Mihizova Autobiografija – o drugima

Filed under: afirmator,kritika,poezija i proza |

Borislav Mihajlović Mihiz

ZADARSKA SLIKARSKA ŠKOLA

 

Iza zamišljenog bronzanog Rakića, u oronuloj zgradi Likovne akademije na prilazima Kalemegdanu, vladala je proklamovano i zvanično novouvedena sakrosanktna estetika socijalističkog realizma.
Profesorima – većina ih je prošla kroz Pariz i moderno slikarstvo između dva rata – bila je jasna formalna retardiranost i duhovna oskudnost ovog nametnutog pravca, pa su ga intimno prezirali, a javno hipokratski i nevoljno održavali njegov privid. Izmenili su svoju predratnu tematiku intimističkog enterijera, stilizovanih mrtvih priroda, ekspresionističkog postkubističkog pejzaža i portreta, bežali od već izgrađenog sopstvenog izraza i modernizovanog postupka i punili Ulusove izložbe slikama gradilišta “obnove i izgradnje“ kojima je bledunjava neiskrenost oduzimala snagu, a urođeni estetizam čvrstinu.
Brzo su uočili evidentnu darovitost mladih slikara iz duhovnog rezervata Simine 9a, blagonaklono su, dok su mogli, podnosili njihov nekonformizam i dikretno ih štitili. Ali je zato pritisak studenata komunista, iskrenih zanesenjaka ili autosugestijom ubeđenih karijerista postajao, iz dana u dan, sve žešći. Moji prijatelji su otvoreno, neriomice izjavljivali da realizam ne trpi nikakav kvalifikativ, najmanje ovaj optimistički, u dugine boje ofarbani žioznjeradosni teleološki imperativ. I bili su izloženi stalnom udaru partijskih sastanaka i zborova Narodne omladine kao dekadentni formalisti, anarholiberali i zastupnici “buržoaskih ideja trulog Zapada“.
Brzo im je dosadila ideološka gnjavaža i potkazivačko uhođenje pravovernih i s ranog proleća 1947. Mića Popović predloži, a Petar Omčikus i Bata Mihailović, budući pariski, i Mileta Andrejević, budući njujorški slikar, svesrdno prihvatiše da se otisnu od Akademije i Beograda u slobodnu slikarsku plovidbu. Dopalo im se bilo ime Zadar i činilo im se da će najdalje pobeći ako odu u ovaj grad, tek nedavno pripojen našoj zemlji. Pozvaše i mene:
– Na predavanja i inače nikad ne ideš. Otkad su te izbacili sa pruge, samo ležiš i čitaš. Ajde onda s nama u Zadar!
Tako ja postadoh gost u tuđoj avanturi.
Prethodno je valjalo rešiti dva teška problema: novac za život i sredstav za proizvodnju.
Preko sindikalnih veza svog oca, Petar Omčikus dobi porudžbinu za pet portreta starih i novih “klasika socijalizma“: Marksa, Engelsa, Lenjina, Staljina i Tita. Petar zaceni svaki porteret po pet hiljada dinara, sindikalcima bi mnogo i pogode se đuture za petnaest hiljada. Slikarima se žurilo da što pre krenu, pa kolektivno pregoše na posao. Nemilosrdno sastrugaše nekoliko gotovih slika, sklepaše blind-ramove i naslikasmo portrete za crveni kutak Sindikata železničkih radnika. Kažem naslikasmo, jer sam čak i ja, u sveopštoj žurbi ekspedicije, obavljao najmanje kvalifikovani posao farbanja jednobojnih delova pozadine. Portreti – kod kojih je kosmatost sukcesivno opadala, od bradatih Marksa i Engelsa, preko Uljanova sa bradicom i Džugašvilija sa brkovima, do glatkolikog Broza – bili su, razume se, nikakvi, ni bolji ni gori od monstr-portreta toga vremena.
Neophodno je bilo snabdeti se znatnom količinom slikarskog platna za duge dane i mesece zadarskog slikanja. Strogo racionisani tekstil delio se isključivo na potrošačke kupone, a lanenog slikarskog platna nije ni bilo u prodaji. Rešišre se stoga na jedino što im je preostalo – na krađu. Verujući da je tako podižu na stepen moralnog čina i protestnog gesta, toj operaciji su dali eufemistički radni naziv – Kontrarekvizicija. Evo kako i zašto.
Na Likovnu akademiju, nekako baš u to vreme, prispeo je veliki broj nepodobnih slikara, uglavnom portreta kraljeva, generala i buržuja, izbačenih iz kancelarija i rekviriranih od klasnog neprijatelja. Ne znajući šta s njima da radi, Uprava narodnih dobara velikodušno ih je podelila profesorima i studentima Akademije. Tako su oskudica i promena ikonografije kombinovano vodile u simboličan palimpsest: preko sastruganih portreta staroga sveta valjalo je naslikati slike nove epohe. Moji prijatelji su, međutim, odlučili da po pravu dara i vokacije ta platna pripadaju njima i da će ih stoga kontrarekvirirati.
Sa mladićkom odvažnošću koja je još sveže pamtila Robin Huda i hajdučke prepade na drumove “kud pprolaze Turci i trgovci“, Bata, Petar i Mića jedne noći preskočiše gvozdenu ogradu Akademije, kalauzom obiše bravu na vratima zgrade (slikari imaju vešte prste), ostavljajući mene kao pomoćnog provalnika i transportnog radnika da čuvam stražu. U brižljivo razrađenom planu kontrarekvizicije zadatak mi je bio da, čim Bata prebaci preko ograde najveće nameračeno platno, zaždim sa njim sporednim mračnim ulicama do našeg glavnog štaba u Siminoj 9a, a njih trojica će doneti ona manja.
Na pustoj noćnoj ulici samo Rakić i ja. On zagledan u svoju bronzanu večnost, a ja, sa srcem u peti, u mračni sporedni ulaz Akademije. I baš u trenutku kada iz njegove sneke izroni veliki pravougaonik blind-rama, začujem neravnomerni korak sa ulga Knez Mihailove. Zazviždim ugovoreni znak opomene, pravougaonik se povuče u senku, a noćni pijanac dotetura do mene:
– Burazeru, imaš li vatre?
Izvadih iz džepa šibicu, htedoh da je upalim, a ona se slomi.
– Što ti tako drhte prsti? I ti si se kanda nadrmao. Daj ovamo!
Upali zgnječenu cigaretu i pruži mi šibicu.
– Zadržite je slobodno!
– Koji će mi moj, ionako nemam više cigara. Ajd uzdravlju! – i ode vukući jednu nogu nizbrdo ka belokamenoj Francuskoj ambasadi.
Kad Bata pokuša da mi prebaci veliko platno, ono se nabi na najviši šiljak gvozdene ograde i ostade da lebdi, ni tamo ni ovamo, probodeno odnekud usred svoga središta. Dignutih ruku stadosmo obojica da skačemo uvis da ga smaknemo, a ono nikako da se otkači. Tako smo jedno vreme igrali fantomsku odbojku, dok najzad jedan Batin smeč ne oslobodi prokletu sliku i ne preturi je na moju stranu.
Pognute glave i ramena prebacim je nekako na leđa i potrčim iz sve snage. Tek u neosvetljenog ulici Zmaja od Noćaja shvatim da sam tako u trku još sumnjiviji i usporim korak. Kod prve škiljave svetiljke zaželeh čak i da vidim koga to nosim. Nakrivim glavu i sledim se. Nazrem uniformu i ordenje. Strah doslika ostalo. Pa ovi kreteni su prekoračili dogovorenu kontrarekviziciju i, pohlepni na platno, bacili mi na leđa neprikosnoveni portret samog generalisimusa. Ako me uhvate sa Kobom, i to još probušenim, nema mi spasa. To više neće biti obična krađa, već blasfemična neprijateljska diverzija.
U goloj vodi stigoh u Siminu 9a, spustih sliku i upalih svetlo.
Na portretu, u svečanoj uniformi sa perjanicom na glavi, stajao je preda mnom, u prirodnoj veličini, kralj Petar I, Karađorđev unuk, gledao me je sa blagim prekorom što sam bio toliko preplašen da sam njega zamenio sa onim koji mu baš ni u čemu ne liči.
Bi me stid sopstvenog olakšanja i belih staračkih brkova najdemokratskijeg vladara Srbije preko čijeg portreta će Mića Popović u Zadru naslikati svoju čuvenu sliku “Predveče putem u selo Diklo“.
Rekvirirana platna slikari podeliše pošteno, sasrugaše i ponovo grundiraše, urolovaše, i početkom marta u Zadar smo kao izvidnica krenuli Bata, Mića i ja, ostavljajući Petra i Miletu da naplate sindikalne portrete i dođu za nama.
More nas nije dočekalo prijateljski. Od Rijeke do Zadra brod je valjala teška senjska bura, ali začudo nas trojica kontinentalaca, od kojih su dvojica prvi put videla more, bili smo među onim retkim putnicima koje nije mučila morska bolest.
Bogati in spe (kada za koji dan stigne za nama naše nebrojeno sindikalno blago), lakomisleno se smestismo u gotovo prazan zadarski hotel.
Sutradan, grad je osvanuo plavičast i divan pod ranim prolećnim suncem, kraj prozračne bonace svoga dubokog zaliva. Više od dva milenijuma bilo je neprekinuto ljudsko stanište i neuništiv menjao civilizacije, osvajače, arhitekturu, stanovništvo, gospodare – Magnu Greciju, Rim, Vizantiju, Slovene, Mađare, Veneciju, Austriju, Italiju – i čekao nas trojicu. Dočekao nas je polusrušen od bombardovanja tek minulog rata. “Ali lepi gradovi čak i u ruševinama ostaju lepi. Ulice, oni uski primorski sokaci, izvodili su nas neočekivano na pjacete i trgove pred prastare bazilike. Uprkos ruševinama, grad nije izgledao tužno ni delovao deprimantno“ – zapisao je Mića.
Zaljubismo se u njega na prvi pogled. Ništa ne bi remetilo tu ljubav da, sačekujući svake večeri brod, nismo postajali sve zabrinutiji. Mileta i Petar nikako da stignu, a ono malo novca je izmicalo, sve dok najzad nije preostalo tek toliko da isplatimo hotelski račun i kupimo jednu veknu hleba.
Sedimo beskućno na rivi. Kraj klupe bagaž naših ranaca i, kao čaplje, dva štafelaja. Nema nam druge, valja nešto prodati. Dokonasmo da to bude jedan od naših kaputa. Svi su podjednako nikakvi pa, po neprikosnovenom običaju Simine 9a, vučemo kocku. Kraća šibica odluči da to bude moj, još predratni beli balon-mantil koji je majka kod Mitića na otplatu kupila sinu maturantu. Ponovo pitamo dve fosforne i jednu obezglavljenu drvenu “Parku“ kome je danas suđeno da bude prodavac. Bata opsova, ja svukoh mantil i on ga ponese u staretinarnicu iza ugla.
Vratio se brzo, a rezultat je bio vidljiv već izdaleka: preko ruke mu se još belio moj mantil. Bata sede i otpljunu:
– Uđem unutra, a on, kao kod Dikensa: star, mršav pauk sa naočarima navrh nosa. Prezrivo pretura po rukama ovu tvoju džoku. Tražim dvesto dinara, on odmahuje glavom. Spustim na sto pedeset, on ni da čuje. Dajem za sto, on proturi prst kroz ovu rupu od cigarete. Nije to roba za njega, ko bi to kupio i gura mi mantil u šake. A da bruka bude grđa, nismo sami u radnji. Jedna lepa cura razgleda neki broš i sve čuje. Naljutim se, a valjda i da impresioniram devojku, tresnem ovo čudo na tezgu: “Evo, dajem vam ga za jedan dinar!“ On brknu u čekmedže i izvadi banku: “Uzmite šjor, ako vam je preša, ali mi ovo ne treba.“ Da spasem čast, izjavim gordo: “Hvala vam, gosparu, došao sam u Zadar da slikam, a ne da prosim.“ I evo nas dvojice ponovo među vama. A evo i nje!
Kraj naše klupe prođe oborenih očiju crnka u đačkoj školskoj kecelji.
Valjalo je naći noćište. Setim se – nevolja je dosetljiva – kako se juče na jednom gradilištu stari ljubitelj pada Mića zaigrao sa psom belovom, a onda naišao njegov vlasnik Stanko, Srbin iz Bosne, jednoruki čuvar još neuseljenih vojnih stanova. Popušili smo sa sunaronikom prijateljski cigar duvana. Možda će nas Stanko pustiti da prenoćimo u njegovoj drvenoj čuvarskoj kućici.
Ratni invalid i pogorelac znao je za muku, pa se i on i belov, pas čak nekako radosno, odlučiše da nas prime.
– Samo tijesno je ovdje kod mene, a nije baš mnogo ni čisto. Što da se guramo, a tolika zgradurina zvrji prazna – i Stanko nas odvede na najviši sprat četvorospratnice.
– Gledajte samo da vas niko ne primjeti i pazite da tim vašim farbama ne isprljate zidove i parket.
Bosanac priloži rakiju, mi svoju veknu i slaninu koju smo poneli iz Beograda, povečerasmo i pospasmo blaženo na parketu budućeg oficirskog stana.
Petar i Mileta ne dođoše ni sutradan, ali nas na rivi srete jučerašnja crnka. Porumenela do korena kose, priđe Bati i brzom, brzom čakavštinom izmuca: “Neka šjor pitur uzme i neka se ne ljuti… koliko su imale, drugarice su u školi dale… i ona sama svira klavir i najviše na svitu voli Šopena… i žo joj je što nisu imale više.“
Tutnu Bati u šaku pregršt sitna novca i pobeže zbunjena i srećna, dao joj Bog dobrog muža, muško pa žensko čedo i puno sreće u životu.
Sa dirljiva trideset i dva dinara devojačkog džeparca i slaninom preživesmo sledeće dane dok nisu najzad stigli Mileta i Petar, ali njih smo dočekali već kao veleposednici.
Trećeg dana našeg boravka u praznom oficirskom stanu dotrča najpre uznemireni belov podvijena repa, a za njim zadihan i zabrinut Stanko.
– Najebasmo braćo, ide komisija!
Odstupnice za bekstvo, sem na nebo, nije bilo, a komisija se već uspinjala stubištem.
Plavokos visok kapetan, žena poručnik i dva civila sa hartijama u rukama zaprepastiše se kad videše nas i naše parterno logorište. Kapetan osu paljbu. Jesmo li mi ludi? Kakvi slikari, kakvi bakrači, ko nam je to dozvolio?!
Nije nam dozvolio niko. Nismo imali gde, pa smo se uselili krišom.
Kapetan krete na Stanka:
– I ti si mi neki vajni čuvar, a još ivalid iz rata. Sramota! Tako se čuvaju stanovi oficira škole protivavionske artiljerije?!
Bata Mihailović čisto sinu:
– Protivavionska artiljerija? Je li kod vas možda Duško Lenardić?
Kapetan snizi ton.
– Drug major je politički komesar naše škole. Otkud vi znate druga Lenardića?
– Stari smo prijatelji. Iz rata. Je li on ovde u Zadru?
– Da. U komandi je.
Ne izdržah. Povukoh Batu za rukav:
– Znaš li dobro tog Duška?
Bata se obrecnu:
– Ma idi, boga ti, kao braća smo. Druže kapetane, da li biste bili ljubazni da me odvedete do njega.
Kapetan pristade. Projektant i nadzornik gradilišta se povukoše, a Bata, kapetan i poručnikovica odoše u komandu. Bata još dobaci sa vrata:
– Ne brinite ništa, videćete.
Zaista smo i videli jer Bata se nije vratio sam. Major, omalen, čvrst momak, ciganski crnih veselih očiju, još s vrata povika:
– Šta je, slikari, bitange, kako ste?
Izljubi se sa novim prijateljima. Bata iz džepa mantila izvuče flašu konjaka:
– Sramota Duška da nosi flašu u šinjelu pa tutnuo meni.
Komesara posadismo na ranac sa bojama, mi posedasmo po parketu, a Stanko iz poštovanja nikako nije hteo da sedne niti da otpije iz flaše kad na njega dođe red, odbijajući svečano i zvanično:
– Na dužnosti ne pijem.
Budući protektor Zadarske slikarske škole konstatova:
– Pobegli ste, znači, iz Akademije. Ako! I mene su pre rata isterali iz šestog razreda gimnazije, malo zbog politike, a više zbog bezobrazluka i slabog uspeha, a to mi se sad zaračunava u staž. Dede, momci, da vidimo šta ćemo sa vama? Najpre ti, meceno!
Major uperi prst u Stanka, ovaj se ukoči, očito uplašen od te strane i po svoj prilici opasne reči.
– Držaćeš ih ovde dok im ne nađemo bolji smeštaj. I ne brini, meceno, ništa, nisi ti ni prvi ni poslednji čovek na vlasti koji se pokazao slab prema umetnicima.
Stanko odahnu.
– A i vi ste mi neki petljanci. Cela zemlja živi na paroli “stađi se“, a vi ne umete da od tolikih napuštenih i polusrušenih kuća u Zadru nađete jednu sa nešto preostalog krova nad glavom. Potražite, ja ću vam izraditi dozvolu. Imate li karte za snabdevanje?
Nismo ih imali.
– Šta imate od ličnih isprava?
Povadismo naše lične karte i studentske indekse. Major uze jedan:
– Odlično! Em velik, em crven, pa još i na ćirilici. To će ovde da pali. Dobićete karte za snabdevanje. R-1 vam ne mogu obećati, a R.2 mogu. Para sigurno nemate.
Graknusmo o našem nebrojenom blagu. Major izvadi stotinarku.
– Nek vam se nađe dotle. E tako! – i dobro otpi iz boce. – A sad da čujem vas dvojicu ko ste i kakvi ste?
Dobili smo karte za snabdevanje, pronašli i uselili se u jednu polusrušenu vilu bez vrata i prozora, bez funistri i portuna, ali “sa nešto preostalog krova nad glavom“ na prelepom mediteranskom šetalištu romantičnog imena “Lungomare Lepanto“. (Danas je u njoj, popravljenoj, Meterološki zavod u Zadru.) Stigoše Petar i Mileta i stadosmo jedno vreme da živimo carski.
Major Lenardić je bio čest gost u našoj ružičastoj vili koju je bombardovanje dobrim delom pretvorilo u grčki peristil, a poručnikovica je čak i proslikala i marljiva i uporna, sa jezikom stisnutim između zuba, bojila svoje akvarele, stidljivo rumeneći kad bi je neko od majstora pohvalio. Duška smo pomalo ideološki trovali, sa nešto griže savesti i kada prekardašimo, a on se pobuni:
– Ama prestanite ljudi! Ja sam ipak nekakav politički komesar, još će te me na kraju raščiniti.
Nismo ga raščinili. Dušan Lenardić je naskoro posle odlaska slikarske kolonije iz Zadra poginuo u saobraćajnoj nesreći, vozeći svoj motocikl velikom brzinom, kao sve što je činio ovaj hitri čovek, čijoj uspomeni u čast sam se ovoliko raspričao.
Uskoro su počeli da pristižu i drugi i u našoj koloniji se sabralo desetak studenata (i studentkinja, naravno), gotovo trećina Beogradske likovne akademije. Radili su žestoko, uporno, kao seljaci od sunca do noći. U kišne dane, primoravali su mene, jedinog neslikara, da im po ceo dan poziram i usput naglas čitam francuske i ruske pesnike. Ne verujem da je i u jednoj starinskoj slikarskoj radionici majstor terao učenike na toliki rad, na koliki su zadarski slikari terali sami sebe. Čak sam i ja naslikao dva mala pejzaža grube i jake paste, služeći se prstima umesto špahtlom. Bili su vrlo moderni i vrlo grozni.
Ostatak priče o Zadarskoj slikarskoj školi nalazi se već u knjigama iz istorije našeg posleratnog slikarstva. Najpoznatiji istoričar savremene srpske umetnosti Lazar Trifunović ovako je definisao zadarsku slikarsku grupu:
“U odnosu na zvaničnu ideologiju, njihovo slikarstvo, izarzitim nastojanjem na ličnom izrazu, deluje kao reakcija i kontrastav. Programiranoj tematici i akademizovanoj formi oni su pretpostavili pravo da se traži sopstveni izraz za svoje doba. Ova granična linija između zadarske grupe i zvanične estetike vodila je produbljivanju i ostalih razlika koje su se izrazile u različitim pogledima na funkciju umetnosti u društvu i na slobodu stvaralaštva. Izgrađeno u buntu, njihovo shvatanje polazilo je od toga da su u slikarstvu dva fenomena bitna: priroda kao nadahnuće i realizam kao slikarski odnos prema njoj – jedan je bio uperen protiv lakirane teme, drugi protiv ispolitizirane estetike… Bogato u materiji, osetljivo u koloritu i poletno u izvođenju, slikarstvo zadarske grupe je mladalačko, ali nije početničko, u njemu ima slikarske težine i misaone dubine. Ono je spasavalo moralni ugled našeg slikarstva. U najtežem trenutku, kad se starija generacija većinom upuštala u kompromise, izmenila tematiku i počela da menja i način slikanja pripremajući svoje sopstveno umetničko samoubistvo, zadarski slikari su sačuvali unutrašnji kontinuitet srpskog slikarstva.“
Dok je slikarska kolonija u Zadru radila upornošću fanatika i vedrinom zanesenjaka, na Beogradskoj likovnoj akademiji dat je znak za uzbunu. Večito budni čuvari reda, karijeristi i nesmeli mediokriteti, u zidnim novinama, tom socijalističkom stubu srama, crtali su karikature dekadenata i anarhista koji se provode i kupaju na moru, dok vredni i ozbiljni studenti redovno posećuju predavanja i rade u omladinskoj organizaciji, sve dok zadarski egzodus nije defintivno proglašen političkom diverzijom. Kada su se otpadnici na jesen vratili u Beograd, svi su bili izbačeni sa Akademije. Kasnije je presuda ublažena odlukom Mitre Mitrović, ministra za kulturu, i “građanski formalisti“ su kažnjeni gubitkom po dva semestra, a lider Mića Popović izbačen je doživotno. Rektor Akademije mu je to saopštio mešavinom cinizma i utehe:
– Vama Akademija i inače nije potrebna. Vi ste završen slikar.

Autobiografija – o drugima, B. M. Mihiz, Evro-Giunti, Beograd, 2008.