Milica Milanović: Kazna

Filed under: 2014,afirmator,broj-24-mart-2014,sf / horor |

vintageUh, već je jedan sat, mislila je Nađa, dok je podlakticom brisala znoj sa čela. Imala je još puno posla, a ponoć je prošla. Spavalo joj se, svaka koska u telu ju je bolela. Da je samo malo razmišljala danas, sada ne bi bila u ovoj situaciji. Opsovala je onog prokletog momka. Okrenula mu je leđa samo na sekund a on je to iskoristio i gurnuo ruke u kasu koju je zaboravila da zatvori. Odjurio je sa skoro celokupnim pazarom. Sve se to desilo pola sata pre nego što joj se smena završila.

Podigla je tešku kutiju sa suhomesnatim proizvodima sa donje police i krenula ka staklenom frižideru da poređa robu. Svi su znali da je pazar ukraden njenom krivicom. I Nađa je to znala, zato se nije ni bunila kada se gazdin bes obrušio na nju. I ne samo njegov, već i gazdaričin (koje su se svi plašili, jer je izgledala kao nekakva vračara). Plata joj je smanjena. Moraće da odradi i dosta sati prekovremenog, ali ćutke je prihvatila kaznu koju su joj odredili. Kao i većina ljudi u ovom prenaseljenom gradu, očajnički se trudila da zadrži posao.

Radila je u dvospratnom supermarketu sa čuvarom, koji bi prošetao marketom na svakih sat vremena, i gazdinom ćerkom, Vanjom, koja je na prvom spratu slagala garderobu – ona je bila kažnjena, jer je ušla u minus na platnoj kartici. Na drugom spratu se nalazila tehnička roba i tamo, na svu sreću, Nađa nije imala šta večeras da sređuje.

Napunila je frižider i krenula ka rafovima sa slatkišima kada je čula da je neko doziva.

– Nađa! Nađa!

Došla je do stepenica odakle je čula Vanju. Pokretne stepenice su se isključivale tokom noći, a klinku je mrzelo da pređe tih dvadeset stepenika.

– Molim? – progovorila je Nađa i podigla pogled ka Vanji, koja je stajala na vrhu stepeništa.

– Idi u podrum i donesi mi jednu lutku za izlog. Srušila mi se jedna i ulubila joj se glava. Izgleda nakazno.

– Zar ne možeš sama da odeš? – došlo joj je da ošamari lenjo derište.

– Reći ću tati da si zabušavala ako ne odeš da mi je doneseš – manipulatorka je prekrstila ruke preko grudi i nasmešila se.

Nađa nije smela da se buni. Savila je glavu, da Vanja ne bi videla kako joj se usne pomeraju pri sipanju psovki, i krenula ka podrumu. Taj deo marketa ni jedan radnik nije voleo, iako je izgledao isto kao i u bilo kojoj drugoj prodavnici. U podrumu su se nalazile rezervne police, novopristigla roba za koju nije bilo mesta na rafovima, rashladni uređaji za sokove i lutke za izlog. mannequin2

U početku su u podrum silazili radnici koji su želeli na kratko da se iskradu i popuše cigaretu ali, onda su odlučili da je bolje da puše kod ulaza za utovar robe jer su, kako kažu, večito imali osećaj da ih neko posmatra. Nađa je čula kako se jedna radnica žalila prijateljici da je jednom dole čula kako neko jeca ali, ma koliko se trudila, nije mogla da pronađe izvor tog zvuka. Jedina osoba kojoj podrum nije smetao bila je gazdina žena Ivana. Znala je da siđe dole i provede sat vremena u samo njoj znanim poslovima, a zatim bi se sa zadovoljnim izrazom na licu vraćala gore u market.

Nađa se spustila mračnim stepeništem i brzo popalila sva svetla. Lutke su se nalazile na samom kraju ogromne prostorije, postavljene u grupici u uglu. Prišla je najbližoj i taman kada je pružila ruke da je podigne, hladni dašak vetra ju je pomilovao po kosi, a sa vetrom je došao i čudan miris spaljenog bilja. Osvrnula se, ali nikog nije videla. Iznenada je začula plač tako blizu da su ruke počele da joj se tresu od straha. Okrenula se ka lutkama. Krik joj je zamro u grlu. Sve lutke su bile okrenute prema njoj. Nekima su tekle suze iz veštačkih očiju.

Plastična ruka ju je zgrabila je za zglob. Nađa je vrisnula, iako je znala da je odavde niko ne može čuti na gornjim spratovima.

„Jedna od nas, jedna od nas, jedna od nas“, tiho su uglas ponavljale lutke, iako im se usne nisu pomerale. Nađa nije mogla da se oslobodi čvrste i hladne plastične ruke koja ju je stezala. Lutka se polako okretala, povlačeći Nađu u središte grupe. Počela je da se otima što je izazvalo ostale lutke da se pokrenu. Više pari ruku ju je vuklo. Koža joj se lagano hladila. Kosa je počela da joj opada u pramenovima. Usne su joj se kočile, dok su lutke nastavljale da je okružuju i neprekidno ponavljaju: „Jedna od nas, jedna od nas, jedna od nas.“

vintage mannequin doll– Ne znam gde je mogla da ode. Nije mi se javila, ni meni ni Vanji – pravdao se čuvar, dok je gazda besneo, jer je Nađa otišla a da nije odradila kaznu.

Prvo su mislili da je negde sela da se odmori pa zaspala, ali pretražili su sve prostorije i mesta koja su radnici obično koristili za odmor, a Nađe nigde nije bilo. Nakon što su završili i sa podrumom, gazda je iznervirano objavio da se vraća u kancelariju i da više ne želi ni da čuje za Nađu. Niko se nije pobunio, niti je želeo da nastavi potragu, jer su svi verovali da je radnica, ne želeći da se više nosi sa pritiskom, jednostavno pokupila stvari i otišla. Ne bi bila prva koja je to uradila.

Dok su se svi vraćali ka stepenicama, Ivana je prišla lutkama za izlog. Pokupila je opalu kosu sa poda, zajedno sa uniformom radnje koju niko nije primetio, jer taj udaljeni ugao prostorije niko nije pregledao, i sve spakovala u torbu. Zagledala se u najnoviju lutku, a onda se, sa puno zlobe u očima, osmehnula i pomazila hladni, plastični obraz.

–  Trebalo je ranije da te upozorim da ne dozvoljavam greške – tiho je rekla i okrenula se da pođe, dok su je veštačke oči pratile, moleći je za slobodu koju im nikada neće dati.