Miloš Petronijević: Dnevnik beskućnika, III deo

Filed under: afirmator,broj 19 - okrobar 2013,edicija "komuna",poezija i proza,proza,sindikat |

beskucnik28. avgust 2013.        

            Dečak je doneo dve oveće kese do naređanih kontejnera i ubacio ih unutra. Ustao sam sa klupe i zaputio se tamo. Sa ulice nasuprot meni, ka ciljanom objektu, šepasajući levom nogom, pošao je još jedan parazit društva. Došli smo u isto vreme, klimnuli jedan drugom glavom. On se prihvatio jedne a ja druge kese.

            – E pizda im materina – kaza, pokazujući mi dvolitarsku flašu piva, u kojoj beše za ¼ tečnosti. – Samo da su stavili zatvarač, moglo se još upotrebiti. I imalo bi više.

            Pronašao sam i stekao tek načeti mesni narezak, još upotrebljiv, nekoliko režanja šnicle i kobasice umazanih pireom, sparušena 3 limuna, poluispražnjenu pastu za zube. Pružih mu dve kocke čokolade, koje, zbog loših zuba, ne jedem.

            Hodajući stazom travnjaka, gledali smo u nebo i razgovarali o vremenu i mogućoj kiši. Kraj njegove klupe spustio sam ranac i otišao do piljare stotinak metara niže. Razgledao u gajbi na doksatu potamnele banane na rasprodaji i iz vanjskog frižidera izvadio 3 dvolitarske flaše piva i stavio ih na beton kraj gajbe. Udaljio se s njima kada je pred kasirku stupila gospođa tegleći prepunu korpu živežnih namernica.

            Dok smo pili, saznadoh da je došao iz krasnog kurca:

            – Posle sam zalutao – kaza. – E, a kakav sam čovek bio!

            Upita me šta ja radim.

            – Sad pišem pesme – rekoh. – O jednome snu ih pišem!

            – E to ti nije loše – pogleda me. – Ko zna, jebô te čvorak, gde to sve može da te odvede.

                                                                                                                           16:45

1. septembar 2013.

            Bilo ih je petorica, adolescenata, navijača, „delija“ – iskaljivali su bes strepnji i obest i pevali:

            „…bubnjevi tutnje i pesma se ori,

            jedite govna, mi smo šampioni…“

            Solidarisali su se i pljeskanjem raširenih šaka s uzdignutim rukama udarali susedne šake uzdignutih ruku…

            Mače je dremalo na kartonu u useku između travnjaka i oluka, kada su naišli:

            – Vidi strvinu, jebote – opazi ga kačketisani.

            – Kao loptica je! – kaza plavušan. – Imam ideju!

            Dohvatio je za vrat mače i odmeravao ga na vrhu patike; mače mu se umiljavalo.

            Kladio se da će ga „degaširanjem“ prebaciti preko autobusa u prolazu na suprotnu stranu ulice.

            Uspeo je: mače je „degaširano“ preletelo autobus i palo u šiblje iza trotoara i izgubilo se u svoj svet, maukajući.

            – Care! Šampione! – isplaćivali su ga ostali.

            Prošli su kraj kafića-kladionice u kojem su kraj nekoliko paralelnih ekrana nakurčeni debili blenuli u sportska dešavanja.

            Zaobišao sam parkirana vozila i pošao niz ulicu, zagledan u spuštene roletne iza kojih su na TV-u uhranjeni idioti pratili nekog svog Brata, u hipnotisanom jadu nedostojnom ljudskosti

            „Mi smo pronašli sreću“, klicali su poslednji ljudi, žmirkajući očima.

            Vetar je povijao vrhove jablanova na keju, i ničeg novog nema pod suncem.

                                                                                                                          20:20

4. septembar 2013.

            – Ali za svoje pare, dragi gospodine, valjda imam pravo da sama izaberem koje ja kriške sira hoću – širila je ruke ofarbana gospođa, u 60-tim, pred još starijim čičom, u kariranoj izbledeloj košulji i s nekakvim kačketom na glavi.

            – Verujte mi, gospođo – pokazivao joj je otkrivenu kačicu čiča – potpuno su mi iste felije na dnu kao i ove na vrhu. Nikakve tu razlike nema.

            Gospođa se savila da uzme cegere sa zemlje i iznad gojnih joj sisa sevnuo je privezak na zlatnom lancu; procenjivao potrebnu silinu kidanja, onako, teorijski.

            – Stoka seljačka – prosiktala je, probijajući se kroz masu ševrdajući  guzicom.

            – Mogu li da dobijem parče sira – obratio sam se čiči, pružajući mu 50 dinara. – Za sendvič – dodadoh.

            Stavio mi je lopaticama na foliju okrajak grude, ne mereći, koji rasporedih u polovinu kifle i parče lepinje.

            – I kakav je sir? – upita me čiča.

            – Retko dobar – iskreno, žvaćući, rekoh. – Odličan!

            – A šta misliš – zamisli se čiča – na šta bi mi taj sir što ga jedeš ličio kada bi mi po kačici svojim naparfemisanim rukama svaka popišulja preturala?

            Zamislih se i ja.

            – Vidiš – rekoh. – Ni njoj to nije palo na pamet. Možda je bila neki funkcioner?

            – Sve sami funkcioneri, menadžeri, intelektualci. Zaslužni stranački drugovi!… Pred izbore nas obilaze, grle i ljube, kunu se u nas, srpske domaćine, i u štalama se slikaju, malne će početi i krave da nam muzu, nabijem ih na kurac ovaj moj seljački.

            – E kad sledeći put dođu – kazah – daj im ga da vežbaju mužu – smejasmo se zajedno.

                                                                                                                           10:25

7. septembar 2013.

            Bio je stvarno kao oveći ker. Taj pacov, mislim…

            Neko je na šut iza pijace bacio papirni džak, već nakvašen, iz čijih su poderotina virili ćoškovi nekih knjiga. Pomislio sam da su unutra slikovnice i bajke za omladinu i odrasle, ali sam ipak odlomio bagremovu mladicu da bih ga rascepio.

            Šušteći se iz džaka ustremio na prut, sevajući sekutićima, i skoro ga pregrizao – da sam krenuo šakom ostao bih bez ruke spisateljske.

            Jedva ga oterao mlateći ga stabljikom po kičmi.

            (Na jednom ostrvu u Pacifiku, vele, nakon nuklearnih probi, mislili su da ni bakterija nema. Zatekli su pacove. Ako i sjebemo same sebe, život će se nastaviti.)

            Iznenadio se sadržinom džaka.

            Mada neke skroz mokre, prelivene kečapom, ostacima kafe i svačim, bile su tu i knjige Ničea i Kjerkegora, „Filozofska istraživanja“ Vitgenštajna, „Kič – umetnost sreće“ A. Mola…

            Izdvojio i obrisao „Ispovesti“ svetog Avgustina, Ibn Arabijeve „Dragulje mudrosti“, „Religiju“ Kolakovskog i „Izbeg od vremena“ Ljube Malnika.

            Umotao ih u kesu i popeo se na trotoar.

            Bulevarom su u oba smera besomučno pičila kola, kao u groznici. Ljudi su se mimoilazili, zagledani u sopstvena priviđenja. Ne znam kuda su išli.

            Uprtio sam ranac i nastavio svojim putem, sâm protiv sebe.

                                                                                                                           13:10

10. septembar 2013.

            Štektala je potpeticama, s pesmom od koraka, u haljinici boje lila, do pregiba kolena.

            Dok je prolazila sokakom zasvođenim kestenovim krošnjama, grane nad trotoarom su je pozdravljale prateći šumom svoga njihanja melodiju njenih koraka, a na čistini raskrsnice omanji oblak zaklonio je sunce da joj bleskanje smetalo ne bi.

            U susretu s njom, bulevarski povetarci su se zaigrali rubovima njene haljine i zavirivali gde god su hteli, i zviždukajući o tajnama skrivenim u senkama njenih obrva uklanjali joj s obraza uvojke prikrivajući anđeoskim baladama svoja zavirivanja.

            Pred interfonom zgradurine je zastala i ušla unutra, kao u kavez.

            Otišao do česme u parku da se obrijem, pa da bar malo zaličim na čoveka.

            Vratio se i seo na klupu u parku, zagledan u sopstvenu mladost i u dane iza sebe, kao u nezanimljive odbačene igračke.

                                                                                                                          15:05

14. septembar 2013.

            Četiri dečaka i curica na straži, između 12 i 15 godina, od kojih su i roditelji im i društvo i Bog digli ruke, vešto baratajući polomljenim šrafcigerima i kraćim šipkama, odvališe iz asfalta neprometne ulice iza solitera šaht s kanalizacije.

            Sa stepeništa gde sam sedeo navijao za njih dok su se gubili u šipražju ispod.

            Taj čovek se bližio 70-tim – bio je elegantno odeven gospodin, u lakom sakou i ispeglanih pantalona, sa štapom i naočarima. Upao je u šaht, do ramena. Sišao sam niz stepenice.

            – Zajebana malo rupa – rekoh mu.

            Nisam mu pružio ruku.

            Civilizacija gospode, u kojoj je tzv. intelektualni rad višestruko puta više plaćen od fizičkog, od rada onih koji za njih dirinče i čiste im govna, zaslužuje da izumre.

                                                                                                                         18:15

16. septembar 2013.

            Prostro kabanicu na pločnik, seo na nju, i pod nadstrešnicu ekserom na zid prikucao stranicu od kartonske kutije sa flomasterom tri kaligrafski napisane pesme.

            – Udelite pesniku, braćo i sestre – postavih kraj šešira.

            Za ciklo sat i po vremena, jedan saosećajan čovek spustio je u šešir 20 dinara, ne osvrnuvši se na poeziju mi.

            Moraću da se bavim hajdučijom i pljačkom, eda bih se upisao među ljude. Bliski su to zanati.

                                                                                                                         12:35

 

18. septembar 2013.

            Sa privatnog poseda, ograđenog ukrasnom gvozdenom ogradom i bršljanom iza nje, dopirao je sve do 3-4. ulice miris roštilja koji mi je golicao nepce.

            Pozvonio na širokoj kapiji s klizačima na dnu i pojavila se visoka lepa gospođa, držeći nekakvu pudlicu u naručju.

            Zamolio sam je da mi napuni flašu s vodom i hteo da pomilujem kučence.

            – Molim vas, ne dirajte je, Fifi je osetljiva na buve – rekla je gospođa.

            – Naći ću vam drugu flašu – dodala je.

            Sred raskalašnog smeha iz dvorišta, neko je upitao:

            – Ko je to?

            – Ma neka skitnica, traži vodu – rekla je gospođa.

            Klimnuo sam joj glavom kad mi je pružila flašu i zaobilazeći poprečnu ulicu zaputio se ka suprotnom uglu poseda.

            Kada je gospođa ušla u kuću, resko sam zviznuo. Fifika se udaljila od skupine ljudskih nogu za astalom podno vinjage i mrdajući repom s radoznalim poverenjem prišla je da me onjuši. Pružio sam ruku kroz izuvijane šipke, pomilovao je i s nekoliko brzih pokreta prebacio preko ograde. Naglim joj trzajem zaokrenuh glavu  i ubacih je u ranac.

            U šumarku ispred jednog rita, zapalio vatru. Bogovima ugodan miris spaljenog droba vetar je nosio niz Savu.

                                                                                                                           20:45

22. septembar 2013.

            Umakoh im malopre, zamalo. Znam da će me kad-tad i uhvatiti za nešto. Sad sam pun para i idem da se opijem. Možda ću i drugaricu, s umetničkim imenom Lejla, pozvati.

                                                                                                                          00:55

            Ispitivali me 4-5 sati i kroz ogledala u zidu hodnika posmatrali.

            – Jesi li bio u Višnjičkoj i zalazio do Rospi Ćuprije? – pitali.

            – Nisam, uopšte nisam ni prolazio tuda – odgovarao.

            Tražili dokaze; nisu mi verovali ništa.

            (Čudio se kako me u ovolikom Beogradu ovako brzo nađoše.)

            Opisivali mi pritvorne jedinice i zanimali se za moju kriminalnu prošlost.

            – I šta si, dakle, noćas radio i gde si se sve smucao? – po ko zna koji put me pitali.

            – Pisao sam pesme i posmatrao jablanove kraj Save – dosledno odgovarao. –  Je li i to zabranjeno zbog neplaćanja poreza? – pitao ja njih.

            Bilo im je smešno, pozvali su žensku psihologa, ne znam kakve je zaključke ona izvela.

            Potpisao njihove papire i izašao na ulicu, čist kao detinja suza.

                                                                                                                          18:45

25. septembar 2013.

            Saksija, omanja, proletela je kroz lišće jorgovana i zabila se na suprotnu stranu jarka, u kojem sam čučao poradi sebe.

            – Pa jesi li tu našao da mi se olakšavaš, oca ti jebem gotovanskog – urlao je u razdrljenoj košulju sa balkona na trećem spratu klasni neprijatelj beskućnika. – Ja da ti sutra trebim govna i da za tobom održavam –  dozivao je nebo u pomoć, rasista.

            Pod jorgovanom sam namicao gaće, ne brišući se, jer se budala hvatala za veću saksiju…

            „Pa je li govna u džepove da stavljam, majku vam gospodsku jebem, podavili se u mermernim WC šoljama i bideima vašim i pocrkali dabogda. Izgradite javne klozete u Beogradu za one koji nemaju ništa ili ih pobijte, i po vasceloj se zemlji srećni i rumeni sami razbaškarite, nitkovi upicanjeni, dabogda vas jednom i satro Onaj koji vas je stvorio.“

            Kroz otvoren prozor iz krajolika baštenskog dopirala je pesmica o ljubavi što se na sve strane širi.

                                                                                                                            8:30

 

27. septembar 2013.

            Bregovi se ne mogu izravnati i vuk nikada neće kao ovca travu pasti.

            Preci nam sanjahu o Pravdi na Nebu, kao jedino mogućoj.

            Nikada čovek države tokom pisane istorije nije živeo lagodnije nego što živi sada.

            Jutra se menjaju, i ko zna da li se čovekova nerazumna nezajažljiva pohlepna opsednutost sopstvenim viđenjem sebe ušuškanog kao vrhunca, neće protiv njega samog okrenuti.

            Beda sebične inteligencije nagnute nad knjigama, poput političara zagledanog u sopstvene uspehe.

            Sve može biti.

            Ali dokle je u čoveku ljudskosti i sna, čija je nedostižnost nevažna, možda i ima nade da neuračunljive sile nisu načisto digle ruke od nas.

                                                                                                                           23:50

30. septembar 2013.

            Šta najviše interesuje narod?

            Da ima svoj kavez, u kojem će odgajati mladunce, u lepršavoj sreći, i da to bude prirodan poredak stvari.

                                                                                                                          23:10

One Response to Miloš Petronijević: Dnevnik beskućnika, III deo