Mit i poezija

Filed under: afirmator,kritika,poezija i proza |

Miodrag Pavlović

MIT I POEZIJA

 

U svojoj konkretizaciji u obliku pesničke slike, mit se oslanja na nešto što je bilo davno. Ali, u stvaru, mit nije prošlost i ne vodi ka prošlosti. Reaktualizacija jedne uspomene, jedno sećanja je činjenica sadašnjosti. Sama sadašnjost je jedna fikcija, mitska predstava, koja može uzimati različite oblike: sadašnjost – poslednje vreme, ili – vreme koje nas vodi u jednu nadolazeću budućnost, važniju od sadašnjeg trenutka. Sadašnjost, doba u kojem je sve dobro ili sve loše, ili presudno vreme, ili kritičko vreme – sve su to mitovi jer pretpostavljaju okvir koordinatnog sistema koji mi jedva možemo da definišemo. Vreme nije u našim rukama. I ono što najviše vredi u sadašnjosti je mit: sve što se otima bezobličnosti.

 

(…) Ima pesnika koji ne upotrebljavaju nikakve određene mitološke ili mitske slike, ali kada oni kažu: prozor, šuma, planina, to ima mitske dimenzije – vidi se da su to delovi nečega što je postojalo na mitskom nivou. Rene Šar, deo Jejtsa, Gripijus, Rilke, pa i niz manje istaknutih pesnika našeg veka.

 

(…) Obnova mitskih motiva u književnostidobrim delom je posledica novih pogleda na mitologiju, posledica jedne nove svesti o čoveku, za koju dugujemo modernom razvoju antropologije i sociologije; prema tome, novi interes za stare mitske teme je, u stvari, rušenje klasicističkog pristupa oblastima pesničke imaginacije i stvaranje novih prilaza, integralno ljudskih, duboko samosaznajnih.

Moderni prilazak mitskoj tematici nije tradicionalizam, nego duhovni preokret koji ne zahteva samo literaturu; on je novi korak u samopoznavanju čoveka kao pojedinca i kao istorijski aktivne grupacije.

U sklopu literarnih zbivanja, značaj mitskog je morao porasti kada je nastala zasićenost lirskim subjektivitetom, nezadovoljstvo nekontrolisanim izlivima subjekta koji samog sebe stavlja u ulogu vrhovnog arbitra.

Mitska tendencija u skladu je sa modernim opadanjem važnosti čistog subjektiviteta, ona je protiv nametljivosti, agresije subjekta, koji samom sebi hoće da dodeli najveću pravdu i značenje.

Na skali ljudskih vrednosti subjektivitet je u punom opadanju. On se opredmećuje u opštim slikama duševnog žiovota, u mitovima. Ali kojima?

 

Mitskim slikama možemo prići sa humorom, ali to ne znači da te slike ukidamo. Nema humora sa onim što je za nas potpuno nerealno. Humorom, u stvari, smanjujemo distancu prema mitu, dopola ga sekularizujemo, otpola ga oživljavamo.

I Homer je terao šegu sa bogovima. Ali razbijanje svetilišta pokazuje potpuno odsustvo smisla za humor.

 

 

Miodrag Pavlović, Mit i poezija, “Delo“, br. 3/1972. Beograd