MORBUS KIŠ

Filed under: afirmator,broj-24-mart-2014,kritika,poezija i proza |

kis (1)Nebojša Vasović: „Zar opet o Kišu?“, Konras, Beograd 2013.

Piše: Boško TOMAŠEVIĆ

Armija srpskih kišologa ostavila je proteklih meseci svoga miljenika, Danila Kiša, da se svojim delom brani sâm. Krajem protekle godine izvršen je ozbiljan atak na Kišovo književno delo – objavljena je knjiga Nebojše Vasovića „Zar opet o Kišu?“ u kojoj ovaj autor po drugi put1 izaziva ljubitelje i blanco branitelje Kiša na dvoboj, dok sâm predmet svoje kritike – Danila Kiša – njegovu glavu predaje na tanjiru njegovom delu. Sveti Kiš u „Času anatomije“ (1977) napisao je sve što je znao i umeo u čast i odbranu svoga oeuvre, ali delo napušteno od autora koji je mrtav i, kako je i red, sada prepušteno samome sebi, više ne može da se brani nikakvom hitnom „anatomijom“, no je dato u ruke sporovoznom i strpljivom anatomu, pri čemu isti u Kišovom oeuvre in vivo konstatuje opake bolesti, neočekivanu truležnost koja u pogledu na ono što Kišovo delo jeste ne sluti ni na šta dobro. Nikakve biblijske klice ova truležnost dela ne nosi sa sobom koje će jednoga dana (kada delo umre) „mnoga dobra doneti“. Nebojša Vasović napisao je knjigu koja pokapa Kišovo prozno pa i esejističko delo zauvek, osim ako se jednoga dana ukusi ponovo ne promene pa kopisti (floristi) budu proglašeni za velike i nedodirjive autore kao nekad u vremenima sumnjivih književnih poetikâ kada je kompilacija bila književna moda. U medjuvremenu, u srpskoj književnoj kritici o novom Vasovićevom delu o Danilu Kišu, za razliku od prethodne studije iz 2004. godine koja je izazvala brojne reakcije, do sada nije progovorena niti napisana nijedna reč, osim prilikom rasprave za dodelu nagrade „Nikola Milošević“ kada je knjiga, izmedju dve ostale, za istu bila nominovana. Odbrana Kišovog lika i dela ovoga puta ostavila je, izgleda, delo svoga miljenika da se brani samo, što je posve ispravna taktika. Odijum književne kritike, institucijâ, ofisi Sonje Biserko i Filipa Davida, političke diskvalifikacije spram autora studije „Zar opet o Kišu?“ prividno su izostale.  Uistinu verujemo da nisu. Snažni argumenti koje je Vasović upotrebio da bi osvetlio književno delo Danila Kiša sa posve neosvetljene strane srpsku književnu kritiku samo zbog te činjenice, svakako, ne drže na lancu. Ista nema toliki osećaj za prefinjenost no računa da ne pominjati Vasovićevu studiju znači istoj ne davati pomena postojanja što je, naravno, besmislica, jer će se studija kad-tad naći u rukama onih kojima je do istine stalo više nego do Kiša.

Za Kišovo delo kao i za sva književna dela važi lepo pravilo opisano kod velikih i lucidnih ironičara koje kaže da nijedno delo duha ne bismo mogli da podnesemo a da u njegovoj mreži „drski i predivni duhovi“ nisu bili u stanju da otkriju nîti koje vode do prezira, do potpunog napuštanja ikakve vere u umetničku vrednost tih delâ i gde se u njima oseća „ukus savršene beskorisnosti i promašenosti“. Kiš je prošli pisac koji je igrao na potpuno neuverljivu kartu da će nekadašnje podele sveta, na dobri Zapad i loš Istok, zauvek ostati u istim konstelacijama odnosâ, da će se ono nekad loše na Istoku i danas prepoznavati isključivo u negativnom svetlu, te da loše one druge strane, zapadne, mora da bude osenčeno sa kakvim-takvim znakom jednakosti ne bi li se stvorila izveštačena ravnoteža izmedju jednog i drugog zločina čiji su motivi bili, dakako, posve različiti. Kiš je prepredeno igrao upravo na igru stvaranja te ravnoteže: ravnoteže izmedju zla nemačkih nacionalsocijalista (fašista) i zla sovjetskog staljinizma, a da se jedva ikada osvrnuo na nemačko zlo i na zlo višijevske Francuske. Kao takav bio je, dakako, dobrodošao Zapadu kao onaj pisac koji tom Zapadu na silu boga uteruje i pruža utehu o navodno postojećoj ravnoteži počinjenih zločina. Kiš je, kratkovid kao pisac kakav je bio, uzeo „na zub“ Istok da bi se dodvorio Zapadu. U tome leži klica njegovog uspeha na stranama gde su ga najčešće slavili, no, istini za volju, ne i tamo potpuno slepo. Peter Handke, Gabrijel Josipovici, ili Majkl Hofman nisu baš ljubitelji Kišovog dela. Kiš je tokom cele svoje karijere radio na „zloupotrebi slike svog jevrejskog identiteta zarad plasmana svoga dela“. Reći tako nešto nikoga automatski ne svrstava u antisemite. Autor „Lažnog cara“ to jeste tvrdio i niukom slučaju isti nije antisemit, budući da je u obe svoje knjige o Kišu na tu činjenicu ne samo prosto ukazao, nego je brojnim dokumentima dokazao, izvodeći je na taj način ponovo na svetlost dana. Tvrdnju da je Kiš zloupotrebio svoj jevrejski identitet rada plasmana svoga dela u svetu rado bih ponovio i ja, pisac ovog teksta, koji se gotovo čitavog života bavio Celanom (P. Celan) i Deridom (J. Derrida) i izuzetno cenio kritički rad Džordža Štajnera (George Steiner) i pesničko delo Hilde Domin (H. Domin), koji su svi stvaraoci jevrejskog porekla pa mu se, u najmanju ruku stoga, niukom slučaju ne može prišljamčiti etiketa antisemite. Kiš je pre svega pisac, a potom je ono što god je hteo da bude. To šta je on hteo da bude podložno je na temelju radnji i dokumenata rekonstrukciji. Njegovo poreklo me ne interesuje, osim u kontekstu onoga što je pisac Kiš u okvirima činjenice svoga porekla, hteo da (privatno) iskoristi za sebe, za svoje delo, time nedvosmisleno i bez zazora manipulišući, a što ja ne vidim drugačije nego kao etički problematičan akt. Nije sporna pak ni ona druga strana istine, koja gledeć nje Kiša oslobadja odgovornosti, naime, ona koja govori da je Nemačka, perući svoju nacionalsocijalističku (fašitičku) prošlost, Kišu upravo zbog njegovog porekla, ali i zbog temâ koje je obradjivao u svome delu gledala „kroz prste“, prihvatajući to delo navodno kao estetski vredno a njegovog autora kao pisca od ugleda. I to se nije dogadjalo samo Kišu i njegovom delu. Recepcija nemačke i francuske posleratne književnosti i filosofije u tim državama pune su takvih primera. Ako nije sporan Adorno ili Benjamin, sporna je vrednost dela drugih nemačkih i francuskih pisaca jevrejskog porekla, Alena Finkelkrota, Bernarda Anri-Levija, Rut Kliger ili Doron Rabinovici-a, na primer. Za to, dakako, nisu krivi ti pisci, no posleratna klima nemačkog „posipanja pepelom“ zbog zločinâ prema jevrejskom narodu učinjenom tokom Drugog svetskog rata. Kiš, s druge strane, nije ništa manje manipulisao ni sa željenim imidžom da na Zapadu bude prihvaćen kao disident pa je, kao i u prvom slučaju, na temelju o sebi tako izgradjene slike, tamo uistinu pobrao brojna divljenja koja su potom ne nekim čudom, no posve prirodno, budući da je tadašnji Zapad bio zaljubljen u disidente „s istočne strane“, bila preobražena u svrhe Kišove književne karijere, iako su – opet prirodno – autorovo disidentstvo i literarna vrednost jednog dela (valjda) dve nespojive kategorije. Kiš, dakako, nije bio jedini „srećnik“ kod koga je Zapad pronašao natruhe disidentstva da bi mu zbog te isfabrikovane činjenice, i delo tamo visoko profitiralo. Moj primer za to je uvek Josip Brodski, pisac, možda i disident, ali vlasnik posve minornog književnog opusa.

U okvirima ovog dužeg uvoda čija je tema pisac Danilo Kiš neka mi bude dozvoljen još jedan ekskurz.

Oduvek sam smatrao da su „Idiot“ F.M. Dostojevskog i „Don Kihot“ M. de Servantesa dva najznačajnija romana svetske književnosti. Oba govore o ljudskoj dobroti i naivnosti. U poredjenju sa istim baviti se Kišovim delom je čisto gubljenje vremena. Da se danas bavite Kišom nametnuo vam je sâm nabedjeni pisac Kiš svojim brojnim izvanknjiževnim trudovima koji se ritmuju sa njegovim ogromnim samoljubljem, besomučnom željom da se bude pisac koju je pokazivao gde god se kretao, u zemlji ili u inostranstvu, svejedno, dok je, avaj, Danilo Kiš u najbolju ruku bio samo esejist i feljtonist. Ta ogromna egotistična energija upotrebljena da bi se na silu bilo ono što se pukim književnim talentom nije moglo postići, urodila je plodom tako što je inteligentnom i šarmantnom igrom na kartu „pisca-disidenta“ zavela najpre književno glumište u prestoničkim kafanama koje je taj mladi čovek tada posećivao a potom dalje na igralištu zvanom Francuska na kome su ambicije umišljenog i uobraženog pisca uz upotrebu igre na istu kartu dale sebi na volju i našle plodno tle za zavodjenje. Čime je taj čovek tada mogao da zavodi? Najpre svojim poreklom koje potpuno uklapalo u milje godinâ oko 1968. a potom u istom smislu temama unutar kojih se okušavao. Pisati tada o staljinizmu i o staljinističkim logorima i uz to biti Jevrej koji ne piše o nacističkim zločinima, bilo je u ondašnjoj Evropi i Jugoslaviji otprilike isto kao danas pisati romansirane priče o „jedanaestom septembru“ a biti Rus. Eto jednostavne formule Kišovog uspeha  i uspeha brojnih drugih pisaca sa evropskog Istoka koji su u godinama izmedju 1960. i 1985. slavodobitno nastupali na zapadnom književnom tržištu. (Kišovi naslednici i naslednici inih danas /u Evropskoj zajednici/ su Vladimir Kaminer i Eduard Limonov, Ilma Rakusa, Dževad Karahasan, Doron Rabinovici, Imre Kertez, Peter Nadas, Peter Esterhazi, Slavenka Drakulić, Dubravka Ugrešić). No, neko se sa pristojne vremenske distance, kada su talasi ushićenja Kišom prešli u relativno mirne vode,  odlučio da o njemu napiše dve knjige u kojima će o Kišu biti govoreno kako srpska književna kritika o njemu kao već odavno „kanonizovanom“ piscu nije navikla da bude govoreno: nema panegiričke empfatike, nema mitske matrice o Kišu kao savršenom piscu, princ Danilo je sveden na dimenzije koje mu priliče – biti poeta minor. Neko je bio odlučio da se na preko šeststotina strana (imamo u vidu obe Vasovićeve knjige) bakće piscem čija je slava bez ikakve osnove velika, što je Vasović maestralno pokazao, ali je zato zauzvrat dobio uvredjeni prezir sredine za koju je pisao – uvereni smo na temelju onoga što smo pročitali – sa namerama časnog čoveka. Posvetiti nekome minornom piscu šeststotina stranica i trud od najmanje sedam-osam godina znak je da je posvećeni čovek bio nečim izuzetno revoltiran. Revoltiran u najmanju ruku činjenicom da Kiš od osamdesetih godina prošlog veka do danas za srpsku književnu kritiku, ali i za onu na Zapadu, ima značaj mitske figure kanonizovanog pisca druge polovine dvadesetog veka koga krasi oreol sjajnog moderniste, „mit velikog stiliste“, „mit velikog svedoka istorije“, mit pisca koji pretstavlja regulativ i standard unutar savremene srpske kniževnosti, „mit disidenta“ koji preuzima ulogu sudije „koji vodi proces u ime žrtava istorije“, mit kosmopolite i prosvetitelja –  što svi ovi mitovi pojednačno i zajedno uzeti jesu i moraju da budu predmetom revolta jednog časnog kritičara spram pisca koji te počasti ne zaslužuje. Čudjenje da je neko ko je kao pisac ograničen brojnim slabostima postao maltene mitskom figurom srpskog pisca druge polovine dvadesetog veka, čudjenje, dakle, nad isfabrikovanim mitom o Kišu kao već za života kanonizovanom piscu čemu je, dakako, uveliko kumovao sâm Kiš, minhauzenovski majstor samopromocije, ali i kulturno-politički milje ondašnje Jugoslavije, bilo je, verujemo, inicijator tolikog Vasovićevog truda. Ništa više ni manje. Konačno, reći ću i sa svoje strane, da Kišovo delo vidim kao ono koje je deo jedne od velikih zabluda srpske književne kritike (tek jedne!, dakako), tolike da su dobrovoljne pristalice te zablude u stanju da čitavu srpsku književnost od 1975. do danas terorišu na način fanatičnih pristalica jedne vere ili sekte (takodje, jednog kluba), da je mere pukom merom divljenja umetnosti kopiranja jednog kopiste (floriste), uzimajući istu vrstu umetnosti pisanja za predložak i uzor bespogovorno valjanog pisanja sa kojim će i budući srpski pisci, samo ukoliko budu prepisivali Kiša, na velika vrata poput svoga uzora ući na pozornicu savremene svetske književnosti. Ukoliko, pak, neko tako zacrtano mišljenje sa gomilom ubedjenih prodavaca književnih magli ne deli te se usudi da o Kišu piše kritički negativno, taj u književnim krugovima Srbije postaje nepoželjni književnik, žrtva grubog ili „prefinjenog“ progona, svejedno, unutar staljinistički formirane književne javnosti, one iste protiv koje se pisac Danilo navodno sa toliko žara borio i sticao slavu. Valjda bi se – govori nam nešto tek cum grano salis – i on sâm protiv takve „prakse“ pobunio, iako znamo da isti za bunt svojevremeno nije mario, niti za njega imao snage i hrabrosti, samo je tu hrabrost na način belle esprit-a u „slobodarskim beogradskim kafanama“ à la „Prešernova klet“ imitirao. Ironija sudbine poneki put posećuje i groblja tek toliko da posednike grobljanskog mesta potseti na smeh i muku, cirkus i haos, koje su medju potomstvom iza sebe ostavili.

Okrenimo se, konačno, knjizi Nebojše Vasovića koja zaslužuje podrobnije analize njezinog sadržaja.

Knjiga Nebojše Vasovića „Zar opet o Kišu?“ jeste skup analitičkih tekstova u kojima se čitaocu u okrilju uverljive i snažne argumentacije podastire nekoliko krupnih činjenica koje se odnose na život i rad pisca Danila Kiša a koje su suprotne od kanonizovanih shvatanja o piscu Kišu, počev od ustoličenog mita o njegovom navodnom disidentstvu do književne vrednosti i originalnosti njegovog književnog dela. Tim činjenicama razotkriva se: a/ da tokom književne karijere ovog autora nikakve zavere niti ikakve slične radnje tadašnjeg jugoslovenskog političkog vrha i njegovih „egzekutora“ protiv njega nije bilo, da je isti, naprotiv, bio miljenik režima i kulturnog miljea toga režima te imao ogromnu podršku „najistaknutijih predstavnika ondašnjih kulturnih institucija“. Samim tim pisac Kiš nikada nije bio niti se mogao zvati čovekom disidentom no je on priču o svome disidentstvu i progonjenosti u državi u kojoj je rodjen i u kojoj je živeo vešto sâm isfabrikovao. Istina u pogledu Kišove sopstvene trdnje da je on u režimu Druge Jugoslavije bio disident te iste te tvrdnje drugih o tome posve je suprotna. Suprotna, naime, „od onoga što nam Kiš otkriva u ‘Času anatomije’. Od pojave ‘Grobnice za Borisa Davidoviča’ pa sve do danas, Kiš je bio i ostao nedodirljiv, zaštićen od svake kritike, po cenu najvećih denuncijajacija njegovih kritičara. (…) Ne postoji nijedan pisac ili kritičar koji je ikada kritikovao Kiša a da za to nije kažnjen, ako ne pravno, a ono negiranjem celokupnog njegovog dela, blaćenjem njegove ličnosti. Ako svaki negativni sud o Danilu Kišu nužno povlači proganjanje i diskvalifikaciju njegovih kritičara, proganjanje ne samo onoga što su rekli o Kišu već i o bilo kojoj drugoj temi, onda je očigledno da se Kišovo ime javlja kao sredstvo obnove najgrublje diktature. Ako staljinizam nije samo istorijska epoha već i stanje duha, šta je onda jednoumlje Kišovih branitelja nego obnova istog onog modela idejne netrpeljivosti protiv kojeg se tobože borio Kiš i o kojem nam oni tako slatko pevaju kao o nečem sahranjenom u dubinama istorije, nečemu što se njih nimalo ne tiče. Razumevanje mehanizama moći koji Kiša u našoj sredini čine nedodirljivom figurom i našim najzaštićenijim piscem, do dan-danas izostaje u analizama Kišovog dela i njegovog mesta u srpskoj literaturi“.

Sledeće činjenice u Vasovićevoj analizi odnose se na korpus tema koje obradjuju b/ Kišovo samosugerisanje o vrednosti sopstvenog književnog dela, pri čemu se ukazuje da se čitav autoritet „današnje kišologije“ sastoji „u njenom pozivanju na Kišovo tumačenje sopstvenog dela“, onakvog kakvim ga je Kiš video u svome „Času anatomije“ i „Po-etici“ koji savremenim tumačima Kiša služi kao neiscrpni brevijar njegovih mišljenja o sopstvenom spisateljskom geniju i koje su oni dužni samo da ponove, citirajući ga. Pisac Kiš traži od svojih kritičara slugeranjski odnos, čime sebi obezbedjuje položaj najbanalnijeg  diktatora, manipulatora prilikom recepcije sostvenog dela, položj koga nijedan pisac u istoriji srpske i svetske književnosti nije sebi obezbedio. „Kišologija postoji samo zato da bi dala ‘naučnu’ formu onome što je Kiš već rekao i napisao o svome delu. Ona je tu da kanonizuje Kišove samorefleksije i potpiše ih imenom nauke“. Eto, kvintesencije onoga što se danas naziva „proučavanje Kišovog dela“ i čiju suštinu i činovnički delovodni odnos spram jednog „visokog činovnika“ Književne republike Vasović pregnantno formuliše navedenim rečima. Prateći Kišove želje i kaprice, Vasović je došao i do razine  c/ gde se Kišova književna politika najbolje uočava, do mesta gde Kišova književno-politička strategija kulminira do kiča koji ne deluje sasvim kičerski, budući da sadrži elemente puke podlosti. Čvorište te politike je činjenica da je Kiš svoje književne radove usmerio ka jevrejskoj (logorskoj) tematici, a tu činjenicu predstavio kao „osnovni razlog njegovog sukoba sa  srpskom književnom kritikom i srpskom kulturom uopšte“. Dakako, takvu Kišovu interpretaciju njegovog sukoba sa sredinom u kojoj su mu knjige  (uglavnom) nastajale Zapad je dočekao sa razumevanjem koje se graniči sa nepobitnim činjenicama koje ne zaslužuju ikakvu proveru. U osnovi te Kišove tvrdnje, valjda u to ne bi trebalo sumnjati, stajao je uhodani trag spisateljske reklame kojom se jedan pisac sa evropskog Istoka preporučuje javnosti evropskog Zapada. Sjajan model koji je u to doba takodje uspevao i madjarskim i rumunskim i češkim piscima jevrejskog ili nejevrejskog porekla, svejedno. Kišu je, jednostavno, uvek bio dobrodošao skandal „pun krupnih reči i prepoiznatljivih političkih klišea (staljinistička sredina, progonjeni disident, ugroženi Jevrejin, antisemiti koji mu rade o glavi i sl.) da bi se stvorila atmosfera koja bi Kišovu knjigu stavila u fokus javnosti“. U tom smislu jedan od bezbroj detalja iz prediva toga „fokusa“ mogao bi da bude naveden predgovor engleskom izdanju „Grobnice za Borisa Davidoviča“ (2001) koga je napisao Josif Brodski u kome se, izmedju ostalog, kaže (citat Vasovićev) da su se na tu knjigu „okomili srpskohrvatski nacionalisti koji su tradicionalno proruski i antisemiti, jer su većina likova u ovoj knjizi Jevreji, kao i sam autor“. Ako je to tako (a  nije) Brodski nam ne kaže – to primećuje takodje i Vasović – kako to da je Brodski, kao Jevrej i kao antikomunista bio sjajno prihvaćen u toj i takvoj Jugoslaviji sastavljenoj „tradicionalno“ od antisemita. U svemu, u slučaju Kiša kao progonjenog pisca-Jevreja u srpskoj sredini ondašnje Jugoslavije „nema ničeg osim isfabrikovanog mita u funkciji njegove književne karijere, mita koji je lansirao sam Kiš …“. U tom smislu, Vasović će sjajno da primeti da je isti „u Parizu naše komuniste slikao kao staljiniste, a zbog toga nikada nije imao problema, naprotiv – od njih je bio uvažavan i nagradjivan. Nikada se naš politički vrh nije poneo tako snishodljivo kao prema Danilu Kišu; isti oni koji su se na Zapadu busali da su Staljinu rekli istorijsko ‘ne’ još 1948, nisu smeli ni da zucnu kada ih je Kiš, decenijama posle njihovog razlaza sa Staljinom, ponovo krstio kao staljiniste“. Ključ Kišovog uspeha na Zapadu jednim delom sadržan je u njegovom navodnom „antistaljinizmu“ koji je bio tek „reklamni slogan“ pod kojim je on kao pisac nastupao na Zapadu. Isti taj slogan, paradoksalno, doneo mu je uspeha i u Jugoslaviji koja je i onda kada je on tako hrabro pisao o staljinizmu bila navodno staljinistička država u kojoj on, valjda, eto, samo čudom, nije dospeo do logora  poput njegovih romanesknih likova negde drugde, nego je, naprotiv, u domaji bio slavljen, pažen i mažen.

Postoji u Vasovićevoj knjizi još jedna važna razina kritike Kiša kao pisca  a koja se d/ odnosi na mit o Kišu kao velikom stilisti, čoveku modernisti i Borhesu sa naših strana. I taj mit lansirao je sâm Kiš, a kišolozi iz Kišovih tekstova o njemu samom isti prilježno prepisivali. Kiš je, medjutim, u svojim pripovestima uvek imao problema sa konkretizovanjem detalja, sa samim fabuliranjem, sa povezivanjem detalja u imaginarnoj potki. „On mi se kao pisac čini neubedljivim … Osnovni ton je bukvalna, nesamostalna akademska naracija … postoji zadah erudicije“, reći će Majkl Hofman povodom  „Enciklopedije mrtvih“. Mit da je Kiš „borhesovac“ jedan je zaglupljujući mit overen od onih koji o Borhesu piscu nikada nisu razmišljali hladnih glava, niti su se ikada upuštali u preispitivanje njegovog književnog postupka. A nisu stoga, jer su svoja znanja u okvirima struke crpli na istoriji književnosti, gotovo nikad na mišljenju o književnosti i književnoteorijskim i/ili teorijsko-književnim okvirima. (Naši kišolozi su priučeni filolozi sa stažom na polju istorije književnosti, ponekad elokventni /bez erudicije/ kritičari impresionisti). Da su Kiš i Borhes dva u vrednosnom smislu posve nespojiva pisca mogli su se obavestiti kod Dragana Jeremića učeći nešto iz njegove knjige „Narcis bez lica“, a ne olako se hvatati Kišovih izjava o tome da se koristio Borhesovim „literarnim postupcima“. Borhes nije pisac koji je „kanonizovao postupak književne kradje“, nego pisac koji je kradju izmišljao, svojim prosedeima pokazivao da čini kao-da-krade, stvarao, kako dobro primećuje Jeremić, svoju erudiciju. „Dok Borhes ono što je izmislio tretira kao poznato, Kiš ono što je poznato uzima kao da je sam izmislio“, eto osnovne razlike izmedju pisca Borhesa i pisca Kiša. A ta razlika upravo je toliko suštinska da se unutar te razlike a i pored najbolje volje ne može tvrditi da se Kiš služio Borhesovim postupcima. Medjutim, naši zaljubljenici u Kišovo delo, njegovo, kako kaže Vasović, „preuzimanje dokumenata, fabulâ, likovâ u istom onom smislu u kojem se javljaju i u neliterarnim izvorima“, proglasili su „nevidjenim podvigom ‘borhesovske literature'“. Kiš nije borhesovac i u smislu činjenice što je on želeo da bude „angažovani pisac“ za čim Borhes u svojim knjigama proze nimalo nije žudeo. Ali to je druga ravan priče na temu Kiš – Borhes.

Mi u okvirima ovog prikaza ne možemo da sledimo tokove Vasovićevih argumentacijâ u njegovoj knjizi, budući da bismo u tom slučaju morali da (pre)pišemo čitavu Vasovićevu studiju. Kada se radi o toj knjizi upravo je o argumentaciji reč, ona je „glavni junak“ toga štiva. Vasović, dakako, nije mogao da ponovi čitav Kišov život, niti da posegne za celokupnim Kišovim delom, iako je celinu toga dela svakako držao „pod kontrolom“, no je da bi rekao „opet o Kišu“ ono što je imao da kaže pažljivo birao svoje primere i svoju argumentaciju koncipirao tako da primeri njome budu okruženi i kao pod mikroskopom posmatrani: bilo da je reč o Kišovom odnosu spram sopstvenog dela, Kišovim reakcijama na književno i društveno okruženje, bilo da je reč o njegovim eksplicitnim poetikama, njegovom mišljenju o sopstvenom delu te mišljenju književne kritike, domaće i strane, o tome delu. Sve je to bila gradja Vasovićeve studije na temelju koje je potom bio izgradjivan ansambl argumentovane kontragradje koja je govorila o Kišu njim samim, a protiv njega, izuzetno razborito. Vasovićevi stavovi nisu bili zasnovani na emocijama autora studije, ne u smislu da remete prirodu logike jedne knjige koja treba da ponudi jednu novu optiku gledanja na delo jednog kanonizovanog autora, da razotkrije mehanizme koji su vodili zabludi kanonizacije. Puki emocionalni autorov stav spram zablude imao bi po knjigu poguban efekat. Sjajna analiza puteva koji su vodili tome da Kiš danas bude prihvaćen kao srpski klasik ukazala je da ti putevi mogu biti izgradjeni na temeljima zasnovanim izvan književnog polja, na konceptualnom stanju sistema nasledjenom i promovisanom od istorije (u slučaju Kiša eho na holokaust i staljinizam, eho na njegovo jevrejsko poreklo i konteksti te činjenice, eho na gradju Kišovih proznih spisa, eho stavova zajednice, matične, evropske i svetske, spram tih činjenica) i koje odredjuju šta apriorno i bezuslovno mora biti prihvatljivo, nezavisno od pravila estetskih vrednosti, nezavisno od činjenice da jedno književno delo nije politika, no struktura estetsko-hermeneutički proverljivih činjenica.

Kišov uspeh na planu politički korektnog delovanja zasniva se, dakle, na pretpostavci o postojanju homologije izmedju toga delovanja i prostora pozicije u polju proizvodnje. U vreme kanonizacije Kiša korektno političko delovanje i postmodernistički estetički stav: pozajmi iz estetičke zajednice sve što ti je potrebno i uskladi to sa zahtevima društveno-političkog polja – bila je moda koju je Kiš sjajno pridružio svome imidžu pisca, u tom vremenu upravo takvog potrebnog. Drugim rečima, u strukturi ponude specifičnog kapitala ondašnjih vrednosti Kiš se obilno poslužio ponudjenim mogućnostima, jer su iste, sticajem okolnosti, bile kao skrojene za njega, a istovremeno s obzirom na diskurs koji je još uvek delovao u okvirima hladnoratovskog miljea bile dobrodošle institucijama, domaćim i stranim. Kakve to veze ima sa neophodnim pozitivnim estetskim vrednostima? – Nema nikakve. Jer, na  prvom mestu političkoj korektnosti i nije potrebna dokazana i dokaziva estetska vrednost. Ona je za istu oduvek bila od sporednog značaja. Naknadno davanje fulminantno pozitivne estetske vrednosti bilo je prepušteno kritičarskom plemenu koje je svoju moć autorizovalo na svojim sudovima uskladjenim sa pravilima tada aktuelnog politički korektnog delovanja. Jednom izrečen sud trebao je da važi za sva vremena. Medjutim, nije. Objavljene su dve Vasovićeve knjige u kojima autor tih knjiga stoji, gledeć etabliranih književnih sudova o Kišu, na posve suprotnom stanovištu. Prva („Lažni car Šćepan Kiš“) je propraćena žestokom kampanjom (ideološkog predznaka) protiv autora (sa retkim glasovima koji su bili na autorovoj strani). Druga plovi prema urotničkom zanemarivanju iste koja zbog toga svakako neće pretprpeti nikakva oštećenja, niti išta izgubiti na sjaju, budući da ju je autor pisao ne samo za današnje čitaoce, nego za one mnogo zahtevnije i nepristrasnije, buduće.

Kiš bi kao autor nesumnjivo bio zanimljiv za predmet jedne studije kakve je pisao sociolog Pjer Burdije (Pierre Bourdieu). Kada Burdije kaže da „razumeti društvenu genezu književnog polja, veru na kojoj ona počiva … materijalne i simbolične interese i uloge koje se u njemu radjaju … (znači) dugovati nešto zadovoljstvu uništavanja predrasuda i naći se u situaciji protivteže prenemaganjima farisejskog kulta spram književnog dela jednog pisca“, onda takvo razumevanje, verujemo, odgovara upravo onome što je Vasović učinio u svojoj studiji: izneo na videlo mehanizme koji pokazuju kako „suprotnosti koje čine estetsku percepciju dela nisu date a priori, ali, istorijski stvarane i reprodukovane, one su isto tako nerazdvojive od istorijskih uslova njihove primene“.  Drugim rečima, ono što bi bilo problematično sa političke tačke gledišta u vreme na koje se odnosi Kišova gradja, to isto nije bilo u vreme kada je Kiš o njoj pisao svoje prozne radove, pobravši upravo zbog gradje (dakle, a priori) znatan deo svojih lovorika, koliko u državi u kojoj je stvarao, toliko i u državama koje su za tako nešto imale poseban interes odredjen poljem prethodnih borbi. Gledano sa metodološke tačke, pogrešne eternalizacije uvek moraju biti suočene sa specifičnim interesima koji su ih stvorili, odnosno vraćene u društvene uslove njihovog stvaranja. U tom smislu dobijanje „čistog pogleda“ stvara se tokom „procesa prečišćavanja“, isti je „proizvod esencijalne analize sprovedene tokom vremena“ koja vodi novom vidjenju umetničkog predmeta, suprotstavljajući se uvek problematičnoj ortodoksiji i korporativnim zabludama. Ne uočavam nikakve razloge da se Vasovićeva studija ne može da razume upravo u takvom ključu.

Zašto mit o Kišu danas ne može (ili ne sme) biti problematizovan? Šta tome (i ko) stoji na putu? Svakako oni faktori koji se mogu nazvati salonskim (poput književnih salona iz Floberovog 19. veka) i koji imaju ogroman uticaj na stvaranje i strukturiranje književnog polja. Danas, u konkretnom slučaju, svi pisci koji su izašli iz Kišovog „Časa anatomije“, njegovog (navodno) „borgesovskog“ obrasca, takozvana „postmodernistička“ oko nekakvog, recimo, Aleksandra Jerkova, okupljena klika, „stubokulturaške“, „arhipelaške“ i „lagunske“ „zvezde“, medju koje je ponekad dospeo i (po)neki uistinu talentovan pisac. Za salonske kritičare koji drže na oku takvu sortu pisaca, žestoko ih podržavajući, moglo bi se reći ono što je Flober svojevremeno rekao za kritiku svoga doba: „Gde ste čuli za kritiku koja se na zaista izražen način zanima za delo samo po sebi? Veoma tanano se analizira sredina iz koje je delo poteklo i uzroci koji su doveli do njegovog nastanka, ali unutrašnja poetika? – Nikad!“. Ono što Flober naziva „sredina“ i „uzroci“ to primenjeno na „nauku“ o piscu Kišu moglo bi da bude podvedeno pod opšte pojmove: „staljinizam“, „fašizam“, „revolucija“ koji su kod ovog pisca uistinu bili samo reciklirani, puka moneta sa kojom se u svetu književnosti tada veoma dobro prolazilo. Problem Kišove „unutrašnje poetike“, pak, uvek se zaustavljao na „Borgesu“ i Džojsu, pri čemu valja reći da je Kiš bio „borgesovac“ odnosno džojsovske provenijencije jezički inovator isto onoliko koliko je svojevremeno Milovan Glišić bio postmodernistički pripovedač. I to je Vasović izuzetno ubedljivo pokazao. U svemu, Kišov „slučaj“ nas veoma potseća na slučaj pisca Leona Kladela (L. Cladel, 1835-1892) ali i na Šamflerija (Champfleury), koji su inače neki od junaka Burdijeove studije „Pravila umetnosti. Geneza i struktura polja književnosti“ („Les règles de l’art. Genèse et structure du champ littéraire“, 1992), na temelju čijih se metodoloških uputstava o čitanju „strukture polja književnosti“ i njegovih socioloških evidencijâ „slučaj Kiš“ i mehanizmi njegovog uspeha kao pisca, daju jako dobro uočiti. I Kladel i Kiš bili su ljudi specifičnog porekla ali sličnog psihološkog obrasca koji svoje poreklo umeju vešto da plasiraju, uvek sa oreolom žrtve, znalački ga inkorporijajući unutar teme svojih delâ, i ne manje znajući kako da za ista zainteresuju uticajnu publiku „izvesnog“ književnog ukusa i „izvesnih“ političkih uverenja: onu koja je u to doba imala moć odlučivanja u estetskom polju i pretstavljala tipičan odraz „unutrašnjih odnosa u intelektualnom polju“.

Kiša kao pisca uistinu bi vredelo, koliko, dakako, i dela drugih srpskih savremenih pisaca, posmatrati u optici koju je svojevremeno ponudio sociolog Pjer Burdije. Čitati pak pisca Kiša iz ugla jednog stiliste dovoljno bi bilo imati iskustvo jednog Ivana Klajna. Da bi se kritikovao pisac Kiš kao poetički inovator dovoljno bi bilo čitati temeljno napisane studije o Borhesu pa uvideti kolika suštinska razlika, u pogledu poetike, deli ova dva pisca. Porediti Kiša i Džojsa bilo bi smešno. Čitati radove srpskih „kišologa“ kada se isključe navedena ograničenja pretstavlja gubitak vremena. To smo učinili, pa nakon toga tim bacanjem vremena nismo ništa dobili, osim razočarenja i uverenja o kome je reč. Čitati obe Vasovićeve studije o Kišu potstiče na hrabrost da se i o drugim srpskim piscima, pesnicima ili romansijerima, svejedno, o kojima se pišu ne samo smešni, no, naprosto podli hvalospevi, napiše ono što stoji u temelju visokog kritičkog morala radi kojeg bi, verujemo, književna kritika trebalo da postoji. Medjutim, ta vrsta kritike, nazovimo je i „Realpolitik de la raison“, biće „van svake sumnje izložena“ potsmehu ždanovištičkog korporativizma i ne manje kukavičluku farisejskog eternalizma, inače dvojici diletantskih pusto-lova savremene srpske književne kritike.


1 Prvi put knjigom  „Lažni car Šćepan Kiš. Polemički osvrt na delo i ideje Danila Kiša“, „Narodna knjiga“, Beograd, 2004.