Milan Balinda: Gabo između korica (odlomak)

Filed under: afirmator,broj 05 - avgust 2012,kritika,poezija i proza |

 Najznačajnija dela Gabrijela Garsije Markesa svrstana po redosledu objavljivanja prvih izdanja na španskom jeziku

 Objavljeno 1955.

 Oluja uvelog lišća

(La hojarasca)

             Markes je ovaj roman napisao 1952. godine nakon što je posetio dedinu i babinu kuću u Arakataki, kuću u kojoj je rođen i gde je živeo prvih devet godina svog života, kuću koja ga je uvek inspirisala i koja je, po njegovim rečima, najveći „krivac“ što je postao pisac.

U Oluji se rodio Makondo, mesto na reci blizu karipske obale koje kasnije u 100 godina samoće izrasta u jedan od najvećih mitova savremene svetske literature. Inače, Makondo na jednom od afričkog bantu jezika znači banana, a to je bilo i ime jedne plantaže banana koja se nalazila blizu Arakatake.

Ipak, Makondo se u Oluji veoma razlikuje od Makonda iz Samoće. Ovaj Makondo je ekonomski uništeno mesto nakon što ju je napustila kompanija banana. U stvarnom životu radi se o Junajted frut kompani koja 1928. godine zatvara svoje operacije i u zoni Arakatake. Radnja se odvija oko sahrane lekara koga je celo mesto mrzelo i oko penzionisanog pukovnika koji se, da bi ispunio jedno obećanje, zavetovao da će sahraniti preminulog lekara uprkos protivljenja meštana koji bi radije gledali napušteni leš omrznutog sugrađanina. U romanu se sa svojim sinom pojavljuje i pukovnikova žena. Kroz razmišljanja te tri ličnosti opisuje se istorija Makonda od 1905. do 1928. godine.

U to vreme Markes je bio pod književnim uticajem Foknera i Sofokla, mada su mu uzori takođe bili Virdžinija Vulf i Džejms Džojs. Roman je interesantan za čitanje ako ste već pročitali neko drugo i bolje Markesovo delo, ali nije najbolja ideja započeti čitanje Markesa ovom knjigom.

Napori da se ovaj roman objavi bili su mukotrpni i u početku jalovi. Markes tokom nekoliko godina nije mogao da pronađe izdavača. Na primer, nakon što je rukopis ponudio argentinskoj izdavačkoj kući Losada iz Buenos Airesa, španski kritičar Giljermo de Tore, koji je tamo radio kao urednik, a inače je bio zet Horhea Luisa Borhesa, poslao Markesu dopis o odbijanju u kome ne samo da je rekao da Oluja nije prigodna za Losadu, već je autoru preporučio da se ostavi literature i da se posveti nečemu drugom u životu. Istina, Tore je pohvalio „poetsku crtu“ autora Oluje. Markes je rukopis stavio u fijoku. Dok je 1955. bio u Evropi, grupa njegovih prijatelja iz Kolumbije uspela je da pronađu izdavača koji je objavio roman u Bogoti.

Delo je u glavnom gradu Kolumbije objavio Samuel Lisman Baum u najverovatnijem tiražu od hiljadu primeraka. Knjiga je u prodaji koštala pet pesosa i bila je prepuna tipografskih grešaka. Zbog tih grešaka Markes je odlučio da otkupi ceo tiraž i da ga uništi, što je i uradio uz pomoć svojih prijatelja. Pri tome mu je najviše pomogao Eduardo Zalamea koji se sa izdavačem dogovorio da polovinu novca od autorskih prava na svoju knjigu kod istog izdavača upotrebi za otkup 500 primeraka Oluje.

 Objavljeno 1961.

 Pukovniku nema ko da piše

(El coronel no tiene quien le escriba)

             Dok je sredinom pedesetih godina kao novinski dopisnik izveštavao iz Pariza, gde se obreo sa prikrivenom namerom da studira filmsku umetnost, njegove su novine bankrotirale i Markes se našao nezaposlen i bez prebijenog franka.

            Pukovniku nema ko da piše pisao je tokom 1956. i završio ga januara1957. godine. Autor je, po sopstvenoj priči, potpuno izlizao slova na svojoj staroj pisaćoj mašini kroz koju je prošlo jedanaest verzija Pukovnika. Kada je pokvarenu pisaću mašinu odneo u radnju na popravku, majstor mu je, češući se po glavi, izneo dijagnozu: „Iscrpljena je, gospodine“.

Knjigu su prvobitno odbili nekoliko izdavača, te je rukopis završio u koferu, mada je roman je u međuvremenu bio objavljen u magazinu Mito iz Bogote. Četiri godina kasnije, 1961, njegovi su prijatelji uspeli da u Meksiku obezbede objavljivanje ovog izuzetnog dela.

Ako je Oluja bila pod uticajem Foknerovog stila, onda je taj stil kod Pukovnika nestao a pojavilo se prisustvo drugog velikog američkog pisca – Ernesta Hemingveja. Taj jednostavan, direktan i veoma snažan stil pisanja, mada ne baš toliko „telegrafski“ kao kod Hemingveja, zadržao se i kasnije u romanu 100 Godina samoće.

Pukovnik je naišao na simpatije čitalačke publike, mada je u prvim trenucima prodaja bila niska i kupce je našlo samo 800 kopija iz tiraža od 2.000 knjiga. Pukovnik je bila prva Markesova knjiga koja je prevedena i objavljena na engleskom jeziku, 1968. godine, a u tom prevedenom izdanju su bile uključene i priče iz zbirke Sahrane Velike Mame.

Drugačiji pukovnik od onog iz Oluje, karakter ovog iz Pukovniku nema ko da piše građen je po ugledu na karakter Markesovog dede, mada to autor poriče i tvrdi suprotno. Pukovnik je pošten čovek, ali veoma nepraktičan. U siromaštvu, on i njegova žena, nakon što su im sina jedinca ubili politički suparnici, čekaju na penzijski ček koji nikada ne stiže. Jedino bogatstvo im je izvanredan petao za borbu od koga očekuju da im donese novac iz borbi predviđenih za sledeći januar. Međutim, i petla treba hraniti, a pukovnik nema novca ni za njega ni za njih.

Kulminacija ovog romana odigrava se u poslednjih nekoliko redova:

„Žena se razbesnela.

– I šta ćemo da jedemo u međuvremenu, pitala je uhvativši pukovnika za okovratnik košulje. Prodrmala ga je energično. – Kaži šta ćemo da jedemo.

Pukovniku je bilo potrebno 75 godina, 75 godina života, minut po minut, da bi stigao do ovog trenutka. Osetio se oslobođen, razgovetan i nepobediv u trenutku kada je odgovorio:

– Govna.“

 Objavljeno 1962.

 U zao čas

(La mala hora)

             Ovom kratkom romanu, takođe pisanog u Parizu, originalni naslov je bio Ovo govnarsko mesto. Markesovi drugari iz takozvane Barankilja grupe obavestili su ga 1961. godine o kolumbijskom nacionalnom konkursu za roman i insistirali da učestvuje. Nagrada za pobednika bilo je objavljivanje romana i 15.000 pesosa (oko 3.000 tadašnjih američkih dolara). Markes je preradio knjigu i promenio joj naslov. Roman se sada zvao U zao čas. Uvezanog kravatom poslao ga je svom prijatelju Giljermu Anguli u Bogotu. Dobio je prvu nagradu.

Roman je, koji je započet u formatu priče, pod jakim uticajem hemingvejskog stila pisanja. Pokrovitelj konkursa poslao je knjigu na objavljivanje u Madrid.

Tamo je španski izdavač pročistio roman od svih kolumbijskih i latinoameričkih jezičkih karakteristika, a takođe je izbacio sve „sumnjive delove“, svodeći delo na neprepoznatljivu verziju gde su svi likovi govorili čistim španskim književnim jezikom, jezikom sa iberijskog poluostrva. Markes je bio prisiljen da se odrekne ove knjige. Roman je ipak bio objavljen u svojoj originalnoj verziji 1966. u Meksiku. Kako je primerak originalnog rukopisa bio unikat, autor je morao po sećanju da ga ponovo napiše i dovede u prvobitno stanje.

Veoma dobra knjiga, a po svom stilu podseća na Pukovnika.

 Sahrane Velike Mame

(Los funerales de la Mamá Grande)

             Pod geslom mitoloških sahrana, Markes je u knjigu uvrstao sedam kratkih priča i roman-priču koji je knjizi dao naslov. U Sahranama se pojavljuje u svom punom sjaju isprepletane scene magičnih momenata i sveta realnosti, scene koje od tog trenutka definišu stil književnosti kolumbijskog Nobelovca. Nalazimo se u Makondu okruženi Markesovim likovima i epizodama od kojih neke prepoznajemo i u kasnijim Markesovim radovima. Zbirka je u neku ruku uvod u svet Makonda iz 100 godina samoće.

Roman-priča Sahrane Velike Mame govori o smrti i sahrani Marije del Rosario Kastanjeda i Montero (Velike Mame), prisećajući se njenog života pre nego što će „stići istoričari“ da bi sastavili priču prepunu mašte i kolorita. Sahrani prisustvuje Predsednik republike, Rimski papa, koji stiže u svojoj papskoj gondoli, ali takođe najamni radnici, berači banana, uzgajivaći pirinča, prostitutke…

 Objavljeno 1967.

Sto godina samoće

(Cien años de soledad)

              Po objavljivanju ovog romana Gabrijel Garsija Markes postao je svetska literarna zvezda. Štampan je u milionskim tiražima na mnogobrojnim jezicima. Ovo delo donelo je Markesu Nobelovu nagradu za književnost1982. godine.

            Roman je pisan tokom 18 meseci, mada Markesov mlađi brat, Gabrijel Elihio, tvrdi da je knjiga pisana 12 meseci,  od jula 1965. do avgusta 1966, nametnute samoće kada se Gabo zaključao u radnoj sobici ponevši dosta listova papira, dosta cigareta i jednu pisaću mašinu. 100 godina samoće Markes je počeo da piše 1965. godine, ali autor insistira da je to delo započeo mnogo godina ranije. Mada to može da zvuči kao poetska mistifikacija, čemu je Markes naklonjen, neki literarni analitičari tvrde da je knjiga pisana, u jednom ili drugom obliku, tokom 17 godina. Naime, Markes je u više navrata pokušavao da napiše svoje „kapitalno delo“ kome je prvobitno dao naslov Kuća, ali u tim pokušajima nije uspevao.

Ovaj roman je najverovatnije jedan od najznačajnijih dela na španskom jeziku a vrlo verovatno i u istoriji svetske literature. Sumirati radnju knjige je gotovo nemoguće, ali možemo reći da se čitav vek jedne familije odvija u sada već legendarnom mestu zvanom Makondo. To je u neku ruku romanizirana istorija Kolumbije, mada, u svakom slučaju, roman 100 godina samoće je opis onoga što je bilo važno Gabrijelu Garsiji Markesu od vremena njegovog detinjstva sve do vremena kada je napisao tu knjigu, a tada još nije napunio 40 godina života.

Naravno, kako je 100 godina samoće ipak roman, a ne istorijska hronika, Markes je sebi dozvolio izvesne „dramatizacije“ istorijskih događanja. Na primer, opisujući štrajk uzgajivaća banana, autor je povećao broj ubijenih od strane vladinih trupa sa nekoliko stotina na hiljade. Još je interesantnije da su neki očevici tvrdili da je bilo manje od desetak ubijenih, mada se pojavljuje i broj od tačno 47 žrtava. Markes sam priznaje da je „napumpao“ broj ubijenih, a uz obrazloženje da je to dozvoljeno u literaturi. Pa čak i poželjno.

Autor je jednom prilikom opisao kako je napisao Samoću:

„Ton koji sam sledio u 100 godina samoće oslanjao se na način na koji je moja baba uobičavala da priča priče. Ona je govorila stvari koje su zvučale natprirodno i preneto iz sveta fantazije, ali ih je ona govorila sasvim prirodno. Najvažniji je bio izraz njenog lica. Nije nimalo menjala taj izraz dok bi govorila mada su svi bili iznenađeni. U prethodnim nastojanjima pisanja pokušavao sam da ispričam priču bez da sam verovao u nju. Shvatio sam da bih morao da poverujem u priče koje sam pisao i da ih napišem sa istim izrazom lica s kojim ih je moja baba govorila: kamenog lica.“

Možda baš zbog toga čitaocu sasvim normalno zvuči kada kiša u Samoći neprekidno pada tokom tačno „četiri godine, 11 meseci i dva dana“.

            Prvo izdanje izašlo je u tiražu od 8.000 primeraka i prodato je za samo nedelju dana. Tokom prve tri godine više od pola miliona knjiga našlo je svoje kupce. Sve skupa, 100 godina samoće prodato je u više od 10 miliona primeraka.

Literarni termin „magični realizam“ postao je popularan koliko i sama ova knjiga. Markes tvrdi da je i sam početak pisanja Samoće imao nečeg magičnog u sebi. Insistira na verziji da mu se prva rečenica knjige javila dok se sa porodicom vozio na godišnji odmor u Akapulko, da je okrenuo auto i vrati se u Meksiko Siti da bi tamo odmah počeo da piše. Nije bilo tako! Nisu se vratili kući već su nastavili sa odmorom u Akapulku gde je Markes u svojoj glavi osmislio strukturu knjige.

Druga legenda, koja se širi oko pisanja 100 godina samoće, je tvrdnja da je roman napisao ne napuštajući svoju kuću u ulici La Loma u Meksiku Sitiju. Ni ovo nije tačno! Jeste u Meksiku i jeste u ulici La Loma, ali je Markes marta 1966. godine ostavio pisanje na kratko i otišao je u Kolumbiju, u grad Kartahena de Indijas, gde su mu tada živeli roditelji, da bi učestvovao na VII Kartahenskom filmskom festivalu. Bio je član meksičke delegacije koja je predstavljala film Vreme za umiranje, za koji je on napisao scenario. Film je inače pobedio na tom festivalu.

Roman je štampan u Bunos Airesu juna meseca 1967. godine. Simetrično je podeljen na 20 poglavlja sa po otprilike sedam do 8.000 reči svako. 100 godina samoće počinju ovom prepoznatljivom rečenicom:

             „Mnogo godina kasnije, ispred streljačkog stroja, pukovnik Aurelijano Buendija prisetio se onog davnog popodneva kada ga je otac poveo da upozna led.“

 Objavljeno 1970.

 Priča o brodolomcu

(Relato de un náufrago)

             Prvobitna namera je bila napisati reportažu o jednom čoveku, Lujisu Alehandru Velasku, koji je proveo deset dana na splavu prepušten na milost i nemilost Karipskog mora. Ta novinska reportaža vremenom se pretvorila u književno delo. Tekst je objavljen u 14 nastavaka tokom 1955. godine u dnevnim novinama El Espektador iz Bogote i prouzrokovao je političku buru jer je otvoro pitanje šverca koji su praktikovali brodovi kolumbijske ratne mornarice.

            Prilikom jedne operacije švercovanja, brod se ekstremno ljuljao zbog neuravnoteženog tovara i živote je, pavši u more, izgubilo sedam mornara, spasao se Velasko.

Markes je nakon Brodolomca, zamerivši se vlastima i mornarici, morao da napusti Kolumbiju. El Espektador ga je poslao na novinarski zadatak u Evropu.

Objavljeno 1972.

 Neverovatna i tužna priča naivne Erendire

i njene bezdušne babe

(La increíble y triste historia de la cándida Eréndira

y de su abuela desalmada)

             U Erendiri se razvija priča o jednoj četrnaestogodišnjoj devojčici koja živi sa svojom babom u pustinji. Erendira je uzrokovala požar koji je uništio kuću njene babe. Baba zahteva od Erendire da plati štetu, te je stoga vodi u selo i prodaje muškarcima. Erendira mora da stupi u seksualne odnose sa svim muškarcima u selu, a kada ih više nema, baba je vodi u druga sela… U priči se pojavljuje momak po imenu Ulises koji se zaljubljuje u Erendiru. Una mu uzvraća osećanja i postepeno ga nagovara da joj pomogne da se oslobodi ropstva u kome se nalazi. Erendira ubeđuje Ulisesa da ubije babu. Nevešt takvom zadatku Ulisas ipak na kraju ubija babu nožem dok je ona spavala, a Erendira beži sam u noć ostavivši Ulisesa da se bakće s babinim lešom…

Objavljeno 1974.

 Oči plavog psa

(Ojos de perro azul)

             Priče iz ove zbirke napisane su između 1947. i 1955. godine. U njoj je uključena i čuvena priča Monolog Isabele gledajući kako pada kiša u Makondu, koja je u neku ruku kamen temeljac Markesovog književnog dela i još jedan nagoveštaj njegovog stila, u svakom slučaju – pojavljuje se mesto po imenu Makondo. Scene iz priča ove zbirke, mada ranije napisanih, već su bile objavljene u druge dve zbirke, kao i u romanu Sto godina samoće.

            Inače, u zbirci se veoma jasno oseća uticaj Franca Kafke i modernista, toliko da pojedine priče iz ove knjige, po tvrđenju nekih književnih kritičara, ne podsećaju na kasnijeg Markesa.

Zbirka se sastoji od sledećih priča:

  • Treća rezignacija
  • Drugo rebro smrti
  • Eva je unutar svoje mačke
  • Gorčina za tri mesečara
  • Dijalog ogledala
  • Oči plavog psa
  • Žena koja je stizala u šest
  • Nabo, crnac koga su čekali anđeli
  • Neko remeti ove ruže
  • Noć bukavca

 Objavljeno 1975.

Jesen patrijarha

(El otoño del patriarca)

             Markes je više puta isticao da je Jesen patrijarha roman na kome je najviše radio i uložio najviše energije. Roman je napisan u Barseloni između 1968. i 1975. godine. U to vreme general Franko je još bio na vlasti a Markes je hteo da oseti i špansku diktaturu da bi doprineo autentičnosti ovog dela. Autor karakteriše roman kao „poemu o usamljenosti moći“. O inspiraciji za Patrijarha kaže:

            „Moja je namera oduvek bila napravim sintezu svih latinoameričkih diktatura, ali naročito onih iz prostora Kariba. Ipak, ličnost Ivana Visentea Gomeza (iz Venecuele) bila je od najjačeg uticaja, dodavši tome da me je on najviše fascinirao i u romanu on je dominirajući od svih diktatora… Govori o usamljenom životu i ne o usamljenosti modernog života. To je pesma o usamljenosti moći.“

            Roman je komponovan od dugih redova bez interpunkcije i zbog toga je odbojan većini čitalaca, ali njegovo čitanje, po tvrđenju nekih, bogato nagrađuje najstrpljivije.

            U knjizi Miris gvajabe (Razgovori sa Plinijom Apolejom Mendozom) Markes objašnjava stil romana Jesen patrijarha:

            „Napisan je uz upotrebu velike količine popularnih izraza i refrena iz čitavog karibskog područja. Prevodioci su se ponekad izluđivali pokušavajući da pronađu smisao rečenice koja su odmah i uz osmeh razumljiva nekom taksisti iz Barankilje. To je knjiga do noktiju karipska, priobalna, luksuz koji sebi može da dozvoli autor 100 Godina samoće nakon što konačno odluči da piše ono što hoće…“

 Objavljeno 1981.

 Novinarski radovi, tom 1 i 2

(Obra periodística, vol. 1 y 2)

             U prvom tomu radova obuhvaćeni su novinarski tekstovi od maja meseca 1948. godine kada je Markes počeo da piše za El Universal iz Kartahene, do decembra 1952.

            U drugom tomu objavljeni su članci koji su se pojavili u El Espektadoru iz Bogote, od 1954. do 1955.

            Kasnije su i drugi Markesovi novinarski radovi udomili u knjigama izdatih u različitim zemljama.

  Hronika najavljene smrti

(Crónica de una muerte anunciada)

             Hronika najavljene smrti možda je Markesovo „najrealističnije“ delo jer se bazira na jednom stvarnom događaju iz Karipskog pojasa Kolumbije. Na samom početku romana već se zna da će braća Vikarijo ubiti Santijaga Nasara – odnosno, već su ga ubili – da bi odbranili čast svoje sestre Anhele, ali se priča završava baš u trenutku kada Santijago umire. Vreme događaja je ciklično, dosta korišćeno u Markesovim delima.

            Izdavači su od Hronike očekivali veliki uspeh te je knjiga simultano izašla u Argentini, Kolumbiji, Meksiku i Španiji, a štampana je u tiražu od milion primeraka.

            Markes tvrdi da je pre nego što je napisao Hroniku smatrao svojim najboljim delom roman Pukovniku nema ko da piše. Kaže da je sa Hronikom uspeo da postigne ono što je želeo, za razliku od drugih knjiga gde bi ga „ponela tema“.

            U Mirisu gvajabe kaže:

            „Bilo mi je potrebno da napišem knjigu nad kojom bih imao strogu kontrolu, a verujem da sam to postigao sa Hronikom najavljene smrti. Tema poseduje preciznu strukturu detektivskog romana.“

Interesantno je da je u lektorisanju Hronike učestvovao i Fidel Kastro.

Objavljeno 1985.

 Ljubav u doba kolere

(El amor en los tiempos de cólera)

             Markes u ovom romanu kao model koristi životnu priču (mada ne baš u detalje) svojih roditelja. Ovo je istorija ljubavi koja je trajala 60 godina. Tačnije, 50 godina, devet meseci i četiri dana. Scenario se odvija u jednom malom lučkom mestu na karipskoj obali. Ljubav je jedan odličan roman sa srećnim krajem, koji od prve do poslednje stranice privlači celokupnu pažnju čitaoca.

            Jedan književni kritičar je zapisao: „Da roman 100 godina samoće nije već bio obezbedio Markesu put u Stokholm da bi dobio Nobelovu nagradu za literaturu, Ljubav u doba kolere bi to učinio“.

            Neki kritičari tvrde da je Ljubav u doba kolere bolji roman od 100 Godina samoće. Možda se ipak kod ove tvrdnje radi o ličnom ukusu. Neki pak kritičari tvrde da je Ljubav mogla (i trebala) da započne drugim poglavljem.

            Ljubav je hotimični povratak realizmu 19. veka, a obimna fantazija, po kojoj se prepoznaje Garsija Markes, je odsutna.

            Film rađen po ovoj knjizi nije dobro prošao u Sjedinjenim Državama.

 Objavljeno 1989.

 General u svom lavirintu

(El general en su laberinto)

             Subjekt ovog romana je general Simon Bolivar koga je Markes izvukao iz mitskog zatvora istorije i premestio u magičan svet svoje priče.

            Sedam dana pred smrt, 10. decembra 1830. godine, nakon što je izdiktirao testament i odbio sugestije svog lekara da primi poslednje pričešće, Bolivar uzvikuje: „Šta je ovo?… Da li sam toliko loše da bi mi govorili o testamentu i pričešću?… Kako da izađem iz ovog lavirinta?“

            Bolivar započinje svoj poslednji pohod iz Bogote niz reku Magdalenu ka Karipskoj obali.

            Ovaj roman je proizvod višegodišnjeg izučavanja Bolivarevog života. Veoma tužna knjiga.

            U svom dodatku pregleda knjiga dnevnik Njujork tajms istakao je kontraverzni prijem Generala kod čitaoca španskog izdanja:

            „Umesto Bolivara, legendarnog oslobodioca Južne Amerike, čitaoc je dobio portret protivrečne i veoma razočarane ličnosti – portret koji je već stvorio značajna neslaganja u Latinskoj Americi, gde kritičari negoduju videvši njihovog heroja prikazanog na stopalima od gline…“

            Ovaj prikaz iz Njujork tajmsa možda je najbolje prokomentarisao jedan od Markesovih biografa rekavši da je problem u tome što se još od osamdesetih godina prošlog veka svako delo kolumbijskog Nobelovca meri aršinima koje su markirali romani 100 Godina samoće i Ljubav u doba kolere, u većoj meri, kao i Pukovniku nema ko da piše i Hronika najavljene smrti.

 Objavljeno 1992.

Dvanaest priča iz tuđine

(Doce cuentos peregrinos)

„Napor da se napiše kratka priča je toliko veliki kao započeti roman. Problem je što u prvom paragrafu romana treba sve definisati: strukturu, ton, stil, ritam, dužinu i ponekad čak i karakter neke ličnosti. Sve ostalo je užitak pisanja, najintimnije i najčudnije što može da se izmisli, i ako čovek ne odluči da ispravlja roman do kraja svog života, to je zbog toga što se ista čelična odlučnost koja je bila potrebna da se započne, nameće da se knjiga završi. Priča, s druge strane, nema početak niti kraj: zvuči ili ne zvuči! A ako ne zvuči, moje lično i iskustvo drugih pokazuje da je u većini slučajeva bolje početi iznova nekim drugim načinom, ili je baciti u korpu za otpatke.“

            Ova knjiga, koja na sreću nije završila u korpu za otpatke, sadrži priče kojima sledi pogovor u kome se objašnjava zašto su dvanaest, zašto su priče i zašto su iz tuđine. To su:

  • Srećan put, gospodine predsedniče
  • Svetica
  • Avion Trnove Ružice
  • Iznajmljujem se za sanjarenje
  • Samo sam došao da razgovaram telefonom
  • Avgustovski strahovi
  • Marija dos Prazeres
  • Sedamnaest otrovanih Engleza
  • Severac
  • Srećno leto gospođe Forbes
  • Svetlo je kao voda
  • Trag tvoje krvi na snegu.

Objavljeno 1994.

 O ljubavi i drugim demonima

(Del amor y otros demonios)

 Roman je priča o ljubavi koja se odvija u kolonijalno doba u kolumbijskom gradu Kartahena.

Prolog romana započeo je još u vreme kada su mladog izveštača Gabrijela Garsiju 1949. godine poslale njegove novine u stari manastir Santa Klara koji je trebalo da bude srušen i na njegovom mestu podignut hotel sa pet zvezdica. Iznenađenje se dogodilo kada su jednom grobu koga su prekopavali našli ljudsku kosu crvenkaste boje i dugu 22 metra i 11 santimetra. Posmrtni ostaci bili su jedne devojčice…

            „Kao detetu moja mi je baba pričala legendu o jednoj markezici od 12 godina čija se kosa vukla kao veo mlade i koja je umrla od besnila nakon što ju je ujeo pas… Ideja da je onaj grob mogao da bude njen bila je vest onih dana i poreklo ove knjige.“

Objavljeno 1997.

Vest o otmici

(Noticia de un secuestro)

Budući da je u duši novinar, kako sam o sebi tvrdi, Markes je nekoliko svojih književnih radova napisao iz novinarskog ugla, slično kako su to radili Ernest Hemingvej i Truman Kapote. Vest o otmici je jedna od tih knjiga. Među „novinarske“ spadale bi još i Priča o brodolomcu, Tajno u Čileu i Hronika najavljene smrti.

Knjiga započinje sledećim Markesovim objašnjenjem:

            „Maruha Pačon i njen muž Alberto Viljamizar predložili su mi oktobra meseca 1993. godine da napišem knjigu o njenom iskustvu tokom šest meseci dok je bila kidnapovana i mukotrpnim nastojanjima njenog muža da je oslobodi sve dok u tome nije uspeo… Imao sam prvu verziju već poodmaklu kad smo pali u zamku da bi bilo nemoguće odvojiti to kidnapovanje od drugih devet koja su se u zemlji dogodila u isto to vreme. U stvari, nisu to bila 10 odvojenih kidnapovanja, kako nam je izgledalo u prvom trenutku, već jedno kolektivno i to pažljivo odabranih ličnosti. Sva ta kidnapovanja uradili su isti počinioci pokušavajući da postignu isti cilj…“

Objavljeno 2002.

Živeti da bi se ispričalo

(Vivir para contarla)

Dugo očekivani prvi tom memoara Markes započinje sledećom epizodom iz svog života:

            „Moja me je majka pozvala da joj se pridružim da bi prodala kuću. (…) Nije trebalo da mi kaže koju, ni gde, jer je za nas na svetu postojala samo jedna: kuća moga deda i babe u Arakataki.“

            Na sledećih 570 stranica Markes priča o svom životu, od rođenja sve dok nije kao dopisnik stigao u Ženevu 1955. godine, ali i u ovoj knjizi autora više interesuje da ostvari literarno delo nego da nabroji sve činjenice, mada je knjiga krcata detaljima.

            Ovo je prvi tom najavljene triologije, iako je Markes kasnije rekao da se sve ostalo što nije u prvom tomu nalazi u njegovim romanima. Da li je Markes ostavio drugi (pa možda i treći) tom da budu objavljeni nakon njegove smrti, ostaje da se vidi.

            Gabrijel Garsija Markes je svojevremeno takođe najavljivao jednu biografiju Fidela Kastra, ali je i ta knjiga takođe možda već napisana i ostavljena da ugleda svetlost dana nakon smrti kako Markesa, isto tako i Kastra.

Objavljeno 2004.

Sećanje na moje tužne kurve

(Memoria de mis putas tristes)

Knjiga je provocirala sve vrste reakcija, kao što je to obično bivalo i sa ostalim Markesovim delima, ali ovoga puta ima i onih koji tvrde da je knjiga „neodgovorna“ i da se radi o seksualnom zlostavljanju dece, kao i to da je podstrek za maltretiranje žena. Govorilo se da je knjiga napisana samo da bi se postigao komercijalni uspeh. Istina, prvo izdanje Tužnih kurvi na španskom, od milion primeraka, prodato je u kratkom roku.

Knjiga je 2007. godine bila zabranjena u Iranu ali nakon što je prvi tiraž od 5.000 primeraka bio prodat u periodu od tri nedelje i nakon što je cenzura primetila da se to izdanje „provuklo“ jer imalo „ublaženi naslov“. Naime, umesto Sećanje na moje tužne kurve prvobitno izdanje izašlo je u Iranu pod naslovom Sećanje na moje tužne dragane.

Filmska adaptacija Tužnih kurvi u Meksiku je 2009. godine provocirala oštre proteste većeg broja nevladinih organizacija koje se bore protiv trgovine žena i devojčica.

„Prve godine mojih devedesetih hteo sam da sebi poklonim jednu ludu ljubavnu noć sa nevinom devojčicom.“

        Tako započinje ova duža priča nazvana romanom. Ovom knjigom Markes se nakon više od deset godina vraća literaturi i temi ljubavi. Starac u priči se na kraju zadovoljio samo gledajući nago telo devojčice dok spava.

            Knjiga je donekle monotona.

Objavljeno 2010.

Nisam došao da držim govor

(Yo no vengo a decir un discurso)

            Šest godina nakon Tužnih kurvi, 29. oktobra 2010. promovisana je nova zbirka starih tekstova sada (tada) već 83 godina starog Gaboa. Ovo je knjiga govora, namenjenih da ih autor čita pred publikom, i koja se sastoji od 22 teksta nazvana je Nisam došao da držim govor.

            Zbirka sadrži govore, od kojih neki nisu imali naslove, koje je tokom života Markes javno držao, akta koga se uvek, po sopstvenom tvrđenju, užasavao. Knjiga počinje govorom kojim se 1944. godine, kada je imao 17 godina, u ime svoje srednje škole u mestu Zapakira, u Kolumbiji, oprostio od starijih drugara, maturanata, pa do govora iz 2007. godine održanog pred Španskom akademijom, a pred kraljem i kraljicom, povodom svog 80. rođendana i 40 godina od objavljivanja 100 Godina samoće.

            Neki od drugih govora u ovoj zbirci su: Kako sam počeo da pišem, Novinarstvo – najbolje zanimanje na svetu, Boca u more za Boga reči,.. pa do čuvenog govora koji je izgovorio u Stokholmu prilikom prijema Nobelove nagrade, Usamljenost Latinske Amerike.

Poglavlje iz knjige u nastajanju Nobelovac iz Makonda, sve o Gabrijelu Garsiji Markesu.