Mica Strainović: Tina

Filed under: afirmator,broj 06 - sept. 2012,edicija "relacije",poezija i proza,proza |

Sad znam na šta si slab, provalila sam ti šifru i password. Hoćeš mladu, modernu, plavu, priprostu. OK, stižem.

Prvo nalog na FB. Kako bi trebalo da se danas zove zavodljiva klinka sa završenim srednjim kursom za negu i lepotu? Lena, Dina, Rina? Biću Tina, bliskije je, a može biti skraćenica od Kristina, svakako neće probuditi sumnju. Guglam za fotografijom, ukrašću foto albume nekoj nesmotrenoj plavuši. Zidam na FB svoj novi život zakopavajući temelj na prokletom zgarištu iluzija prevarene žene u izvesnim godinama. Gradnja ide sporo i sistematično. Godina 29, ne premalo za grižu savesti ni premnogo da odbiju. Srednja škola turistička, radim u turističkoj agenciji grada, administrativni posao. Plava, utegnuta. Ne previše krupna ni previše visoka, rađam sebe novu i kao svaka dobra glumica ulazim polako u ulogu svog novog virtuelnog Ja. Strpljivo pletem mrežu zajedničkih prijatelja. Znam da mi je tvoja površnost saveznik.

Skidam košuljicu zaklete brinete sa stavom i oblačim kožu veštačke plavuše sa izrastkom, usvajam terminologiju, učim šta prosečnu ribu smara, šta je in, a šta cool i zabacujem udicu uvidu request-a za prijateljstvo. Čekam, a to se može izdržati samo uz napornu fizičku aktivnost, a ženski omiljeni antidepresiv je generalka stana. Usput i na sebi vršim generalku, nokti , kosa koža…moram biti u top izdanju. Tajno nabavljam odeću za plavušu željnu avanture, odmeravam dekolte. Moja skolonost ka racionalnom se opire nevoljno ustupajući mesto ženi koju počinjem da glumim. Promene još ne smeju biti vidljive spolja, one će nastupiti tajno i munjevito kada dođe dan D. Odmaklo proleće je kao stvoreno za moj naum, nezadrživa sila prirode demonstrira tako bahato svoju moć da niko na nju ne ostaje imun. I u tebi će provreti sokovi mužjaka, učinće tvoju želju za avanturom nepodnošljivom, ubiće čak i tvoj kukavičluk i učiniti da pomisliš da je konačno došaočas da sa virtuelnog flerta pređeš konačno na dela.

Počinjem igru zavođenja šaljući ti linkove onih pesmica čiji naslovi žestoko  provociraju: „Noćas sam te sanjala, da li me to srce vara… “ pa kao kačim slike na profil na kojima sam kao tužna i zamišljena, pa sa razbarušenom kosom, pa neka priroda, cveće, mace i srca i sve tako neke bljutave sadržaje koji jedino mužijaku koji se nanovo zaljubljuje mogu izgledati značajni i stvoriti nevidljivu nit kojom tvoje kolebanje zauvek brišem i vezujem te za sebe. Onda, ostavljam te po nekoliko dana bez ijednog posta, ne izlazim na FB uopšte, nestanem, puštam da se tvoji postovi gomilaju…Zatim, odgovaram, kao bila sam otsutna, kao crko mi računar… Šta ima kod tebe, čime se baviš? Pipkam po tvom životu. Pričaš o poslu, jednom rečenica o našem sinu kog su valjda vanzemaljci spustili u tvoj život pošto mu majke nema ni u tragu. Shvatam da u ovoj priči majci nema mesta.

Virtuelno, divno nam je: Ja koja sam Tina i Ti koji postaješ neko drugi.

U realnom životu svako od nas vodi svoju bitku, ja glumim ženu koja zna da je voljena, koja bezgranično veruje u tebe i tvoju ljubav.Ti, boriš se sa svojom savešću. Na jednoj strani tvoje klackalice sedi naš skoro savršen brak a na drugoj želja da se ne propusti prilika i sve jača spoznaja srednjih godina da je život kratak i da tako brzo prođe a da ga nikada nismo dovoljno iživeli. Šta će prevagnuti pitam se a znam da će te život povući neodoljivom zamamnošću i slašću čari zabranjene zrele tuđe voćke. I znam da to nećeš uraditi zato što ti je sa mnom loše već zato što znaš da će ti sa Tinom biti drugačije.

Dodir ti postaje nervozan i težak u želji da ja ne osetim razliku, otaljavaš naše nežnosti dok tvoje telo već hrli ka novom dodiru koji će drugačije mirisati. Moje telo se kameni pod tim dodirom ali ti to u svojoj usplahirenosti ne otkrivaš. Tvoj dodir već upoređuje mekotu i miris moje kože sa snagom dodira namenjenog Tini i znam da sam već na gubitku. Pitanje dobre glume nije samo veština glumaca već i moć posmatrača da naprave razliku. Ti misliš da ja ništa ne primećujem ne sluteći da iza tvoje mladićke ustreptalosti ničeg nema. Ti još ne znaš da kada se hologramska prikaza te čari u vidu izazovne plavuše bude rasprsla srušiće se i tvoj put za povratak.

 Dan D ili bolje T kao Tina

Svojoj ženi tj. meni si rekao da moraš na službeni put, u Tinin grad.

Tinu si, mada nije išlo lako, uspeo da nagovoriš da se nađete u njenom gradu. U 11 u kafiću na gradskom trgu. Proverila sam, ima staklene zidove, naći ćete se u bašti, savršeno.

Uzela sam slobodan dan na poslu i čim si ujutru izašao iz kuće otpočela preobražaj u Tinu. Drhtanje celog tela su rešila dva Lexiliuma. Posle pozamašnog komada vremena izgledala sam kao dobro parče u poluprovidnoj muslinskoj tunici, tangicama i belim pripijenim farmericama. Šminka, dosta opojnog parfema, mnogo nakita, upadljivi nokti,torba, vrtoglave štikle i plava perika,Tina i po.

Uzimam taksi jer postoji realna šansa da poginem ako sama vozim.

Sat vremena kuliram taksistu, kao nešto čitam imam tremu polažem tamo neki ispit za sertifikat, firma me šalje. Dobra gluma je u stvari vešta laž, ništa drugo, samo opsena, ili umeš ili nisi glumac. Danas ja to umem iako nikad pre nisam umela ni vic da ispričam. Ulazim u „Cafe paradiso“. Poručim gorki list, dupli. Ti sediš napolju moj Marko, u svom najboljem izdanju, znam na koji ti omekšivač miriše košulja i koji si parfem jutros stavio. Pa ja sam te poljubila za srećan put i za zauvek. Po načinu kako se igraš telefonom znam da si neviđeno uplašen i da su ti po nosu izbile krupne graške znoja od nervoze, ali isto tako znam da nećeš odustati.

Pozivam te sa našeg umreženog broja, posle petog zvona tvoj glas nije onaj koji poznajem, od treme suvo grlo, glas ti puca dok se mučiš da odglumiš mir. „E šta radiš, kako si putovao, kad je sledeći sastanak“?

„Evo, čovek samo što nije došao, čekam ga ovde u nekom smor restoranu, čujemo se večeras nemam mnogo vremena, ljubim te, budi mi dobra“.

„Hoću, Marko, bolje nego ikad“, ne odoleh da kažem pomalo ironično.

„Šta ti to znači?“

„Ništa, šalim se, ljubim i ja tebe , čujemo se.

Potom sam na zapaljen želudac izručila ostatak gorkog lista i ostavila neke pare ispod pepeljare.

Nesigurna na onim štiklama izašla sam kroz staklena vrata u baštu. Sedeo je okrenut leđima čovek koji nije znao da je upravo izgubio porodicu. Ruka mi je opasno drhtala dok sam sa Tininog telefona birala Markov broj. Dogovor je da pusti da zvoni kako bih ga prepoznala. Ugovorena melodija: „I just call to say I love you“.

Zvonilo je tom pesmom koja me je razbijala na sastavne čestice a ti si počeo da se osvrćeš. Najzad, spazio si me. Lak trzaj na licu, sada si u deliću sekunde pomislio kako te Tina nečim podseća na mene, griža savesti gađala te tačno pod pleksus, ali to je bio samo tren, a onda si počeo da govoriš mnogo i brzo, kao i uvek kad si nervozan, kao izgledam lepše nego na slikama,sa nestrpljenjem si čekao da me upoznaš i još bujicu reči si izgovorio. Smešila  sam se blago ispod velikih crnih naočara koji su mi krili dobar deo lica. Tek tada si pružio ruku, nevaspitani moj Marko, predstavio se i ponudio da sednem. Morala sam da ćutim jer glas bi me izdao. Umesto da se smestim u stolicu u suncem okupanoj bašti u kojoj su  neki veseli ljudi bezbrižno pili svoj produženi sa mlekom i kuckali sms poruke, veoma polako sam zavukla ruku u torbu i na sto ispred tebe spustila elegantnim, smirenim pokretom, kao kad kockar spušta na sto poslednjeg keca kojim sve dobija, onu našu sliku: ti, naš Aleksandar i ja, zagrljeni na onom salašu prošlog leta. Na sliku sam spustila moju burmu. Onda, strgla sam tu glupu plavu periku i rastresla svoju divnu, besprekorno isfeniranu crnu kosu. I periku sam spustila na sto. Tako si sada imao pred sobom i crnku i plavušu, ali si obe odjednom izgubio. Nisam ništa rekla, samo sam izula one grozne štikle i onako bosa zakoračila u novi život, kome nisam slutila oblik.