Mića M. Tumarić: UBI ME, DRŽAVO!

Filed under: 2014,afirmator,broj-28-jul-2014,satira |

Poštovana državo!

Ja, dole potpisani, molim te da me – ubiješ! Na tvoj račun. Verno sam služio. Tebi i tvojima. Redovno išao na izbore. Referendume. Decenijama. Ali ovako više ne mogu. Došao je kraj. Ja sam tebi pomogao, sad je red da mi uzvratiš. Ako imaš bar zrnce časti i morala.

Rođen sam u onoj posleratnoj državi. U njoj su bili crveni. Drugovi i drugarice. Pod njihovom paskom sam odrastao i školovao se.

Crveno, volim te crveno.

Živeo sam mirno. Tiho. Povučeno. Imao stalni i siguran posao.Svake godine s porodicom išao na more. Zimovanje. Kupovao na kredit. Automobile, nameštaj, belu tehniku…

Kad je crveno počelo da bledi, ti si, državo, odjednom postala predratna. Ubrzo si, zbog onih tvojih, skratila i ime.

Crveno-crno, ne volim te.

Bio je to početak propasti. Najpre si se ti, državo, počela raspadati. Po svim šavovima. Zatim su na red došli i kućni budžeti. Nas građana. Otišli su do đavola! Kao i mi.

Crno i sivo.

Mislio sam da je to najgore. Ali… Nije. Gori su bili ratovi. U nastavcima. Mobilizacije. Pa hiperinflacija. Embargo. Crno tržište. Demonstracije. Kada su nas lemali tvoji policajci. I stručno lomili kosti narodne.

Potom si se, državo, nevernice, opet promenila. Smanjila po ko zna koji put. Dobila si i novo ime.

Tad si započela privatizaciju i, da prostiš, druge zajebancije.

Crno, sve crnje.

Ostao sam bez posla. Zajedno sa desetinama hiljada drugih građana. Bez i ono malo materijalne sigurnosti. Dobio sam, doduše, otpremninu. Od nje smo porodica i ja preživeli cela tri meseca.

Dok sam još bio na birou za zapošljavanje, ti si se, državo, ponovo smanjila. Uzela i novo ime. Sve drugo je bilo po starom.

Tvoji su me u međuvremenu oterali i sa biroa. Zbog dugačkog jezika. Viška godina. Političke neobojenosti.

Prevalio sam pedesetu. Niko neće da me zaposli. Beže od mene kao od nečastivog.

Crno, najcrnje.

Nezaposlen sam, zahvaljujući tebi, državo. Ne mogu da prehranim porodicu. Ni da školujem decu. Ni ženi nisam zanimljiv. Našla je drugog. Deca me ostavila. Ostao sam sam. Na ulici. Bez igde ičega.

Crno, crno, crno…

Za mene više nema života. Vreme je i da fizički nestanem. A nemam hrabrosti da se ubijem. Nije lepo ni zbog dece. Ni pop mi ne bi došao na sahranu.

Stoga te, državo, molim da me ubiješ! Po tvom izboru. Vična si ti tome. Pa da me sahraniš. O državnom trošku. Mislim da sam to zaslužio.

S poštovanjem,

Građanin.