Miloš Petronijević: Dnevnik beskućnika 4

Filed under: afirmator,broj-22-januar-2014,edicija "komuna",poezija i proza,sindikat |

beskucnik32. oktobar 2013.

            Celo popodne obilazio autobusku stanicu, tek uveče, praveći se da vezujem pertlu iza ranca u redu pred šalterom, zahvaljujući spoljnoj pregradi na njemu, uspeo da dođem do novčanika koji je postao moj.

            Svratio do Lejle, ubijen nejebicom, a posle u Ćošak, na rakiju.

            Gledao kroz izlog vozila na raskrsnici da ne bih blejao u TV seriju Kad ljubav cvrkuće (završiće se hepi endom, uz suze dirljivih duša zagledanih u blistavi osmeh na horizontima uspeha).

            Listao nečije zaboravljene ukrštene reči.

            Posle treće votke, pao u neki zanos, uhvatile me misli i emocije:

            Razmišljao o sudbini i ko li mi skretnicu postavi za Ovde.

            Izašao, u prodavnici kupio flašu votke i ušunjao se do postrojenja za lift na vrhu sedmospratnice.

            Seo na karton pred vratima, i uz škljocanje kontaktora i povremeno uključivanje motora dremao i pušio, gledajući u šakom obgrljenoj flaši sudbinu svoju, i budućnost, i tap-tup kraj.

                                                                                                              23:15

3. oktobar 2013.

            Celog života sam bio nešto drugo od onog što jesam (bio sam budala), i sve do svoje pedeset i pete vodio sam računa šta će ljudi da kažu i pomisle (zajebao sam se), i oni su mislili da sam se upisao među ljude i da sam na svome mestu i onakav kakav čovek treba da bude (pogrešili su).

            Zakonitoj ženi sam išao niz pičkin živac: postavljala mi je astal, tražila pare i podavala mi se kada je mogla i kada sam mogao.

            Jednoj drugarici sam pisao poeziju, kao dečkić sanjajući ljubav.

            Državi sam plaćao porez dok sam mogao.

Kada se zahuktao nasmejani kapitalizam i kada je banda bez skrupula – pocrkali dabogda – pokupovala u zemlji Srbiji sve što se kupiti moglo (uzeli su za sebe blaga, nama su dali slobodu), nisam se snašao, posla je bivalo sve manje, i stavio sam katanac na radnju – i to sad, kad nam se, nakon 20 godina, vrata Unije i boljeg života tako reći odškrinuše.

            Dokurčio sam i samome sebi, nesnalažljivom, kilavom i neorganizovanom totalno, a računi su pristizali kao u nekoj zaveri, isključili bi me iz svih elektro-tele-vodo sistema da nisam imao šta da prodam – ostatak sam ostavio Mirjani (i njenog ljubavnika joj eno, uz saznanje da ja nisam bio tolika budala kao što je ona mislila da sam – mada ona ne priznaje ništa: čudo jedno eda je svako od nas nešto tuđe jebô a da naše žene niko za čavku taknuo nije) – i tako sam, nemajući drugu razonodu, uprtio torbe i pobegao iz začaranih krugova u beli svet da skitam i kradem (u mojoj državi krađa se zove biznis) – a to što sam sada na patosu hodničića, u polumraku, to je tek dok se ne snađem i objekat bogat ne nađem, i ako ne završim u zatvoru možda ću i neki kurčev faktor postati – jedan li je od njih go kô pištolj krenuo.

            „Ne pitaj me za prvi milion, posle je sve po zakonu.“

                                                                                                                          1:45

7. oktobar 2013.

            Ja se Tebe ne plašim.

            Možda bi bilo bolje da Ti ne postojiš, što je neverovatno, ali kukavna je jedna pamet da bi o tome sudila.

            Krivice u nama nema, što smo slučaj žalostan.

            Trave rastu jedna do druge, koje uspeju da se probiju do mesta pod suncem, i iz prosutog semena tek srećnik ili nesrećnik put nalazi.

            Oči su se moje nagledale i duša je se moja nasitila, i trčale su noge moje za srećom koje nema, i blizu je dan propasti moje i ide brzo što će me zadesiti.

            Smeje mi se dan u koji se rodih, ne znam da li bi bolje bilo da nisam ni bio.

            Gledao sam i čudio se za vremena taštine svoje.

            Ljudi su u ratovima ginuli kao stoka, i kao ovce posle u nove vođe na televiziji blenuli. Uz božićnu jelku i uz ćurku pečenu pevali su Hvalite Gospoda, i po svetu na silu zavodili pravdu i svoj razbor i sud, koje su demokratijom zvali. Novac im je otvrdnuo srca, samozadovoljnim osmehom blistaju, i jauk unesrećenog roblja neće ih taći. U dvorovima njihovim blagoslov Tvoj obitava, i svoje će bogatstvo paklenim ognjem braniti. „Što je bilo, to će i biti, i ničeg novog nema pod suncem.“

            Hodio sam dugo po zemlji, zanet samim sobom, i umor nagriza kosti moje. Možda sam ovamo dobrovoljno došao. I ubica je hteo da ubija i ubijeni da bude ubijen. I pile je htelo da živi 40 dana, pa da ga zakolju, da bih ga pojeo. I onaj ko je u bolovima dugo umirao čekajući smrt kao sreću, hteo je tako, i onaj koga su u ime Dobra i Pravde bez smisla lomili i uklanjali sam je birao put. Možda ću jednom videti gde sve nalazi svoje mesto i da je sve onako kako treba da bude i kako je oduvek bilo i biće. I što je izgledalo krivo i neravno, videću da je ravno i pravo. I progutaću pljuvačku svoju i od samog sebe se sabrati.

                                                                                                          22:30

12. oktobar 2013.

            Otišao u Zavod da me kao nesposobnog socijalno malo podrže u ovom životu.

            Dali mi formular:

            – Morate ga popuniti – rekla je postarija korpulentna gospođa, s pola kile šminke na licu.

            – A na onom drugom šalteru ćete uplatiti 200 dinara takse – pokaza mi, razvukavši modrikasti karmin u blesav osmeh.

            – Ali, draga gospođo, pa da imam 200 dinara ja ne bih bio ovde –  pokušah da se osmehnem i ja.

            Slegla je ramenima:

            – Takav je propis – kaza. – Drugačije vam ne mogu pomoći.

            Uzeo formular za nezbrinute i svoju lični kartu, koja me podseti na stočni pasoš.

            Izašao napolje i hodao niz ulice.

            U dugačkom izlogu, na jednom od TV ekrana, prenosili su zasedanje Skupštine Republike Srbije – stao i gledao:

            Jedna umna poslanica govorila je o krađama transformatora, kablova, uličnih rešetki – čak je i šine na prugama pomenula. Iznosila je štetu nanetu zajednici i dalekosežne posledice koje takvo zločinačko postupanje može imati po one koji su uhlebljeni. Tražila je rigoroznije mere, ali se nije zalagala za streljanje.

            Ne znam kakav su zakon doneli, ako ga izoštre moraće i zatvore da proširuju.

                                                                                                            11:05

16. oktobar 2013.

            Bila racija u Picinom parku i oko njega, na moje oči 7 kurvi strpali u maricu.

            – E pojedeš mi dopičnjak, gde na mene nalete; i veruj mi, druže, samo sam prolazila ovuda – objašnjavala je riđokosa.

            Nešto dalje, kraj drugog plavca, dugonoga je upirala štiklama o trotoar, zaludu.

            Vodili i Lejlu, koja mi namignu…

            Nešto dalje, pred jazbinama, bejahu sa rotirajućim svetlima stacionirani i oni s fantomkama.

            Iz stecišta s raspojasanim đilkošima četvorica drugova iz Službe iznosili su tetoviranog, držeći ga za ruke i noge, jer se otimao, i na trotoaru ga oborili na leđa i stavili mu lisice, bez prekomerne upotrebe sile.

            Drugoga gada, čiji je tata to što jeste, izvodili su već vezanog, i on se smejao.

            Odveli samo dvojicu, šteta…

            Ima mesta u Beogradu kraj kojih nije zdravo prolaziti ni preko dana, a kamoli noću.

                                                                                                                21:10

21. oktobar 2013.

            Dve vucibatine i jedna baba mojih godina stajali kraj zida sa pogrebnom opremom ispred ulaza u groblje, čekajući da ih mimoiđe sprovod. Stao kraj njih i ja.

            Sa nešto udaljenosti od ostalih, otpratismo i mi pokojnicu: ljudi su milosrdniji kada im neko umre, sete se da će i oni.

            Bilo je dosta naroda i cveća, bogata sahrana, sa dva popa, za svaki slučaj, ako se jednom ne primi molitva.

            Po završetku ukopa, do klupe ispod drveta gde smo, na dvadesetak koraka

od blaženoupokojene, posedali, prišla nam je jedna mladica i pružila dve oveće kese s ponudama:

            – Uzmite!… Moja sirota nana je za života uvek nesrećnicima delila – obrisala je suzu porubom šala.

            – E neka joj je laka zemlja – prekrstismo se svi četvoro; a Ruža nadodade: – Sada je kod Boga, dobra gospođo – stade do nje. – A on sve vidi.

            – Imate i pivo i sok, i mesa i kolača, i svašta – pokaza rukom žena. – Popijte i pojedite za pokoj njene duše: dugo je jadna bolovala, najzad se smirila.

            – Nek počiva s mirom u Gospodu – rekoh ja, prihvatajući od Stojana flašu s pivom od koje, prekrstivši se, odasuh malko u zemlju. – Kada bi bilo i rakije… –  tiho izrekoh.

            – A i neka para za mene samu i sirotu dobro bi došla: ne znate vi kako je ženi na ulici – kaza ona pizduljina Ruža.

            Gospođa pođe od nas klimnuvši glavom, i iz skupine od groba gde su počinjali da se razilaze po jednom momku posla nam tek nešto otpijenu flašu vinjaka i 200 dinara koje dečko dade Ruži.

            – E pa u zdravlje nas živih – kaza Đorđe. – I za upokoj mučenice koja nas možda odozgo gleda – dobrano otpi…

            Isekli smo do pola perorezom kese da bi lakše iz njih uzimali, i kada se pratnja razišla doneli sa groba i ostale ponude kraj krsta, oteravši dve Ciganke gurbetarke s džakovima koje su se tu sjatile kao da se na groblju sreća može naći.

            – Vide li ti šta je sveta i venaca, bog te tvoj – primeti Stojan. –  A šta misliš da li će neko i iza nas ovako ići kad dođemo na red, a?

               – Plakati sigurno niko neće – gledah u kamenje na groblju. – A tu smo gde smo i šta je tu je, pobeći od sebe nemamo gde – rekoh.

                                                                                                         16:55

24. oktobar 2013.

            Prolazeći kraj gajbi pred prodavnicom, stavio u rukav jednu bananu i produžio dalje niz ulicu.

            – Pa majku ti klošarsku jebem da ti jebem – začuh iza sebe. – Sad ću ti pokazati boga tvog ušljivog, od mene li si našao da kradeš, jajaro i bedo jedna…

            Okrenuo sam se kad je bio na 5-6 koraka od mene i pritisnuo dugme na „skakavcu“.

            Ukopao se, promenio nekoliko boja na licu zureći u nož, pa sasvim prebledeo.

            – Ništa, ništa – uzmicao je unazad mešinom, sa raširenim dlanovima pripijenim uz grudi i okrenutim ka meni.

            Sve pobočke idući, vratio se, ne gubeći me iz vida.

            Ne znam da li bih ubo.

                                                                                                         18:20

            Ako neko nosi sat od 10 000 evra, a drugi se bagatelišući rasipa novcem ulepšavajući kućnog ljubimca, i ako nekom dete umire od bolesti i izgladnelosti u nekoj čatmari – šta raditi?

            Da je to moje dete, ja bih od onoga koji mnogo ima oteo da bi dete preživelo, ako me uhvate robija je nevažna.

            Bila bi to pravda a ne zločin.

            Da su neki raniji velikodostojnici manje grabežljivi bili, giljotina bezgaćnika proradila ne bi.

            Socijalna davanja nisu toliko humanost koliko strah.

                                                                                                        21:10

29. oktobar 2013.

Lejla, kurva beogradska:

            „Znaš li, Miloše, koliko mi je ljubav smešna, mnogo.

            I te izjave, ljubavne, padanje na kolena, i buketi ruža i uzdrhtale ruke, i zaklinjanja u večnost i poezija „Idi mi – dođi mi“.

            Ne  znam da li ste vi pajaci ili ljudi.

            Možda je to do mene.

            Znaš, imala sam jedanaest godina, tata je otišao, od mame, koja nije bila najbolja. Zaljubio se. Da je to Ljubav, shvatila sam kasnije. Ali već me je bio napravio… a u njegovu ljubav se nisam uklapala.

            Posle sam samo živela.

            Bilo je kako je bilo, i tu se ništa ne može promeniti.

            Ranije sam još sanjala, kasnije sam prestala, radila sam svoj posao, dok su padali po meni, kao da se na dnu moje pičke jebem li ga šta nalazi.

            Pa je l’ to nije smešno?

            I ja ne znam, Mišo, da li ljudi uopšte shvataju šta hoće i žele i šta mogu, i da li znaju šta priliči čoveku a šta ne?

            Pa valjda je i to jebanje vezano za dušu, ako jebanje išta vredi i ako imamo dušu…“

            Sa bretele njenog kombinezona obrisao sam suzu i dolio nam rakiju.

                                                                                                           3:20