravi isečke, da ne vodi računa o prelazima, i da nam prikazuje pre seriju snova nego san. (Treba voditi računa o gustini sna. Zadržavam u pamćenju samo ono što mi dolazi iz njegovih najpovršnijih naslaga. Ono što u njemu najviše volim da uočim, to je sve ono što prilikom buđenja potone, sve ono što mi ne ostaje od zbivanja tog prethodnog dana, tamno lišće, idiotske grane. U ‘stvarnosti’ isto tako radije padam.)

Hteo bih da spavam da bih se mogao predati spavačima, kao što se predajem onima koji me čitaju, širom otvorenih očiju; da bih prestao da dajem prednost u toj oblasti svesnom ritmu svoje misli.

Moj san ove poslednje noći možda nastavlja san prethodne noći… Zašto ne bih dopustio snu ono što nekada odbijam stvarnosti…

Zašto ne bih očekivao od nagoveštava sna više nego što očekujem od jednog svakog dana sve višeg stepena svesti?

U snu: ubij, leti brže, voli koliko ti se sviđa. A ako umreš nisi li siguran da se nećeš možda probuditi iz mrtvih? Pusti se da te vode, događaji ne podnose da ih odlažeš. Nemaš imena. Lakoća svega je neprocenjiva.

Nadrealnost = neka vrsta apsolutne stvarnosti;

Pričalo se da je svakog dana, u trenutku kad tone u san, Sen Pol Ru davao nekada da se na vratima njegovog zamka u Kamareu stavi tablica na kojoj se moglo pročitati: Pesnik radi.

Čudesno je uvek lepo, čak je čudesno i jedino lepo.

Pjer Reverdi: Slika je čista kreacija duha. Nju ne može roditi neko poređenje, već zbližavanje dveju manje više udaljenih realnosti. Što udaljeniji i verniji budu odnosi dveju zbliženih realnosti, utoliko će slika biti jača, i utoliko će više imati emotivne i poetske stvarnosti.

Nadrealizam: čist psihički automatizam kojim se želi izraziti stvarno delovanje misli. Diktat misli, u odsustvu svake kontrole koju bi vršio razum, izvan svake estetske i moralne preokupacije.

Nadrealizam se zasniva na verovanju u višu realnost izvesnih oblika asocijacija, u svemoć sna, u nezainteresovanu igru misli. On teži da definitivno uništi sve ostale psihičke mehanizme i da ih zameni u razrešavanju glavnih problema života.

Interes za život ne može se braniti.

Protiv smrti – nadrealizam će vas uvesti u smrt koja je jedno tajno društvo. Navući će vam rukavicu na ruku, sahraniće Memoriu. Ne propustite da se obezbedite jednim pogodnim testamentom: što se mene tiče, ja tražim da me na groblje prenesu u kolima za selidbu.

Slušati sebe, čitati sebe, nema drugog efekta do da zadrži ono što je skriveno, tu divnu pomoć. Ne žurim se da razumem sebe (baš me briga, ja ću sebe uvek razumeti).

Maks Moriz: Boja čarape jedne žene ne mora da bude kao boja njenih očiju, što je navelo jednog filozofa koga je nepotrebno navoditi da kaže: Cefaloidi imaju više razloga od četvoronožaca da mrze progres.

U čistu nadrealističku radost čoveka, koji se upoznat sa svim porazima ostalih ne oseća pobeđenim, polazi odakla hoće, i sasvim nekim drugim putem, ne razumnim putem, stiže gde može.

Nadrealizam naglašava naš apsolutni nekonformizam…

Nadrealizam je nevidljivi zvuk koji će nam omogućiti da jednog dana pobedimo svoje protivnike.

Živeti i prestati živeti su imaginarna rešenja.

 

 

(Manifest nadrealizma, A. Breton)