Minijature Milana Balinde

Filed under: afirmator,broj 12 - mart 2013,edicija "minijature",poezija i proza,proza |

lupaNema tu nikakvog simbolizma. More je more. Starac je starac. Dečak je dečak i riba je riba. Ajkule su samo ajkule, ni bolje ni gore. Sav taj simbolizam o kome svet govori je sranje.

 Ernest Hemingvej

Adios amigo!

 

             U jednom svratištu sa glinenim podom, kafani u koje skoro nikada nisu ulazili stranci, gde se pilo samo pulke, čuo sam tužnu pesmu koju više nikada nisam mogao da zaboravim:

Njegov je mali prst imao sto godina.
Toliko je imao i njegov domali prst.
Njegov lakat beše ispod košulje.
Košulja je imala devet godina.
Sto godina imalo je i njegovo uvo.
I butna kost… Adios amigo!

 

Živo platno

 

             Na samom južnom kraju Beliz Sitija imao je svoju kućicu mladi slikar koji je odbijao da turistima za lepe novce prodaje oslikane suvenire. Ozbiljno je shvatao svoju umetnost i dostojanstveno trpeo glad. Pronašli su ga jednog popodneva kako leži mrtav usred svoga ateljea. Autopsijom je utvrđeno da je izvršio samoubistvo trovanjem. Želudac mu je bio pun uljane boje. Posle se po gradu pričalo da nije imao drugog izbora jer je ostao bez ijednog praznog platna.

 

Milan Balinda po drugi put među Srbima

 

             Toga sam jutra odmerenim koracima silazio niz Balkansku ulicu. Svi su me gledali s nevericom. Znao sam da je to zbog gvajabere. Takva košulja se ne nosi bez odgovarajućeg panama šešira. Odmah sam svratio kod kapadžije Radeta i kupio beli šešir. Bio je nešto manjeg oboda, pa sam dobio popust od 200 dinara. Međutim, i dalje su svi s čuđenjem zurili u mene. Naravno! Ne ide bez tompusa! Nabavio sam cigaru i nastavio niz ulicu. Više me niko nije primećivao.

 

Banana

 

Profesor Ognjen Milovanović, izbegavam da mu otkrijem pravo ime, već više od osamdeset godina živi u Dušanovoj ulici, na Dorćolu. On je na samom početku, kod Kalemegdana, a ja sam u broju 22. Komšije smo. On je naš čuveni filolog, a ja držim omanji dućan. Objavio je profesor Milovanović preko hiljadu stručnih radova i na desetine knjiga. On je naš najčuveniji gramatičar, ako se to tako kaže. Gramatika je bila, i to je, koliko se ja razumem u stvari, i danas njegova najdraža ljubavnica. Flertuje profesor i sa pravopisom, ali se kune isključivo u gramatiku. Na fakultetu je umeo da gunđa sebi u bradu da su svi oni koji ne znaju gramatiku obični majmuni. U najboljem slučaju – primati.

            Poslednjih godina promenio mu se karakter te nije više mrzovoljan već beskrajno raspoložen i simpatičan starčić. Svakog dana, dobro, skoro svakog dana, zastane na vrata moga dućana, značajno podigne kažiprst i uputi mi uvek iste reči:

            „Slušajte šta sam zapisao, mladiću:

            Skačem sa grana do grana, sa platana na platana, i grickam banana!“

 

Metamorfoza

 

Dan kada sam postao fascikla bio je nalik svakom drugom.

            Od tada me ispod miške nosi jedna nezajažljiva ženka koja se ne brije ispod pazuha i zaudara na znoj. Drago mi je što nisam postao drvoseča.

Jer, da sam postao drvoseča scena bi bila goropadnija:

Nezajažljiva ženka, što ne brije fossu axillaris, nosi ispod miške vrlo neprijatan miris i jednog drvoseču što pri prelasku iz kancelarije u kancelariju udara glavom i nogama u dovratak i psuje. Ona pri tome uzvikuje:

– Deco, ko će pola pogačice?

 

Čokolada

 

            Kroz rešetke prozora kuhinje hotela „Excelsior“, koja se nalazila u suterenu, gledajući na Lazarevićevu ulicu, kuvari su mi davali komadiće čokolade. Trčao bih preko dvorišta ka stanu vičući: „Mama, mama, čika kurvar i tetka kurvarica su mi dali čokoladu!“ Još se topi u ustima, mada je ukus počeo da jenjava.

 

Lobanje

 

            Došli su jednog jutra dvorište da prekopavaju i da mi pokazuju lobanje. Rekli su mi da je tu nekada bilo groblje.

– A ko ste vi? – upitah.

– Kopači dvorišta, i to samo onih na čijem mestu je nekada bilo groblje – odgovoriše mi u glas.

Zatim su u šupi obukli bele košulje, pa ih nisam prepoznao. Nisu imali više maramice na glavama i zemlju između zuba i po šakama. Samo su nejasna ispupčenja ispod belih košulja odavala gde su lobanje sa bivšeg groblja.

Ružan san

U mom relativno burnom životu snio mi se tek nedavno, dakle već u zrelim godinama, jedan san koji nikada neću zaboraviti. Ne zato što sam se preneražen i oznojen trgao iz sna, već baš zbog toga što nisam reagovao na taj očekivani način. Nastavio sam da spavam kao da nisam prošao kroz najjeziviju noćnu moru do tada.

            Ipak, u mozgu mi se urezala scena iz sna, scena u kojoj mi se približava suvonjav starac sa velikim ušima, koji je držao glavu u stomaku, i značajnim tonom mi izdaje uputstvo:

            – Piši kratke priče, za duge nemaš vremena!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.