Na momente još pomalo želim da menjam svet

Filed under: afirmator,broj 09 - decembar 2012,kritika,poezija i proza |

Autor: Siniša Tucić
Naslov: Metak
Izdavač: Fabrika knjiga
Beograd 2012.

Siniša Tucić je pesnik jakog individualnog izraza, što ga čini jednim od najboljih pesnika poslednjih desetak godina. Njegova nova knjiga poezije Metak dovodi pred nas pesnika koji još samo ponekad želi da menja svet, pred čoveka mašinu koji i dalje krvari i umire od metka. Smešten u grad, u sobu, u ćošak sobe u kojem se nalazi komp, pesnik sanja kroz prošlost pošto mu je budućnost jasna ko dan. Budućnost je napolju. Dok on sedi u ćošku sobe, budućnost je izašla u grad.

Jezik grada se uči, on nas fascinira, možda više nego jezik poezije. To najbolje znaju provincijalci. Kada dođeš iz provincije drugačije konzumiraš grad. Proždireš ga. A pesnik Siniša Tucić razume jezik grada bolje nego poezije. Sinišin jadni mali intelektualac pokušava da ode u manastir poput njegovoj najboljeg druga ali on je samo nošen tom mišlju dok svakodnevno šeta između blokova. Blok je njegovo polje, neboderi i žice. U slučaju Siniše Tucića jezik grada je jezik poezije. Nadmoć grada nad čovekom. Metak ovu nadmoćnost ne čini skandaloznom, naprotiv, on čoveka proglašava udobnim jer se čovek poželeo komfora kaveza. Čovek se poželeo metka. Da nema nesreće u ovom svetu mogli bismo još da pomislimo da živimo u raju.

Ako je prethodna Sinišina zbirka poezije Nove domovine bila revolucija u načinu (ra)sklapanja stvarnosti (život na rasklapanje) koju je Siniša umrežio, a potom linkovao nova prostranstva sa starim problemima, onda je Metak poezija koja dolazi posle revolucije. A posle revolucije dolazi razočarenje u promenu, (Izgubili smo nadu da će goreti ovaj grad i da će profesori ostati nemoćni).
Posle revolucije mali kabineti su na istim mestima, sa debelim kovertama u istim džepovima, još uvek u velikim pričama i s avionima nad glavama. Posle revolucije pesnici napuštaju poeziju, jezik je dezintegrisan. Posle revolucije neumesno je živeti, a još je neumesnije pojaviti se pred publikom.

Postupci pesnika su diseminacijski, zasnovani na rasejavanju, rasipanju ili raštrkavanju značenja, vrednosti i identiteta unutar sistema i njegovog polja, razmene simboličkog i imaginarnog. Pesnik se bavi realnim ali ne kao pukim efektom prikazivanja već je taj odnos prema realnom u stvari odnos prema traumatičnoj stvarnosti.

 

Sinišina poezija je i u Metku, kao i u njegovim prethodnim zbirkama pomirila visoku i popularnu poetsku poziciju, što njegovu poeziju čini pitkom, čak i u slučaju kad je ona sabrana ispod naslova Metak.

METLA JE NEUPOTREBLJIVO ORUŽJE IZNAD PAKLA

Nije lako živeti dole,
u pihtijastoj masi ljudi.

Bulevari,
raskrsnice,
zamišljeni semafori
kao rogovi u vreći.

Trideset i tri godine živeo sam u gradu.
Ni Hugo Fridrih, ni Valter Benjamin,
ni Andre Breton nisu mi pomogli
da napišem pesmu.

Sve svoje, stvorio sam sam.

Jezdim na ćilimu iznad grada
i namerno neću da ga zamenim metlom,

Metla je neupotrebljivo oružje iznad pakla.

Ne, nisam veštica!
Ja sam jedna fina lirska duša,
zagledana u beskraj, u planine, jezera,
mora,
i nikad se nisam opterećivao
knjigama i teorijom.

Ipak, u nekim stvarima sam čist, čvrst i jasan!
Jezdim na ćilimu kao u kocki leda ispunjenoj strahom,
u čvrstom agregatnom stanju.
Rogovi u vreći ostali su dole,
a pihtijasta masa zauzima preveliku površinu prostora
za moj ukus.

Čekam da se raščisti gužva,
da mirno sletim
na praznu površinu bulevara,
i bezopasno kročim na pešački prelaz,
zamišljenog semafora.

2 Responses to Na momente još pomalo želim da menjam svet