Milan Blanuša: Umetnost je sloboda

Filed under: 2015,afirmator,broj-34-januar-2015,intervju |
Foto TL

Foto TL

Milan Blanuša, slikar snažnog, mračnog, potresnog izražaja, profesor emeritus na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, izlagao je u zemlji (Beograd, Novi Sad, Zrenjanin, Sombor, Leskovac, Kragujevac, Užice itd.) i inostranstvu (Nemačka, Poljska, Engleska, Amerika…) i osvojio mnoge nagrade (Nagrada „Sava Šumanović“, Nagrada ULUS za malu plastiku, 2011 itd.). Jedan od naših najznačajnijih savremenih umetnika trenutno priprema novu izložbu, ali je i pored toga uspeo da nađe vremena i porazgovara sa nama o umetnosti i svom stvaralaštvu.

Šta je za vas umetnost?

Da ne bude fraza, ali ja to zaista mislim: umetnost je sloboda, sloboda izražavanja, sloboda misli. To je moj moto još od mladosti, od kad sam kao student počeo da razmišljam o umetnosti.

Kako umetnik stiče tu slobodu?

Sloboda se ne stiče. Ona je jednostavno stanje duha, stanje svesti. Naravno, u ovo naše vreme i sistemu vrlo je teško imati slobodu svesti. Doduše, u ovom našem svetu i sistemu umetnicima nikad nije bilo lako.

Zašto je za vas kao autora, ali i za čoveka kao pojedinca, važna umetnost?

Retki su srećnici koji poseduju taj duh, afinitet, potrebu za stvaranjem. Nekada davno govorio sam da su umetnici uzvišena bića, pa su me kritikovali zbog toga, ali zaista mislim da su umetnici uzvišena bića. I ne samo umetnici, već i oni koji imaju potrebu za umetnošću.

Sećam se, družio sam se sa Vaskom Popom, velikim pesnikom, dolazio je u Vršac, Vrščanin je i on, i jedanput me je pitao: „Da li si neka čuo ujutro u pola šest korake na asfaltu?“ Ja mu kažem: „Jesam, koliko puta.“ On mi na to odgovara: „Korake i zviždukanje. E to je radnik koji ujutro ide na posao i oseća potrebu za umetnošću.“

Kakvo je stanje u kulturi u našoj zemlji danas?

Bojim se da bih se malo ponavljao… Toliko slušamo i čitamo o tome, ali stanje je grozno. Prosto nikoga ne zanima umetnost. Sa druge strane, smatram da je ovo stanje idealno za umetnike, jer u tome nalaze materijal za svoj rad.

Može li pojedinac, umetnik, da popravi stanje u kulturi i kako?

Mi popravljamo stanje time što radimo. Ali stanje u društvu – nemoguće. Umetnik ne može da promeni društvo, ne može da promeni ljude. Mislim da je to iluzija. Umetnik može da promeni pojedinca, samo ukoliko je on sam za to zainteresovan.

Iznad mene je svojevremeno stanovao neki Rade, radnik u „Naftagasu“. Kad god bi video otškrinuta vrata mog ateljea on bi kucnuo i pitao: „Milane, mogu li da uđem?“ A ja sam mu svaki put odgovarao: „Kako da ne.“ Tada bi često gledao slike i rekao: „Ne znam, ali osećam da tu ima nešto.“ E to je to menjanje. Kad je čovek radoznao i ima potrebu da nešto malo vidi, nauči – već to je promena.

Foto TL

Foto TL

Kakav je vaš stav prema angažovanoj umetnosti?

To je jedino moguće danas, biti u umetnosti angažovan i pokretati um na razmišljanje. Što se slikarstva tiče, slikarstvo je malo devalviralo, jer je slika svuda sada: sve su prisutniji kompjuter i televizija, digitalni aparati i mobilni telefoni… Slikarstvo se, odnosno slika, s druge strane, grana u više pravaca, počev od kritičkog realizma, metafizičkog, političkog itd. Angažovana umetnost je danas najprisutnija, ne samo kod nas nego i u svetu.

Jedna od prvih stvari koje sam naučila o vajarima je da pre svega moraju dobro da vladaju crtežom. Zašto?

Jeste. Crtež je jako bitan i za sliku i za grafiku i skulpturu, ali naročito za skultpuru, jer je crtež skulptura posmatrana sa svih strana. On pruža uvid u samu konstrukciju, pruža uvid u ono spolja, ali i ono što je iznutra, u unutrašnju konstrukciju. Bez crteža ne bi bilo ne samo skulpture, već je za crtež vezana i arhitektura – bez crteža ne bi bilo projekata – ali i dizajn. I kada neko kaže i misli da danas može sve da se radi na računaru, a da nije izučio crtež – nije u pravu.

Kako se mladi umetnici bore sa novim tehnologijama? Daju li im prednost ili i dalje rado koriste olovku, kredu, tuš…

Na akademijama se izučava taj klasičan sistem: studija, crtanje, slikanje, uči se o bojama, o podlogama, preparaturama itd. Mislim da niko ne može da sanja o nekom budućem radu, ako nema izučenu tu klasičnu pripremu. Danas mladi odmah uskaču u te nove tehnologije, bez prethodno izučenog klasičnog sistema rada. Opet se vraćamo na crtež. Mnogi misle da nije toliko bitno posedovati crtež, misle da će se sve u fotošopu srediti… E tu je greška, što se mladih umetnika tiče. Zapostavljaju taj klasičan sistem učenja disciplina: slikarske, vajarske, grafičke itd.

Sa crtežom je povezano ne samo slikarstvo, kojim se bavite, već i mala plastika…

Jeste. Mnogi vajari, moje kolege, primetili su da je moja terakota ustvari moja slika, poseduje i boju i materiju, ne samo vajarsku, nego i slikarsku. Ja nju tretiram kao sliku. Ona jeste diskretno bojena – sivo, belo, crno, a pečena glina je već sama po sebi topla – crvena – i to mi je dovoljno da napravim jednu bojenu situaciju na terakoti.

Zašto koristite samo crnu, belu i sivu?

Zato što su to engobe – crna i bela – koje se peku zajedno sa glinom. Naravno da pečena terakota može naknadno da se oboji, ali to za mene nije ono pravo.

A zašto na slikama koristite samo crnu, beli i sivu?

Naravno da smo svi mi učili o boji, poznajem sistem podslikavanja, slikanja, mešanja boje itd, ali to dublje uvođenje boje, odvlači po meni pažnju posmatrača na nešto drugo. Taj odnos crno-belo ustvari naglašava ideju koju hoću da saopštim. Mislim da bi se ideja rasplinula kada bi to bila bojena situacija. Ona osnovna ideja i poruka bi nestale.

Zašto je mala plastika važan vid likovnog stvaralaštva?

Ona možda i nije toliko popularna, sem kod keramičara. Kod vajara nije baš toliko zastupljena. Malo se vajara bavi terakotom, malom plastikom, bave se drugim materijalima, ne toliko terakotom. Glina kao materijal meni odgovara, zato što može da izrazi moju ekspresiju i neposrednost, brzo se suši i traži brz rad, brzu reakciju, a to mi odgovara.

Šta vas je privuklo terakoti?

Upravo to. Moj je crtež neposredan, brz, rad četkom takođe. Terakota je nastavak, odnosno trodimenzionalno predstavljanje moje slike u prostoru.

Koje vas teme okupiraju kao slikara?

Mislim da sam urbani slikar. I tačka. Motiv je ljudska figura. Oduvek me je zanimala ljudska figura. Mislim da kroz nju mogu da kažem nešto o svetu u kojem živim.

Šta vas pokreće, inspiriše, iritira?

Najbanalnije stvari. Prve stranice dnevne štampe, naslovi, fotografije. To mi je „duševna hrana“. Nikada nisam razmišljao o velikim događajima ili datumima, kao što je bio, recimo, Milanski edikt, i kao što će biti, na primer, godišnjica atentata koji je izvršio Gavrilo Princip. Nisu to moje teme. Moje teme su najbanalnije ljudske situacije. Moj junak se kreće iz kuhinje u kupatilo, kancelariju… Sad pravim seriju šalterskih službenica – zanima me šta se sve dešava iza šaltera.

Foto TL

Foto TL

Kao grafičar razbili ste esnafske norme i klišee…

Da, to je zanimljivo pitanje. Ja nisam grafičar, nisam ni javar. Dosta sam razgovarao sa grafičarima, nekima je smetalo što je moja grafika rustična, što nije ni pedantna – po rubovima ima ostataka boje – ali ja mislim da grafika ne treba da predstavlja samo savršenstvo tehnike i tehnologije. I grafika mora da ima ideju i mora da bude aktuelna danas, da bude savremena, na neki način. Grafika je za mene pre svega linija. Specifična linija, linija pravljena brusilicom, mašinom, i razlog što se bavim grafikom, je upravo taj, što specifičnom linijom, crtežom, želim da predstavim stvari. Znači nikako minuciozan rad, mene interesuje mehanička tehnika, nikako hemija i to me zadovoljava za sada. To je najneposrednija tehnika kojom se bavim – direktan rad na ploči i otisak.

Koliko je za umetnika važan kontakt sa kolegama u zemlji i inostranstvu, sa svetskom scenom?

Umetnik mora da prati svetsku scenu, naročito umetnik koji se bavi pedagoškim radom, kao što sam ja bio profesor na Akademiji u Novom Sadu. Vrlo je bitno za nastavu donositi monografije svetskih umetnika, razgovarati o njihovom radu, a naravno i za samog umetnika u ateljeu, da pogleda radove umetnika iz celog sveta. Danas su preko interneta lako dostupne te informacije. Umetnik, međutim, sve to treba da koristi u smislu informacije, ne imitacije, kopiranja. To se dešava mladim umetnicima koji još nisu sazreli i nemaju svoj kontinuitet, pa malo imitiraju ovog, malo onog umetnika, što je za njih veoma loše.

Kako je izgledao rad sa studentima?

Za sebe mogu da kažem da sam bio dobar profesor. Ne znam da li sam bio dobar slikar, ali za moje studente znam da su bili zadovoljni, jer sam se trudio da im dam slobodu – ali pre toga da otkrijem njihov afinitet. To se radi na prvoj godini, prvih nedelja, kad vidim crtež i prvu sliku. Oni mi govore o kakvom se tu temperamentu, afinitetu radi i onda ih prema tome i savetujem: ti čitaj ove knjige, ti idi u bioskop i gledaj ove filmove… Možda to nije baš bilo pošteno s moje strane, ali vidim da su studenti bili zadovoljni. Otkrio sam u njima želju, glad za znanjem. Nikad ih nisam ograničavao – u smislu: ovo je pravo, ovo nije – ja sam ih samo pratio i savetima pokušavao da ih učinim boljim.

Kako se organizuju samostalne (i grupne) izložbe kod nas a kako u svetu?

Kad je samostalna izložba u pitanju galerija sama odabere umetnikove radove i to je to. Ali kada se radi grupna izložba to je sasvim druga priča. U svetu je to sito gušće. Evo sad je bilo Trijenale grafike u Krakovu i od svih učesnika ja sam, sa tri grafike, bio jedini iz Srbije. Ta je velika izložba išla u Austriju, Nemačku i Švedsku. Fotografije dela se pošalju internetom i oni vas ili odaberu ili ne. Dok kod nas to ide po principu koga znaš. U tome je razlika.

U Nemačkoj, recimo, sve košta. Košta katalog, koktel, prostor na mesec dana, predgovor, tekst i to sve plaća galerija, koja kroz prodaju radova vraća uložen novac. Ovde kod nas se neke galerije plaćaju, dve nedelje u, recimo, Grafičkom kolektivu koštaju 40.000 dinara. O katalozima da ne govorimo. Galerije nemaju da plate kataloge, pa čak ni one skromne. A tek otkupa, naravno, da nema.

Kad smo kod toga, kako stojimo sa nagradama? Dobili ste, recimo, nagradu za crtež, a niste dobili plaketu, još manje novac…

Dobio sam jedne godine nagradu za crtež, dok povelju nisam dobio. Prošle godine dobio sam nagradu za malu plastiku – otkucan papir sa imenima žirija, bez potpisa. O parama da ne govorim.

Foto TL

Foto TL

Kako onda umetnik može da živi od svoje umetnosti?

Ne može. Nikako.

Uspete li bar nešto da prodate?

Desi se tu i tamo. Terakote najčešće. Kada bih živeo od toga… Najveća je sreća kod nas biti profesor na Akademiji, na Akademiji, ne u školi, jer to omogućava umetniku da radi u ateljeu. U svetu je potpuno drugačiji odnos, ali je i tamo teško. Postoji skoro robovlasnički odnos između galerije i umetnika: galeristi mogu da dođu u sred noći da vide dokle ste stigli sa radom, ne smete ništa bez njihove dozvole da prodate…

Da li se mi kao društvo krećemo u tom pravcu?

Ne. Mi smo potpuno van sveta. Mi smo druga planeta. Važno je da umetnik ima slobodu, a da bi živeo mora da se snalazi na drugi način. Nije dobro komercijalizovati svoj rad, jer se tad sve pretvori u štanceraj – rad zarad para. Kako naći sredinu? Najbolje je imati tri stana i izdavati ih, imati hacijendu, salaš, vinograd – ali neko drugi da radi, dok vi pravite skulpture J Mislim da je svuda sada u svetu teško. Iz Azije, recimo, na akademije dolazi masa ljudi na studiranje. Neki su moji studenti studirali u Berlinu i isto se žale na veliku konkurenciju.

Kakvo je stanje umetnika u Americi?

Ne znam kako je trenutno, ali znam da opstaju komercijalne galerije, visoka umetnost ne. Teško je i onima koji se bave konceptualnom umetnošću, performansom, video radovima, tek to ne ide. Marina Abramović je svojevremeno dobijala honorare za izvođenje performansa, a danas uglavnom prodaje fotografije sa izvođenja tih performansa. Teško je svuda. Nikada nije bilo više umetnika, nikada više akademija, i kod nas i u svetu. Koliko ljudi završi akademiju? Gde da se svi oni zaposle? Kome da prodaju svoje radove? U zemlji gde prosečna plata iznosi 300 evra, ko još razmišlja o tome hoće li originalnu sliku ili grafiku okačiti na svoj zid…

Vizuelnom umetnošću, slikarstvom, vajarstvom, grafikom, umetnik može da se bavi samo ako ima još neko zanimanje. Treba da ima posao koji mu donosi mesečnu zaradu, kako bi mogao da se posveti umetnosti. Drugu mogućnost ne vidim. Kad sam počinjao da se bavim ovim poslom, nije bilo toliko teško. Bila je isto velika konkurencija i teško si mogao da se probiješ do Ljubljane, Zagreba, Sarajeva, ali nije bilo toliko umetnika, niti toliko akademija.

Kakav odnos imaju likovni kritičari prema poslu koji obavljaju ovde kod nas, a kakav imaju u svetu?

Velika je razlika između kritike u svetu i ovde. Kritika u svetu sve prati i zna. Kritika ovde samo osluškuje šta se dešava u svetu, kako ne bi bila provincijalna.

Za sebe kažete da stvarate na polju aktivne margine…

Da, to je bilo neko raspoloženje vezano za grupu „Manifest“, koju smo činili Tatjana Ilić, Selman Trtovac i ja. Iskreno rečeno, ne bih sebe mogao da svrstam baš u aktivnu marginu, jer sam dosta izlagao i dobijao dosta priznanja. Možda sam sada na nekoj margini, kada je slikarstvo kao disciplina u zapećku, što je naravno greška. To važi samo za nas, slikarstvo u svetu je jako bitno, ali se ovde kod nas ljudi, naročito kritičari i teoretičari, povode za modnim novitetima, koji mene ne interesuju. Eto zbog toga ta aktivna margina.

Koliko je za umetnika važno da bude slobodan?

Neobično je važno. Bez te slobode ne znam kako bi mogao da deluje. Umetnik ne sme da bude ni u jednoj partiji, ne sme da bude na državnim jaslama, jer ako dobije od države mora i da vrati. A opet, s druge strane, ako nije to, onda trpi, ali trpi trenutno, ne on, nego njegova umetnost, a njegova umetnost ako je vredna biće ponovo na površini, prepoznata.

Foto TL

Foto TL

Recite mi nešto više o vašoj monografiji „Milan Blanuša, crteži, slike, terakote, grafike“ (2009). Kako je i koliko dugo nastajala?

Ta knjiga mi je odnela pet godina života. To je bio mukotrpan posao. Moja greška je bila što sam bio i dizajner i fotograf… To je veliki i težak posao. Treba naći tekstopisca, srediti fotografije, hronološki napraviti reda, dizajnesrki osmisliti knjigu (danas je knjiga takođe umetničko delo). Ali imam iskustva za sledeću knjigu koja je u planu, knjigu crteža i terakota. Mislim da znam kako ću da se postavim i kako će da izgleda.

Za kad ste je planirali, za ovu ili sledeću godinu?

Dvojica kolekcionara su zaintresovana da mi naprave tu knjigu sledeće godine. Već sada sređujem crteže, terakote. Nadam se da će to biti bolje izdanje od prethodnog.

Da li biste danas promenili nešto u svom načinu izražavanja?

Gde me nađoste! J Sigurno bih promenio. U poslednje vreme često razmišljam: Bože, mnoge godine sam izgubio baveći se fotografskim realizmom u slikarstvu. To je mukotrpan rad, slika nastaje sporo, traje dugo. Nisam na vreme otkrio svoju prirodu, a ona je takva kakva postoji već unazad dvadesetak, tridesetak godina. To bih menjao i taj bih period nekako izbrisao. Tog perioda nema u ovoj monografiji i neki kritičari mi zameraju što nema slika iz tog perioda. Ne stidim se tog perioda i tog rada, ali mislim da bih mnogo više i bolje uradio da nisam prošao kroz njega. A opet možda je i bio dobar taj studiozniji rad, obuzdaniji postupak, da bih došao do ovoga sada.

Na čemu trenutno radite?

Trenutno pravim veliku seriju crteža, kao pripremu za grafiku za izložbu u Grafičkom kolektivu (imam otvoren termin, verovatno će izložba biti krajem godine), i za neke nove terakote. I naravno, čista platna koja me čekaju.

Foto TL

Foto TL

Vaš savet mladim umetnicima?

Studentima sam često govorio, ali i sebi kada sam bio na početku, a to je: Šta ti želiš u slikarstvu? Ja slikarstvo delim na dve stvari, to je osnovna podela: figuracija i ne figuracija. Figuracija podrazumeva fabulu, literarni sadržaj. Ne figuracija podrazumeva bavljenje likovnom formom: boja, ritam, kompozicija, površina itd. Priklonio sam se figuraciji, jer mislim da kroz figuru mogu mnogo više da kažem o svetu, i na kraju o sebi. A mladima poručujem: budite svoji i razmislite odmah na početku šta želite, ko ste vi, šta ste, i trudite se da uticaj sa strane primate onoliko koliko vam je potrebno. Ne inovacije i novotarije po svaku cenu, već koliko je to moguće. Nove tehnologije samo koliko su vama potrebne, nikako tehnologija zbog tehnologije ili mediji zbog medija.

 

Više o Milanu Blanuši možete videti na: http://www.milanblanusa.com/

 

Razgovor vodila

Tamara Lujak

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.